Selektivno slušanje kosovskih „prijatelja“

Poljokaj
Izvor: Koha ditore

Saveznici, tačnije „sponzori“ nezavisnosti Kosova, verovali su da će Kosovo zaista postati nezavisno. Nisu očekivali da će Ameriku ili Evropu pitati šta da urade u vezi sa svim detaljima, uključujući unutrašnje probleme. A saveti prijatelja, čak i kada nisu potrebni, slušaju se selektivno. Prekomerna umešanost međunarodne zajednice u kosovske unutrašnje stvari, koju prouzrokuju sami Kosovari, više od želje stranaca da se mešaju, dokazuje da kosovski političari još nisu dostigli pravi nivo zrelosti da vode nezavisnu državu i preuzmu punu odgovornost.

Pre nekoliko godina bio sam na sastanku sa visokim američkim diplomatom. Bio je to slobodan razgovor, uz jutarnju kafu. Pokušao je da me ubedi u način na koji Kosovo treba da pruži autonomiju Srbima na severu. U stvari, rekao je da treba dati više nego što Ahtisarijev paket predviđa. I bio je svestan da ono što treba dati Srbima ne treba nazvati autonomijom. Jer, znao je, reč "autonomija" zvuči loše u ušima kosovskih Albanaca.

Ali, s druge strane, rekao je da je "Ahtisari" takođe zvučao loše za Srbe. Prema tome, prema njegovom mišljenju, trebalo bi da se nađe ime koje ne počinje slovom A. Ni „autonomija“ ni „Ahtisaari“. Iznenađujuće, njega je zanimalo da čuje moje argumente zašto ne treba donositi takvo rešenje i zašto je to loša i opasna ideja. Iako nikoga nisam zastupao. Bio sam samo novinar, kao i uvek od dana kada sam odlučio da se bavim ovom profesijom. I tokom karijete prisustvoao sam mnogim događajima, uključujući međunarodne konferencije o procesu raspada bivše Jugoslavije, i predloge za „posebne statuse“ nekih regiona, konferenciju u Rambujeu i mnoge druge. Nije da nisam imao pojma, jer svaki Albanac, bez obzira na profesiju, može imati nedostataka u mnogim stvarima, ali ne i u idejama.

Moje mišljenje je bilo da je Ahtisarijev paket maksimum koji Kosovo može da prihvati u regulisanju svoje države. Taj paket, koji je takođe bio osnov za Ustav Kosova, Srbima je dao mnoga prava i pružio im potrebnu zaštitu kako kao nevećinske zajednice, tako i kroz takozvanu nacionalnu i versku baštinu Srba na Kosovu. I ovaj je paket Kosovo učinio skraćenom državom u delovanju, bez mogućnosti da se radikalno promeni Ustav bez pristanka Srba, ali Kosovari su to prihvatili kao kompromis za postizanje nezavisnosti. I moje je mišljenje bilo da pristup Srbije nikada ne treba prihvatiti da su "Albanci sve dobili, dok su Srbi i Srbija izgubili sve, a sada se mora naći verzija prema kojoj svi nešto gube". Jer ako takav pristup bude prihvaćen, Beograd nikad neće biti zadovoljan.

Razgovor je bio zanimljiv, slobodan i bez ikakvih obaveza. Ni za mene ni za sagovornika. Ali kao da iz svakog razgovora sa diplomatama, pa i onih uveče u pivnici kada pijemo pivo i gledamo fudbal, naučite nešto što će u nekom trenutku zatrebati da bi razumeli stvari, setio sam se i tog razgovora u kome sam čuo to da se  od vremena predsednika Obame, Sjedinjene Države zalažu za rešenje koje bi  trebalo da da "poseban status", "poseban tretman", "autonomiju" ili nešto drugo Srbima na  severu Kosova. Pod Obaminom administracijom, SAD su odustale od zahteva da Srbija prizna nezavisnost Kosova. Oni su takođe javno izjavili da imaju sporazum sa Beogradom da se „slažu da se ne slažu“ kada je reč o Kosovu. "We agree to disagree " bio je takav pristup na engleskom. Dakle, Sjedinjene Države bi nastavile da pomažu Kosovu da ojača svoju državanost dok bi se Srbija nastavila protiviti nezavisnosti Kosova, a to ne bi uticalo na njene odnose sa Sjedinjenim Državama.

Zašto je ovo važno? Da se shvati da prijateljstvo Sjedinjenih Američkih Država sa Kosovom ne znači neprijateljstvo prema Srbiji. I druge zemlje koje su bile glavni sponzori državnosti Kosova imali su takav stav. Oni su priznali Kosovo kao državu, pomogli u jačanju države i istovremeno ojačali prijateljstvo sa Srbijom.

