Do kada će biti efikasna taktika "uzmi ili ostavi"

Izvor: Demostat

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Dugo najavljivani nemačko – francuski dokument o normalizaciji odnosa Srbije i Prištine prihvaćen je 27. februara u Briselu, ali izgleda da mu sudbina nije dodelila istorijska dostignuća, pošto je veoma mogućno da je trajao samo jedan dan, tek toliko da visoki predstavnik, Đuzep Borelj, održi jednu konferenciju za štampu rutinskih ambicija i Evropska unija postavi sporazum na svoj veb sajt.

Kada su spuštene zavese, postavljeno je pitanje šta su to Srbija i Priština prihvatile u Briselu, šta to prihvatanje doista znači i kakve su posledice prihvatanja?

Tek što su ugašena svetla u skromnoj pregovaračkoj sobi, pregovaračke strane vratile su se na svoje pozicije koje su postojale i pre prihvatanja sporazuma: Beograd je osporio mogućnost da Kosovo postane članica UN, a Aljbin Kurti da će biti formirana Zajednica srpskih opština.

Prvo se verovalo da bi papir trebalo da bude potpisan, ali iz Evropske unije stiglo je objašnjenje da potpisivanje nije ni bilo planirano, nego da je reč o verbalnom prihvatanju dokumenta koji će biti primenjen preko dopunskih aneksa. Ovo sporazumu ne daje karakter pravnog akta, ali svakako je politički akt, koji ukoliko proizvodi posledice postaje deo pravnog sistema, te suštinski ima pravni značaj i pravnu snagu, pa ne može da bude izuzet iz pravnog sistema i skupštinskih rasprava. Tu obojica učesnika imaju, onako kako razumeju vlastite pozicije u pregovorima, svoja ograničenja za pitanja koja su najvažnija za pregovaranje.

Od Srbije se očekuje da prihvati član 4 koji vodi Kosovo u UN, što je za srpskog pregovarača, predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, nemoguće, jer je on čuvar i garant teritorijalnog integriteta Srbije, a ne njegov rušitelj. Kosovski premijer, Aljbin Kurti, branu stvaranju ZSO takođe nalazi u kosovskom Ustavu i odlukama Ustavnog suda. Dakle, obojica pregovarača imaju svoje limite koje, prema razmevanju vlastite pozicije, ne mogu da prevaziđu. Tome dodatno, Srbija je imala preduslov bez koga nije ni htela da ulazi u ove pregovore, a to je da se ispune obaveze iz Briselskog sporazuma 2013. o stvaranju Zajednice srpskih opština.

Pošto je EU, očigledno planski, tolerisala objašnjenje Prištine o ustavnoj koliziji, sve dok na red nije došla normalizacija odnosa, jer se već pre više godina pojavilo tumačenje da će Srbija da dobije ZSO pod uslovom da prihvati Kosovo u UN, što je konstrukcija kakvu sada otprilike imamo na stolu, taj izgovor, međutim, ne može da zadovolji Srbiju, niti on ide u korist pregovora. Ako Kosovo može da ispreči Ustavni sud pred sporazum koji je samo potpisalo, onda ne treba sumnjati da će, ako sporazum proistekne na kraju ovog procesa, on biti predmet punog pravnog i političkog razmatranja u Srbiji.

Ovde je reč o tome da je ZSO postala deo pregovaračkog procesa o nemačko – francuskom predlogu i da ga je opet prihvatila, a da ZSO niti je stvorena, niti ima garancija da će biti stvorena. Uz ovakvo stanje, pregovori o francusko – nemačkom papiru nije ni trebalo da počnu, a neće biti iznenađenje i da se ne nastave. Nije u pitanju samo to što EU za 10 godina nije potvrdila svoj kredibilitet, nego i to Srbija nema ni jedan osnov da još jednom plati ono što joj uopšte nije isporučeno.

Ovakav razvoj neće biti neočekivan. On se nalazi u samoj prirodi primenjenog pregovaračkog postupka „uzmi ili ostavi“ koji je EU izabrala u razgovoru sa stranama u dijalogu. Mogućno je da se delimično razume evropska frustracija odugovlačenjem i povremenim neuspešnim sastancima srpskih i prištinskih delegacija, ali izabrani model više je posledica hitnosti koji je EU nametnula sebi u novim okolnostima, među kojima je najvažnija praktična i pravna povezanost zbivanja u Ukrajini 2022. i Srbiji 1999. i 2008.

