Trepča je srce Srbije

Još su stari Grci temeljili svoju mudrost i filozofiju na svakojakim pitanjima i razgovorima, dok su Rimljani svoje pravo i retoričku veštinu zasnivali na odgovorima i slušanju.

Svakako da nas pitanja okupljaju, razgovori ujedinjuju, dok nas odgovori udaljuju i upućuju na slušanje. Tako se zbivalo i tokom milenijuma i sa hrabrim i slobodoljubivim Srbima, teško su postizali dogovore, a za ispunjenje dogovorenog garantovali su glavom. Tako je bilo i nadamo se biće i povodom pitanja srpske južne pokrajine Metohije i Kosova.
Iako je proteklo skoro četvrt stoleća od kada su SAD sa svojih 18 vazala sabranih u vojnu alijansu NATO, protivno Povelji UN, bez saglasnosti Saveta bezbednosti, izvršile, posle Drugog svetskog rata, najbrutalniju agresiju na SR Jugoslaviju, članicu Ujedinjenih nacija 1999, do današnjeg dana „nismo saznali istinu do koje nam je stalo o motivima agresije, a bili smo svesni da kada saznamo pravu istinu, ona neće imati veliki značaj”, poentira jedan od govornika na već tradicionalnom okruglom stolu pod nazivom: „Agresija NATO – 24 godine posle”, održanog u Domu Vojske Srbije u Beogradu, 23. marta 2023.

Ovaj važan događaj, između ostalih, zabeležio je i naš ugledni list „Nedeljnik” na skoro pet stranica sa zajedničkom fotografijom svih sedam retorika pod naslovom: „Sumrak ’demokratskog’ Zapada” i nadnaslovom „Topuz prepun nečovještva”. Nažalost, šira javnost i dalje je ostala uskraćena za pravu istinu o „motivima ove agresije”, a sadržana je u govoru „iz glave” jednoj od retorika na ovom okruglom stolu, što je iole pažljiviji čitalac iz gornje zabeleške mogao lako da zapazi.

Uostalom, evo početka tog unapred nesročenog izlaganja, koje se može čuti i videti iz audio- vizuelnog zapisa kako sledi:
„Pomoz Bog drugovi, a vidim da (ovde) ima i drugarica. Ovo je (samo) simboličan poziv, pre svega šefu države, našem aktuelnom, Aleksandru Vučiću, da ispred svih obaveza koje ima, a nisu male, stavi i obavezu pod brojem jedan, znači da iznađe moduse, metode i načine kako da ostvari slogu i jedinstvo među, ne samo srpskim narodom u Srbiji, nego i u rasejanju, i svih građana Srbije, jer nam je to najpreče... Mi i dan-danas, i posle 24 godine, oprostite mi (na izrazu), ali tumaramo. Šta je uzrok? Urok su SAD. Kažu da je to NATO. Kakav NATO? Nula! To su samo, da budem blaži, sateliti Amerike, koja je pre tačno 80 godina donela svoj pakleni plan ’Velika oblast’ o potčinjavanju (po mogućnosti) celog sveta potrebama njene privrede... Sastavni deo je i donedavno tajni dokumenat pod šifrom BPS broj 23, gde Džon Kenan, raniji pacifista, doslovce naglašava: ’Mi imamo oko 50 odsto svetskog bogatstva, a samo tri odsto stanovništva. Naš najveći zadatak u posleratnom periodu je da prestanemo sa raspravljanjem o nejasnim i nestvarnim ciljevima poput ljudskih prava, poboljšanja životnog standarda i demokratizacije. Uskoro ćemo morati nastupiti neposredno s pozicije sile.”

Amerika se i dan-danas drži tog plana, a predstavlja plansko i sistematsko pljačkanje drugih država, koje kao vazali na to „dobrovoljno” pristaju, ili država koje nisu kadre da se odupru porobljavanju putem takozvanih obojenih revolucija a nasuprot tome ne pada joj na pamet da od tog plana dobrovoljno odustane.

A ko je stao (nakon 80 godina) mačku na rep? Putin. Kaže – nemojte dalje da nas zamajavate.”

Da je osnovni motiv agresije SAD na SR Jugoslaviju 1999. pljačka i dalji prodor u tom cilju na Istok, potvrđuju i naredne činjenice.