Danas, kada se prave poređenja sa zemljama koje su priznale i onima koje nisu priznale Kosovo, mora se istaći jedna stvar. Oni koji nisu priznali Kosovo su protiv Kosova kao države, dok oni koji su priznali Kosovo nisu protiv Srbije.

Još jedna činjenica mora biti uzeta u obzir i na Kosovu, a to je da pomoć koju su mnoge zapadne zemlje pružile Kosovu, poput intervencije NATO-a, kao i priznavanje državnosti i argumentacija u Međunarodnom sudu pravde u njegovu korist, nisu samo rezultat prijateljstva Kosova sa tim zemljama, već i odraz činjenice da je Kosovo u pravu. Dakle, nisu pomogli "prijateljskom narodu" ili nekim političarima koji su im osigurali podršku, već pravedan zahtev Kosovara za slobodom i nezavisnošću. I za razliku od nekih drugih pokreta širom sveta i Evrope, zahtev za nezavisnošću bio je jednak zahtevu za slobodom. Zato što je cela istorija Albanaca na Kosovu dokazivala da bez nezavisnosti ne može biti slobode.

Kosovo je premalo da bi sebe nazivalo "saveznikom" velikih svetskih sila. A da je Kosovo napravilo grešku u svojoj istoriji, da je bilo uronjeno u terorizam ili neku drugu avanturu, da nije dokazalo da su svim mirnim sredstvima pokušali da steknu slobodu i nezavisnost, teško da bi imalo međunarodnu podršku koju imaju. To je pravi razlog zašto je Kosovo do sada imalo međunarodnu podršku.

Ali oni koji su podržali Kosovo verovali su da će Kosovo ojačati svoju državnost. Da će biti dobar primer vladavine zakona. Da će ceniti vrednosti slobode i demokratije. Oni nisu verovali da bi Kosovo, prema procenama, ne svojih neprijatelja, već od svojih najvećih prijatelja, američkog Stejt departmenta i Evropske komisije, omogućilo razvoj organizovanog kriminala, vezu organizovanog kriminala sa političkim strukturama. Postoje čak i zemlje koje misle da Evropska komisija značajno umanjuje problem organizovanog kriminala na Kosovu. A to su države koje su priznale nezavisnost. Te države stoga neće dozvoliti liberalizaciju viza. Jer misle da Evropska komisija "ne govori istinu kada tvrdi da je Kosovo ispunilo sve kriterijume". I smatraju da nema rezultata u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, da nema dovoljno optužnica, kazni, a posebno nema konfiskacija imovine kriminalaca povezanih sa političkim strukturama na najvišem nivou. Tako čak i kosovski prijatelji, Amerikanci i Evropljani, Nemci, Francuzi i Holanđani, sumnjaju da Kosovo ima elemente „zarobljene države“. Oni ne misle tako jer ne žele dobro za Kosovo, naprotiv, žele najbolje za Kosovo, pa upozoravaju na najveće probleme koje Kosovo ima. A najveći problem na Kosovu su organizovani kriminal i korupcija. Trenutno je to koronavirus, ali proći će i njegove posledice koje će verovatno biti kraće od posledica korupcije i organizovanog kriminala.

Kosovski prijatelji su verovali da će Kosovo imati lidere koji će biti voljni da deluju i preuzmu odgovornost za svoje postupke. I da ne nastavljamo da zahtevamo da se oni koji zovemo "međunarodni prijatelji" uključuju u unutrašnje stvari Kosova. Toliko da će napraviti razdor između prijatelja, da ćemo po prvi put iz DSK imati izjave da smo „srušili vladu jer je bila antiamerička“, dok su prvi put Nemačka i Francuska objavile javni poziv da se ne ruši Vlada u vreme pandemije.

Saveznici, tačnije „sponzori“ nezavisnosti Kosova, verovali su da će Kosovo zaista postati nezavisno. Nisu očekivali da će pitati Amerikelu ili Evropu šta da urade u vezi sa svim detaljima, uključujući unutrašnje probleme. A saveti prijatelja, čak i kada nisu potrebni, slušaju se selektivno. Prekomerna uključenost međunarodne zajednice u kosovske unutrašnje stvari, koju su Kosovari sami tražili više nego što je želja stranaca da se mešaju, dokazuje da kosovski političari još uvek nisu dostigli pravi nivo zrelosti za vođenje države kao nezavisne i da preuzmu potpunu odgovornost.