Verujući da je mogućno korigovati prvobitne devijacije, ukrajinski događaji učinili su se kao prilika da se preko pristanka Srbije eliminišu prethodna kršenja i zloupotrebe međunarodnog sistema koje sada Rusija uzima kao presedan i opravdanje za svoje postupke. Ali, reklo bi se da stvari postaju samo gore, a ne bolje. Navoda antiruska motivacija širom otvara vrata Rusiji da legitimiše isti metod „uzmi ili ostavi“ sa Ukrajinom pošto ga je u suštini već primenila, ali će dobro doći kao obrazloženje zašto nema koncesije za Ukrajinu.

Postoji nekoliko osobenosti ove taktike. Ona je već u startu neprijateljska prema stranama u pregovorima i jasno je da će je obe dočekati sa odbojnošću. Taktika uzmi ili ostavi na delotvoran način primenjuje se kada su uslovi svuda podjednaki i kada ni jedna strana nema izbor da promeni uslove. Recimo, cena vode u Beogradu svuda je ista i onaj ko želi vodu, može to samo da prihvati ili ne prihvati. U politici to se odnosi na stavove koji su podržani legitimitetom što je u slučaju Kosova najeklatantniji nedostatak. Nezavisnost Kosova nije podržana rezolucijom SB UN 1244, drugim dokumentima i propisima, objavljenim politikama ili uobičajenom praksom, a Evropska unija izlazi iz okvira mandata koji joj je poveren Rezolucijom Generalne skupštine UN.

Uobičajeno diplomatsko iskustvo ukazuje da su pregovaračke strane spremnije da prihvate „uzmi-ili-ostavi” kasnije u pregovorima nego ranije. Tajming je važan za smanjenje neprijateljstva. To nije bio slučaj u razgovorima o ovom nemačkom predlogu, gde se s njom krenulo od početka. A po svemu sudeći, ni nastavak neće da bude različit.

U nastavku pregovora, predviđeno je da se radi na implementaciji prihvaćenog dokumenta. Prvi susret predviđen je za 18. mart na Ohridu. Pošto nema nikakvih signala da se stvaraju pregovarački timovi koji bi razrađivali i usaglašavali jedan ili više aneksa, niti ima signala da iko zna šta bi moglo da se nađe u njima, pretpostavlja se da Borelj i Lajčak žele da nastave istim stilom „uzmi ili ostavi“ koji im je doneo prvi rezultat.

Konačno, ko koristi 'uzmi-ili-ostavi' kao pregovaračku taktiku, mora da upamti da to može dovesti do 'čorsokaka'. Za sada obe strane se trude da budu kooperativne i ne budu „partybraker“, ali u ovoj igri, izvesno, neko će pre ili kasnije da ustane i ode od stola. Evropski i američki posrednici morali bi da uzmu u obzirda je pristup „uzmi ili ostavi“ najkraći je put ka prekidanju pregovora i koraka koji se u diplomatiji zove „walk away“. Kada vaš sagovornik vama ili vašoj strani ne pruži nikakvu priliku za ustupke, onda možete jednostavno ustati i otići (walk away). Onaj ko organizuje pregovore, ako zaista želi ili treba da postigne dogovor, morao bi da zna kako da ponovo otvori pregovore u slučaju da dođe do 'ćorsokaka'. Ne bi se reklo da u EU imaju „plan B“ za ovu situaciju, iako predstoji duži period, od najmanje pet meseci, intenzivnih razgovora.

Čini se kao da su SAD svesne problema koji mogu dalje da nastanu i blagi utisak je kao da se već distanciraju od onoga što dalje sledi. Tako je američki ambasador u Prištini, Džef Hovenijer, izjavio da „teško je reći šta nas tačno čeka u njihovom nastavku“, da SAD podržavaju pregovore, „ali to su pregovori koje vodi EU, a na specijalnom predstavniku Lajčaku je da odredi tempo i obim tih pregovora“.

Ambasador Hil pokazao je nešto više samopouzdanja kada je reč o američkom učešću i entuzijazma prema stvaranju ZSO, iako i on smatra da ne očekuje brze rezultate. Dug proces najavljuje i američki izaslanik Gabrijel Eskobar.

Izvestilac za Kosovo u Evropskom parlamentu Viola fon Kramon, čini se, sagledava prednosti i nedostatke postignutog dogovora. Ona je ocenila da evropski predlog o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine može da ubedi zemlje EU koje nisu priznale Kosovo da to učine. "Politički pritisak je dobar, ali potrebno je i ono što na engleskom zovu "ovneršip", da u jednom trenutku oni sami kažu da hoće da potpišu ovaj sporazum", zaključila je Fon Kramon. A pristup „uzmi ili ostavi“ ne nudi mnogo izgleda za ovakav ishod.