Šta Prištini donosi antisrpska histerija i kome smeta Kosovo onlajn?

“Kosovo mora hitno u NATO, Srbija preti ratom na Balkanu, Srbija kao Rusija, Vučića treba kazniti, genocid Srba i Rusa, Putin i Milošević isti zločinci, Srbiji zabraniti članstvo u EU, Kosovo treba odmah u EU, hoćemo vojsku što pre, treba nam oružje, dajte nam pare za naoružanje…” Histerija među albanskim političarima u Prištini uzela je prethodnih dana epske razmere.

A, da se u tom militantnom horu antisrpskih pokliča ne bi čuli oni retki umereni glasovi, koji ostavljaju makar mršavu nadu u razum, trude se iz sve snage dežurni “stručnjaci za bezbednost”. Najnoviji primer imali smo u jučerašnjem tekstu agencije Kosova pres, u kome je, posle nekoliko sličnih pokušaja u drugim prištinskim medijima, u prvi plan ponovo stavljena “opasnost za kosovsko društvo” od portala Kosovo onlajn(?!). 

Šta je zaista opasno?

Osim besmislenog pokušaja da se dokaže nedokazivo, u nameri da se optuži i satanizuje naš sajt, ovog puta otišlo se i korak dalje, u još neistražene prostore političke fantastike. Poslanik Samoopredeljenja Ljuan Aljiu traži zabranu rada portala Kosovo onlajn, uz tvrdnje da smo “deo srpsko-ruske propagande koja pokušava da iskrivi istinu”. 

“Kosovo onlajn je izuzetno opasan portal, ako mogu tako da kažem, a informisanje sa tog portala, vesti koje može da objavi i saradnja sa ovim portalom, svakako su veoma opasni", kaže Aljiu, koji je i član Komisije za nadzor Kosovske obaveštajne agencije. 

U pogledu “opasnosti” od tekstova na Kosovo onlajnu sa Aljiuom su se složili i Arben Fetoši i Škeljzen Osmani, takođe stručnjaci za bezbednosna pitanja, kako navodi Kosovo pres, inače agencija s kojom smo u vrlo korektnim odnosima i saradnji unazad dve godine.

I da ne ulazimo u razloge, posebno ne u činjenicu da na našem portalu skoro da i nema ruskih sagovornika, osim pojedinih zvaničnih izjava državnih funkcionera ove zemlje, dok su albanski, nemački, britanski, američki i ostali analitičari i političari svakodnevno zastupljeni u velikom broju, postoji jedan važan detalj zbog koga je, uz svu dobru volju, jako teško razumeti kampanju protiv Kosovo onlajna. 

Naime, naš portal objavljuje tekstove isključivo na srpskom jeziku. Dakle, obraćamo se čitaocima na srpskom govornom području, kojih na Kosovu danas nažalost nema u preterano velikom broju, pa se postavlja logično pitanje kako to uznemiravamo Albance. Uz napomenu, da nam je jako drago da smo toliko uticajni u Prištini, kako to izlazi iz reči pomenutih bezbednosnih eksperata, zaista nemamo ambiciju da među albanskom publikom ostavljamo neki specijalan efekat, posebno ne da budemo “opasni” po njih.

Ali, kada već govorimo o opasnosti, mnogo je strašnije po bezbednost ovakvo targetiranje naših novinara i saradnika, kakvim su izloženi poslednjih meseci. I nemamo drugi način za odbranu sopstvenog integriteta i prava na rad, osim da od svih relevantnih institucija, međunarodnih i lokalnih, zatražimo zaštitu, što ćemo svakako i da učinimo.

Lekcije po Kisindžeru

Da se sad, ipak, vratimo na početak ovog teksta, i još nekoliko reči potrošimo na temu aktuelne histerije u albanskom društvu, pa makar i po cenu da se to opet okarakteriše kao “opasno”.

Neke činjenice u vezi sa rusko-ukrajinskim sukobom, naime, govore same za sebe. Samo ih treba uočiti i razumeti.
A, šta to Priština danas već može da zaključi iz rata u Ukrajini, posle prvobitne euforije i rasplamsale nade da je pohod Rusa na Kijev “vin-vin” situacija za albanske interese na Kosovu? 

Kisindžer je odavno definisao spoljnu politiku SAD maksimom - opasno je biti neprijatelj Amerike, ali je pogubno biti njen "prijatelj". Primera koji to potvrđuju je puno. Na istu temu ovih dana, sasvim sigurno, intenzivno razmišlja i ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, dok iz bunkera beznadežno gleda u nebo očekujući NATO avione.