U tom razgovoru pomenutom na početku teksta, visoki američki diplomata imao je takođe interesantan pogled na albanske političare, kako u Albaniji, tako i na Kosovu. „Većina nam ide na živce kada nas pitaju o stvarima koje nisu na nama. A kad im kažemo da to nije naš posao, oni insistiraju da kažemo naše mišljenje. A drugi put nam idu na živce kada im kažemo svoje mišljenje, a oni rade upravo suprotno. Na moje pitanje "Da li oni stvarno urade nešto suprotno od onoga što im kažete?", Odgovorio je, "Naravno, puno." Na Kosovu manje nego u Albaniji. U Albaniji uvek rade suprotno, jer im se često ne sviđa ono što mi kažemo. Na Kosovu nas više slušaju, ali često postoje slučajevi kada nas ne slušaju. "

Ovih dana se u kosovskoj javnosti dosta govori o razlozima zbog kojih je DSK oborila Vladu. Po mom mišljenju, ova vlada nije trebalo da bude formirana. DSK nikada nije imao iskren stav prema tome. U početku je odlagao proces formiranja vlade samo zato što se plašio da pregovori  neće uspeti. A sad je srušio vladu. Ali, DSK tvrdi da je sukob bio zbog činjenice da su u Americi rekli da Albin Kurti ne može da vodi kosovsku delegaciju u dijalogu sa Srbijom. Pitanje se čini neprimerenijim nego odgovor. Da li je DSK uopšte pitao i ako je zaista dobio takav odgovor, teško je reči. Ali ako bi DSK postavila takvo pitanje u Briselu, velike su šanse da bi odgovor bio da bi EU preferirala i Hašima Tačija kao kosovskog lidera u dijalogu. Zato što imaju dobra iskustva sa Tačijem u dijalogu, u smislu samih sastanaka, ali ne toliko dobra u ispunjavanju obaveza koje je preuzeo u dijalogu. Simpatije prema Hašimu Tačiju u Briselu, kao veoma konstruktivne osobe u dijalogu postoje od početka. I one su se multiplikovale više puta kada je Ramuš Haradinaj prvi put došao u Brisel kao premijer Kosova. Njegovo nekonvencionalno pojavljivanje, optužbe protiv EU da je izdala Kosovo, zahtevi da se Amerikanci uključe u dijalog i način na koji je to učinio, rezultiralo je ubeđenjem u Briselu da  „koliko je dobar Tači “.

Ali čak i kosovski prijatelji znaju da je Kosovo to koje treba da odredi ko će ga predstavljati u dijalogu. Ni Beograd, ni Brisel, ni Vašington ne rade to.

Recimo da je u Vašingtonu DSK-u zaista rečeno da kosovski premijer ne bi trebalo da vodi dijalog. Šta je DSK rekao? Jer prijateljima treba reći šta mislite. A kad mislite da vaši prijatelji nisu u pravu, treba da ih ubedite da se predomisle. Bez obzira na unutrašnju političku borbu svih protiv PS-a, u ovom trenutku na Kosovu svi bi se trebali okupiti i uveriti Trampovog ambasadora, Ričarda Grenela, da nije u pravu kada uskraćuje Kosovu pravo na reciprocitet. Naročito kada najveći kosovski prijatelji u SAD-u, čija imena nose ulice i trgovi Kosova,  kritikuju takav pristup Grenela.

Takođe, kosovsko rukovodstvo nikada nije trebalo da prihvati stvaranje Specijalnog suda. Moralo je da tvrdi da je to štetno i nepravedno. To će imati istorijske posledice za Kosovo, jer će samo suditi zločine za koje se sumnja da su počinili pripadnici OVK. Šta god da neko kaže na Kosovu u tim trenucima kada nema racionalne rasprave, ovaj sud je stvoren na insistiranje kosovskih prijatelja. Bivši lideri OVK su ga prihvatili, pregovarali i o njemu glasali i sud istražuje samo navodne zločine koje su počinili pripadnici OVK.

Kosovari, tačnije bivši članovi OVK, jedini su za koje čak i nakon Međunarodnog suda pravde u Hagu, EULEKS sudova, UNMIK sudova i lokalnih sudova, mora postojati struktura van Kosova koja će suditi slučajeve koje su navodno počinili bivši pripadnici OVK.

No, čini se da kosovski lideri nisu imali moć da spreče stvaranje ovog posebnog suda. Zato što nisu mogli da garantuju da na Kosovu postoje nezavisni sudovi, da svedoci mogu biti zaštićeni i da niko neće biti iznad zakona.

I da, američki ambasador, Klint Villiamson, rekao je nakon istrage da se slaže sa senatorom Dikom Martijem da je došlo do "izvlačenja organa" srpskih žrtava. Iako je priznao da nije našao snažne dokaze za to, rekao je da postoji dovoljno razloga za verovanje.

Kosovski političari neće biti u opasnosti ako se suprotstave takvim tvrdnjama osobe koja ima titulu ambasadora i koja je takođe Amerikanac. Ali to se mora učiniti argumentima.

Kosovski problem je što postoje lideri koji kontakte sa međunarodnim zvaničnicima koriste iz lične i stranačke i nedržavne koristi. I to se, nažalost, nije promenilo. Donedavno je to bilo nerazumljivo, a sada je postalo opasno.

Piše: Augustin Poljokaj
Dopisnik Koha.net iz Brisela