Vašingtonska repriza kosovskog dijaloga – poslednja šansa za razmenu teritorija

Dragan Bisenić
Izvor: Demostat

Došlo je, izgleda, vreme da američki predsednik Donald Tramp ispuni najavu iz pisma koje je uputio Aleksandru Vučiću i Hašimu Tačiju 2018. i bude domaćin potpisivanju njihovog sporazuma 4. septembra u Beloj kući.

Nema nikakvih preciziranja mogućnog Trampovog prisustva niti dodatnih detalja dnevnog reda sastanka koji bi osvetlili da li će to biti samo rutinski i ritualni skup ili suštinski ključ za kosovski katanac na privesku teritorijalnih promena. Svejedno, taj susret je već postao tema u polemikama Trampovih i Bajdenovih timova.

Bivši američki ambasador u Beogradu, Vilijam Montgomeri smatra da će pregovori imati jasnu formu i cilj: biće primenjen isti model nedavne normalizacije odnosa Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata koji uključuje i razmenu teritorijauz jasno vremensko ograničenje sad ili nikad. Montgomeri tvrdi da je Kairosupravo sada pri ruci Srbiji i ako ga ne zgrabi za rep, neće imati sličnu šansu u skorije vreme.

„Vučić mora shvatiti da su velike šanse da Tramp izgubi predstojeće izbore, a Bajden je čvrsto naklonjen Kosovu u postojećim granicama. Dakle, mora sada da deluje ili da izgubi, možda zauvek, šansu za rešavanje tog pitanja. To bi uključivalo i razmenu teritorija. A ključna činjenica je ta da bi Tramp tada mogao da najavi da će se, s obzirom na to da su dva lidera postigla sporazum, dogovor odmah sprovesti u delo“, tvrdi Montgomeri. A kad se stvari jednom promene, onda je gotovo nemoguće da se vrate nazad, pa čak i ako Bajden pobedi.

Ovo još više važi za Evropu, jer Nemačka neće moći lako da odbije američko rešenje, čak i ako joj se ne dopada. Kad je reč o predstojećem susretu u Vašingtonu, sigurno je da evropski posrednik Miroslav Lajčak nije ni na koji način uključen u njegovu pripremu, niti ima direktne kontakte s Ričardom Grenelom, već samo s njegovom kancelarijom. Američki predstavnik za Balkan, Metju Palmer, već dve godine ponavlja da je međusobno priznanje za SAD konačno rešenje dijaloga o Kosovu.

EU je samo medijator u ovom dijalogu. Žozef Borel nedavno je ponovio da će za EU biti prihvatljivo sve ono o čemu se dve strane slože. Amerika nije jedina zainteresovana za sudbinu Kosova.

Ono je jedna od tačaka na evroazijskom prostoru koja kontroliše, odnosno zaustavlja širenje NATO. Ostale su Severna i Južna Osetija u konfliktu Rusije i Gruzije, Nagorno – Karabah u sukobu Azerbejdžana i Jermenije, Donbas u sukobu Rusije i Ukrajine. Uz Nagorno Karabah,

Kosovo je teritorija koja nije pod neposrednim uticajem Rusije. Popuštanje Srbije pred Prištinom, za Rusiju bi značilo prvenstveno uklanjanje barijere u širenju NATO, pa tek onda sve ostalo. Istovremeno, bio bi to diplomatski poraz za Rusiju. To je još jedno pitanje koje se rešava u dijalogu s Prištinom.

Nešto o očekivanom sadržaju razgovora u Vašingtonu može da se zaključi na osnovu ponašanja pregovaračkih strana. Tako su albanski pregovarači posetili savetnika za Balkan nemačke kancelarke Angele Merkel, Matiasa Litenberga i zamolili da Nemačka svojim autoritetom pomogne da se na agendi sastanka nađe potpisivanje Sveobuhvatnog sporazumadve strane. Skender Hiseni predložio je novu dinamiku dijaloga koji bi trebalo da bude ubrzan koordinacijom Berlina, Pariza i Vašingtona.

Dijalog treba da dobije novi dinamiku, kako se ne bi trošilo dragoceno vreme. Hiseni upozorava da je potrebna koordinacija tri centra moći(Pariza, Berlina i Vašingtona) kako ne bi došlo do odlaganja rasprave o sveobuhvatnoj normalizaciji između Kosova i Srbije.

Iz ovog može da se zaključi da Sveobuhvatni sporazumili bar najvažniji deo koji interesuje predstavnike Prištine, a to je priznavanje Kosova, nije na dnevnom redu skupa.

Izvesno je da iz ovog američkog okupljnja može da se isključi svaka koordinacija s Berlinom i Parizom, jer se skup nalazi u rukama Ričarda Grenela koji bi se, utisak je, pre savetovao s Džozefom Bajdenom nego s Makronom i Merkel o bilo kom, pa i ovom pitanju.

Matias Litenberg iskusan je diplomata koji se Balkanom i Kosovom bavi duže od jedne decenije. Bio je i šef nemačke kancelarije na Kosovu, pre nego što je Nemačka priznala nezavisno Kosovo. Počeo je kao pomoćnik Volfganga Išingera u misiji trojkekoja je 2009. tražila i može se reći formulisala glavne crte sveobuhvatnog sporazumakoji se zasniva na modelu dve Nemačke. Litenberg je prošle godine u martu doneo u Beograd nemački papir koji sasvim isključuje bilo kakvu korekciju granica i razmenu teritorija.