Svega nedelju dana nakon što je „Politika” objavila vest: „I poslednji znak života u Trepči je ugašen” (termoenergana je prestala sa radom, rekoše zbog nedostatka uglja sa obližnjih Obilića kopova), preuzeo sam kormilo ovoga „Titanika”. Sve se to događa u vreme najdrastičnijih ekonomskih sankcija koje je Amerika uvela SR Jugoslaviji još 1992., a baš tih dana je stupio na snagu i treći obruč sankcija, kada je preko 4.500 zaposlenih poslato na neplaćeni, odnosno prinudni odmor, bez nade za povratak, kao i blokiran račun kombinata. Međutim, dogodilo se skoro nemoguće. Nakon nešto više od dve godine u Ministarstvu za nacionalnu ekonomiju u Atini 5. maja 1997. sa grčkim partnerom je potpisan najvredniji i najznačajniji ugovor, ne samo u dugoj istoriji „Trepče”, već i „najveći pojedinačni posleratni (SFRJ) izvozni posao” (Momčilo Cemović) u vrednosti od preko pola milijarde dolara, što se danas u vrednosnom izrazu bliži jednoj milijardi. To je omogućilo dalje stabilno samofinansiranje „Trepče”, što se odrazilo i na broj zaposlenih koji je u tom periodu učetvorostručen i dostigao je cifru od 16.500.
Tada je to bio događaj od prvorazrednog značaja za sve učesnike. Akcije grčkog partnera na londonskoj berzi su vrtoglavo rasle što je i kombinat sokolilo.

Nedugo potom Robert Fisk, novinar londonskog „Indipendenta”, čuveni reporter sa bliskoistočnih ratišta, stiže u radnu posetu u direkciju „Trepče” u Zvečanu, i nakon razgovora sa generalnim direktorom dobija saglasnost da u pratnji šefa kabineta uđe u najstariji (1303 g.) i najdublji rudokop od ukupno 14 rudnika, koliko ih je tada radilo u sastavu „Trepče”, rudnik „Stari trg”.

Duboko u njegovoj utrobi, vertikalno do 1.200 metara, ispod kosovske visoravni, natopljene krvlju srpskih rodoljuba i njihovih neprijatelja, sada obrasle kosovskim, kao krv crvenim božurima, nalazi se trezor države Srbije i njenog „autokrate” Slobodana Miloševića, kaže ovaj ratni huškač šaljući u etar raport na adresu matične kuće u Londonu pod naslovom „Zlato za koje su Srbi spremni da ubijaju i ginu” sa fotografijom džinovske rudarske mašine ispod koje stoji naslov: „Duboko u ’istinskom srcu Kosova’: zlato, srebro i drugi vredni metali kopaju se u ’Trepči’ još od rimskih vremena”, koji je objavljen u 437. broju „Indipendenta” od 21. juna 1998. svega devet meseci i tri dana pre početka agresije SAD 1999. na našu državu i njen narod.

Očigledno da je ovaj raport bio crvena marama za Ameriku.

I posle 24 godine od agresije i nepobitnih činjenica o motivima, nažalost i u domaćoj i svetskoj javnosti i dalje se čuju stereotipne i ukalupljene, a često i jalove rasprave o pravoj istini o motivu američke agresije. Odgovor se nalazi u njihovom zlokobnom planu takozvana Velika oblast, čija je doktrina u potčinjavanju celog sveta radi pljačke.

Račak 15. januara 1999. i Rambuje 6. februara 1999. su samo alatke u bezočnoj propagandi da se svetska javnost pripremi za ciljani zločin. A što se tiče širenja demokratije na američki način, planetarno je već poznato. Ovi događaji su samo okidač za početak agresije.

I još nešto o motivima Amerike.

„Politika” je iz pera svog dugogodišnjeg novinara i jednog od njenih urednika Slobodana Kljakića u reportaži pod naslovom „Rat za kosmetsko rudno blago”, još 13. novembra 2011. nakon nešto više od jedne decenije od agresije obavestila širu javnost o motivima Amerike za sprovedeni zločin (Amerika ne mrzi Srbe, jer smo uostalom bili saveznici u oba svetska rata, s tim što više vole sebe i svoje interese) i o podatku do kojeg su došli Sorosevi lešinari, da samo rudno blago u južnoj srpskoj pokrajini na Kosovu i Metohiji iznosi i do hiljadu milijardi dolara. A šta je sa ostalim bogatstvom? (vode, šume, radna snaga – ljudi, ptice kosovi).

„Pre nego što je počela agresija NATO-a na SR Jugoslaviju, Novak Bjelić, direktor kombinata ’Trepča’ izjavio je: ’Rat na Kosovu je oko rudnika, ništa drugo. Ovo je Srbija. Ovo je srpski Kuvajt. Kosovo je srce Srbije. Pored ovoga, Kosovo ima 17 milijardi tona rezervi uglja.’ Njegove reči izgleda da je malo ko hteo da čuje”, zaključuje ovaj novinar.

Piše: Novak Bjelić, generalni direktor „Trepče” tokom poslednje decenije 20. veka