Srbija, naš evroazijski sused

Nova kosovska vlada mora privremeno zaboraviti različita međunarodna članstva, od UNESCO do stolice u UN. Jedino prioritetno članstvo je NATO.

1.

Kada je Angola stekla nezavisnost, vođa Pokreta za nezavisnost Agostinjo Neto dodelio je maršalu Titu (naime Jugoslaviji), u ime ogromne pomoći (političke, naoružane itd.) pravo na bušenje nafte u izvorima Atlantskog okeana. Tamo su  krajem sedamdesetih ušli hrvatska kompanija INA i srpska kompanija, koja je na kraju preimenovana u NIS (Naftna industrija Srbije). Za otprilike trideset godina, srpska kompanija izvlačila je naftu iz Angole, ne ogromnih količina, ali dovoljno da održi tu investiciju živom i profitabilnom. Kad bi bila kupovana danas, koncesija za to izvorište procenjuje se na dve stotine miliona dolara.

Ali to izvorište, zajedno sa svim izvorištima koje NIS poseduje u Vojvodini (i drugim imanjima, poput upravnih zgrada, letovališta, benzinskih pumpi itd.) kupio je ruski Gazprom 2009. za 400 miliona dolara. Godina prodaje naftne industrije nije bila slučajnost. Pregovori o prodaji započeli su 2008. nakon što je Ruska Federacija, iako je u početku podržavala plan posrednika Ahtisarija, stajala protiv njega i pretila vetom Saveta bezbednosti UN ukoliko se postigne nezavisnost (uslovljena) Kosova.

2.

Sudbina izvorišta Angole bila je prosta priča nagrade za političku naklonost. Angola je nagradila podršku maršala Tita, Srbija je nagradila podršku Rusije prema pitanju Kosova. Ključna razlika, međutim, ostaje u tome što je Titova nagrada usledila nakon što je Angola stekla nezavisnost, dok Rusija nije uspela da spreči kosovsku nezavisnost. Angola je mogla da nastavi da nagrađuje Tita, ali zbog čista mira, a ne zbog bilo kakvog osećaja obaveza ili zavisnosti. U međuvremenu, Srbija mora nastaviti da nagrađuje Rusiju ako želi da joj je stalna podrška u Savetu bezbednosti.

Deo ove nagrade je stvaranje rastućeg približavanja Srbije i Rusije. Srbija je već pokrenula trku u naoružanju - sa većim vojnim budžetom od svih pet zapadnobalkanskih zemalja zajedno, a srpski dobavljač oružja ista je država koja se obavezala da će isporučiti gas, Rusija.

Srbija je stoga postavila veliko opterećenje svoje energetske i odbrambene politike na rusku stranu. Suprotno tome, Rusija nudi Srbiji senku pretnje veta u Savetu bezbednosti - ma šta se dogodilo, Kosovo ne može biti član UN bez saglasnosti Rusije i, kako se Beograd nada, bez da to traži Srbija.

Sada je zvanični Beograd odlučio da ide korak dalje. Očekuje se da će 25. oktobra ove godine Srbija potpisati ulazak u Evro-azijsku ekonomsku uniju, slabu kopiju Evropske unije koju je pokrenula Rusija, a koja uključuje neke od zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza. Taj čin predstavljen je u Srbiji kao ekspanzija ekonomskog prostora, ali ima vrlo malo ekonomije i previše politike. Srbija čini gotovo sedam procenata izvoza u Evro-azijsku uniju i 70 procenata u Evropsku uniju. Pored apsurda, Srbija je u kratkom roku izvezla više na Kosovo nego u Rusiju. A učešće u Putinovoj uniji više neće uticati na ekonomiju Srbije; tamo je ionako imalo nesmetanog izvoza od tarifa.

Sporazum od 25. oktobra pokazatelj je da postoje alternative EU i NATO za region Zapadnog Balkana i da Srbija i njeni prijatelji Rusija, Belorusija, Jermenija, Kazahstan i Kirgistan dokazuju ovu alternativu.

3.

Sledeći korak Srbije ka pridruživanju Evro-azijskoj uniji je logičan kontinuitet. Iako je Srbija zemlja koja je započela pregovore o pristupanju sa Evropskom unijom, takođe je zemlja koja uzorno nije uspela da uskladi svoju spoljnu politiku sa politikom EU, kako to zahteva pregovaračko poglavlje 31. Srbija je odbila da bude deo odluka EU koje se tiču Belorusije i Rusije. Prošle godine imala je samo 52 posto kohezije sa evropskom spoljnom politikom i tako pokazala čvrst koncept moći: pored energetske i odbrambene politike, takođe će sve više raspoređivati svoju spoljnu politiku sa Rusijom.

Maksim Samorukov, zamenik direktora Karnegi centra u Moskvi, naziva šizofrenijom ovaj uspostavljeni odnos između srpskih lidera i Moskve nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. Moskva kaže da "može temeljno staviti veto na bilo kakav mirovni predlog za Kosovo,  potpisivajući dakle politički smrt srpskog rukovodstva".

4.

Za Kosovo je ovo dobra prilika da preispita svoju poziciju u pregovaračkom procesu sa Srbijom. Zahvaljujući dosadašnjem simboličkom činu Kosova, „normalizacija“ odnosa nije postignuta, već je i Srbija, koja je trebala biti bliža Evropi, pokazala da je više zainteresovana za uravnoteženje Titove loše imitacije na ruskoj strani.

Srbija je shvatila da članstvo u EU odlazi sve dok se sama EU ne reguliše. A Kosovo može da razume šta je moglo da uradi pre deset godina, a to je da ta država nema evropsku budućnost kao ostale države Zapadnog Balkana, jer je to država koju ne priznaju pet država članica EU. Ako je Srbija daleko od EU, Kosovo je najmanje dvostruko dalje od Srbije.

A Kosovo treba da izgradi odgovornu spoljnu politiku; možda bi u početku pomoglo da postoji barem osnovni spoljnopolitički koncept. A sve improvizacije poput pokušaja pridruživanja UNESCO-u i slično treba zaboraviti. Ili naivnost kojom je H. Tači bio uveren i druge uverio da je Briselskim sporazumom Srbija priznala Kosovo i čak priznala pravo članstva u UN.

Za novu vladu zemlje, koja bi bila oformljena nakon izbora 6. oktobra, možda bi bilo dobro postaviti jasan cilj u spoljnoj politici, a to je članstvo u NATO. Kosovo nema ni vremena ni luksuz da čeka kako će se EU reformisati, kako će se razvijati njeni odnosi sa Srbijom ili kako će se naći kreativne formulacije koje će opisati proces "normalizacije" odnosa između njih dve, Kosova i Srbije. Umesto dvosmislenih interpretacija potreban je jasan status države članice NATO, a za to mora da se stvori potpuno političko jedinstvo na Kosovu. Naravno, to ne znači da treba napustiti pregovore sa Srbijom koji posreduje EU. Umesto toga, podrazumeva da se odvijaju dva paralelna procesa, normalizacija sa Srbijom i normalizacija Kosova kao države članice NATO.

Pravo Srbije je da živi u zajednici sa Kirgistanom i bude evroazijska država. Pravo je Kosova da živi u zajednici sa državama Severnoatlantskog saveza.

Piše: Veton Suroi
Novinar i književnik iz Prištine