SAD ne žele novi svetski rat, znaju kakva bi katastrofa iz toga usledila, i ostavljaju Rusiji da svoj spor sa Ukrajinom reši oružjem, bez vojnog uplitanja sa strane. U prevodu, braniće pravo Ukrajinaca da se do poslednjeg biju sa Rusima, ali iz bezbedne daljine. Poslaće Nemci, Britanci, Pentagon i ostali nešto od oružja, ispaljivaće vruće parole moralne podrške, ali to je sve što aktuelna vlast u Kijevu može da očekuje. Ništa preko toga. Oni koji kažu da se radi o ogromnom licemerju imaju dosta argumenata na svojoj strani.

I ne samo da je Ukrajina od strane zapadnih partnera iskorišćena za njihov obračun s Rusijom, jer pre svega ovde se radi o staroj utakmici Vašingtona i Moskve, o gasu, nafti i ostalom uticaju. Kijev je pogrešno verovao u šarena obećanja EU, o tom famoznom učlanjenju, a onda i u zaštitu SAD i NATO u odmeravanju snaga s Rusima. 

A, kako je to kada vas ostave “na cedilu” Srbija može potpuno da razume. Vrlo slično su Srbi proleća 1999. očekivali od Moskve da će da se umeša posle prvih vazdušnih udara NATO. To se tada, naravno, nije dogodilo i ostavljeni smo da se sami dva i po meseca krvavo branimo od vojne sile 19 moćnih zemalja. S bitnom razlikom, ipak, što Jeljcin nije Miloševića huškao na rat sa NATO paktom, a Ukrajinci su sa Zapada prilično gurani u okršaj s Rusima. 

Zato je sada kasno za ovo vatreno pozivanje na međunarodno pravo. Jer njega odavno nema. Ostali su samo parčići rasuti po Paštriku i Košarama. Ali i na ostalim zgarištima istorije, širom planete, od vijetnamskog sela Mi Laj, preko Bagdada, Alepa, Tripolija, Gvantanama, Nikaragve, Paname…

“Nazad u razum”

Koliko je opasno kršenje međunarodnih normi Evropa tek sada vidi. Probudila se usnula savest Londona, Pariza, Berlina. Čačkali su mečku, naljutili je i sad je teško nazad. A “nazad u razum” je ono što ovoj planeti jedino može da donese spas. Da se vratimo poštovanju civilizacijskih tekovina, napisanih u onim prašnjavim dokumentima, što čame negde zatureni na tavanu solitera UN u Njujorku. Ali, da se vratimo i poštovanju starih, dobrih nepisanih pravila, međusobnom uvažavanju i držanju date reči.

Stvari, dakle, moraju da se vrate u bezbedan okvir pravnih regula, ili ćemo u suprotnom na delu imati sve razuzdanije pravo jačeg i totalni sunovrat planete. 

Problem je, međutim, što zapadna demokratija već izvesno vreme ne pokazuje interesovanje za istinu. Arogantno se dopušta izvrtanje činjenica i falsifikovanje svega, pod jedinim uslovom da se to uklapa u novu, projektovanu sliku stvarnosti. Pre neki dan smo tako mogli da čujemo od Borisa Džonsona tvrdnju da je Slobodan Milošević “pokušao da ubedi Srbe da je Kosovo mesto gde se rodila srpska nacija“. 

Inspirisao je Milošević, kaže britanski premijer, “svoj narod zabludom da tu zemlju treba osloboditi i spasti”. I onda poentira, paralelom, da postoji velika sličnost između "katastrofalne greške Miloševića" i onoga što je ruski predsednik Putin rekao o Kijevu, poreklu ruske religije, kulture i civilizacije i njegovim ciljevima za Ukrajinu.

Pitanje za gospodina Džonsona. Kakve to Britanci imaju veze sa, na primer, od Londona 13.000 kilometara udaljenim Foklandskim ostrvima? Rat od pre 40 godina s Argentinom, i dalje prisutna neprijateljstva, o čemu se tu radi?
“Foklandska ostrva su deo britanske porodice i mi ćemo braniti njihovo pravo na samoopredeljenje”, reče nedavno britanska ministarka Liz Tras.   

Kijev i Moskva razdaljinu mere u nekoliko stotina kilometara. Da li su London, Pariz i Berlin zaista iskreni o Ukrajini, gde danas ljudi stradaju i pate. Zanima li ih uopšte istina? Ili je sve samo stvar interesa? 

Možemo li, isto tako, da verujemo Kurtiju i Osmani kada liju suze za sudbinom Ukrajinaca, ili ih odaje sledeća rečenica u kojoj napadaju Beograd i traže učlanjenje Kosova u NATO i EU? Mogu li Srbiji lekcije o antifašizmu, demokratiji, istini i pravdi da dele Kurti, Haradinaj, Milo Đukanović, Bakir Izetbegović…

U dobru se ne ponesi, a u zlu se ne ponizi. Ne gledaj trun u tuđem oku, ako ne vidiš balvan u svom… Da probamo svi da se vratimo u elementarne ljudske okvire kad govorimo o tuđoj nesreći. Možda nam onda krene na bolje.

Piše: Miloš Garić, urednik portala Kosovo onlajn