Ukoliko se bude precizirao samo ekonomski deo sporazuma, koji može da uključi auto-put, železničku prugu i neke varijante za budućnost Trepče i Gazivoda, verovatno je da neće biti naročito emotivnih reakcija, te da neće biti ni mnogo nezadovoljstva ni na jednoj strani.

Opet, na drugoj strani, teško pretpostaviti da pregovarači ne znaju o čemu će da pregovaraju, pa čak i kad se daju tako široke opisne formulacije da će se razgovarati o ekonomskim pitanjima, a možda i nečemu drugm.

Ako bi se pregovori doista vodili na taj način tako što bi strane koje sede za stolom prvi put na samom susretu videle ono o čemu će da se razgovara, jasno je da bi prekid pregovora bila prva reakcija svake od srane.

Verovatnije je, stoga, pretpostaviti da obe strane veoma dobro i do tančina znaju o čemu se razgovara, ali da se skreće pažnja kako bi se izbegao pritisak javnosti. U svim, dosad važnim pregovorima, posebno pitanje bilo je kako da se isključi javnost iz njihovog toka.

Na javnu obazrivost upućuje i strogo primenjeni Žan Mone format dijaloga, koji predviđa da se sporazum ne potpisuje u delovima, niti se javno saopštavaju tok i detalji pregovora, sve dok sporazum ne bude u celini postignut i potpisan.

Ništa nije dogovoreno, dok sve nije dogovoreno formula je načina pregovaranja koji je upotrebljen između Grčke i Severne Makedonije i predložen za prošlogodišnji dijalog vlasti i opozicije u Srbiji.

Ako bi se govorilo unapred o čemu će da se razgovara, omogućilo bi se protivnicima sporazuma da se mobilišu, opstruiraju i javno diskredituju.

Kosovo samo u ovom trenutku za Trampa ima važnost veću od uobičajene, jer se nalazi u veoma neizvesnim izborima za drugi mandat u Beloj kući. Korona, privredni pad i rasni nemiri, na pravi pogled zadaju Trampu daleko više glavobolje, nego bilo koje spoljnopolitičko pitanje.

Ali, borba se vodi za svaki glas, pa ni jedan uspeh nije za bacanje, posebno ukoliko može da bude nagrađen i izvesnim brojem etničkih glasovakoji su naročito važni u federalnim državama koje se nalaze na klackalici između demokrata i republikanaca.

Trenutno je takvih država 18, kako beleže pedantni izborni stratezi republikanaca. Tramp može sebi da priušti dodatnu velikodušnost i da više nego što bi se očekivalo. Američki predsednici znaju, kada je potrebno, da šarmiraju.

Ukoliko je reč o konceptu koji sadrži zamenu teritorija ili korigovanje granica, izvesno je da je ovo posednja šansa i da se nova neće pojaviti.

Učinio je to i Bil Klinton kad je trebalo da uđe u predsedničku trku za reizbor sa bosanskim ratom na leđima, pa je bio spreman da odustane od nekih principa radi postizanja kompromisa i sklapanja Dejtonskog sporazumapre 25 godina. Recimo, dozvolio je ne samo stvaranje Republike Srpske, nego i da se tako zove, što je bilo gotovo nezamislivo.

Istina je da postoje značajne analogije pitanja Kosova s nedavno potpisanim sporazumom o normalizaciji odnosa Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata, ali još više sa ranijim kempdejvidskim sporazumom Izraela i Egipta.

Jedan segment ljudi koji se u Srbiji bave ekspertizom ovog pitanja, odbacuje ovakvo viđenje problema, jer tvrde da su Izrael i Egipat države, a da Kosovo nije, pa prema tome, pregovori između države i nedržavene mogu da liče pregovorima između država.

Oni nisu uvideli, iako to nije bilo nimalo teško, da se pregovori vode na identičnoj platformi zemlja za mir(land for peace) koja znači da se jedna strana odriče teritorije u zamenu za neke druge koncesije – mir, ekonomska pomoć, bezbednosna zaštita ili neku drugu opipljivu korist.

Izraelski premijer Netanjahu nazvao je sporazum sa UAE krajem formule zemlja za mir, jer u njemu Izrael prvi put dobija priznanje, a da zauzvrat ne mora ništa da da, nego samo da obeća da će da zaustavi najavljenu aneksiju Zapadne obale.

Srbija u ovoj situaciji teško da može da očekuje samo besplatne pogodnosti kakve naglašava izraelski premijer, ali je daleko od toga da ne može da kapitalizuje svoju pregovaračku poziciju.

U pregovorima nema besplatnih ustupaka. Posebno Amerikanci vole da kažu da ne plaćaju ono što dobiju besplatno. To, međutim, na znači da neće biti dobro primljeni velikodušni gestovi koji stvaraju i produbljuju poverenje među pregovaračima.

Egipatski predsednik Sadat koji je vodio pregovore sa Izraelom, pošto-poto želeo je naklonost američkog predsednika Kartera i do nje je stizao i spektakularnim potezima – poput posete Jerusalimu i govora u izraelskom Knesetu. On je želeo, a na kraju uspeo u tome, da američkog predsednika pretvori u zastupnika svoje svari. Takvi spektakularni potezi u dijalogu Beograd – Priština su izostali, a pitanje je da li bi bili mogućni.

Ako dve strane sklope sporazum koji doista obećava, možda će Tramp dopustiti da se srpska zastava još jednom zavijori na Beloj kući.

Piše: Dragan Bisenić, novinar i publicista