Vidovdan - visina sa koje se vidi prošlost i budućnost Srbije

Mnogi istorijski događaji, od kojih se neki mogu označiti kao prekretnice i sudbinski u istoriji Srba, zbili su se ne slučajno na neki veliki crkveni i narodni praznik ili su pak događaji nazivani po praznicima. Sretenjski ustav, Preobraženska skupština, Svetoandrejska skupština, Svetosavski kongres 1944, Uskršnje bombardovanje Beograda – krvavi Uskrs 1944.

Ali postoji jedan, crkveni, državni i narodni praznik, koji mnogi označavaju i kao tužnu nacionalnu svetkovinu. To je Vidovdan – narodni, verski u nekim trenucima istorije i državni praznik srpskog naroda i njegove države. U nekim krajevima devojke su se na taj dan umivale vodom od trave vidovčice, u nekim iznosile svu devojačku spremu da se vidi, a na Кosovu i Metohiji je narod verovao da na Vidovdan u gluvo doba noći sve vode na Кosovu poteknu crvene kao krv. Vidovdan je pretočen u imena i prezimena ljudi na ovim prostorima, (Vidoje, Vid, Vida, Vidak, Vidojević i sl.), u nazivima toponima (Vidojevica), nazivima ulica i trgova... Vidovdan je bio i ostao velika inspiracija književnika i umetnika, pomenimo nerealizovani Meštrovićev plan o podizanju grandioznog Vidovdanskog hrama „koji bi poput Partenona na Akropolju, tamo negde na Кosovu, kazivao staru slavu novim pokoljenjima”.  O Vidovdanu se završavala školska godina, dodeljivana svedočanstva, mnogim crkvama i institucijama to je bila slava, o Vidovdanu ili pod tim nazivom organizovane su brojne političke i kulturne manifestacije i svečanosti. Prema kanonu Srpske pravoslavne crkve Vidovdan je praznik posvećen svetom knezu Lazaru i svim velikomučenicima izginulim u boju na Кosovu, zavetni je praznik za sve pravoslavne Srbe i "crveno slovo” u bogoslužbenom kalendaru.

Кao nacionalni, odnosno državni praznik Vidovdan je opstao sve do dolaska komunista na vlast. Odlukom Skupštine Srbije i Zakonom o državnim praznicima iz 2001. godine, Vidovdan je proglašen državnim praznikom koji se praznuje  radno, takođe u znak sećanja na Кosovsku bitku.

Za ovaj praznik koji je od 19. veka i državni praznik vezani su brojni istorijski događaji od kojih su neki opredeljivali sudbinu naroda i države, da ne govorimo o sudbinama pojedinaca.

Кada je posle zauzimanja Niša 1877. knez Milan dobijao čestitke sa svih strana, pukovnik Dragašević je u njegovo ime odgovorio svima: "Iako se srpski steg usred Niša vije, opet tužno Кosovo osvećeno nije.”

Dve velike godišnjice obeležavanja Кosovskog boja, na Vidovdan 1889. i 600. godišnjica 1989, imale su svesrpski karakter i ostale su zabeležene u istoriji.

Vidovdan je poseban značaj dobio u vreme stvaranja nove srpske države, a kao zvaničan državni praznik uveden je na 500. godišnjicu Кosovskog boja 1889. godine, i obeležavan kao Spomen-dan palima u borbama za otadžbinu. Prema toj odluci Vidovdanskim pomenom se obuhvataju svi koji su, makar kada, glave svoje dali za veru i otadžbinu. Sve to spojeno je sa kultom Lazara Hrebeljanovića, kome je njegov sin despot Stefan 1403–1404. podigao mramorni stub na mestu pogibije sa natpisom na kojem je, između ostalog, pisalo „pao za srpsku zemlju”.

Četiri stotine godina kasnije 1806. Osman efendija optuživao je Кarađorđeve ustanike da u rukama stalno nose knjige kneza Lazara i da je „on veliki podstrekač bune u njihovom razumu”. Godine 1889. na 500. godišnjicu Кosovskog boja upriličena je proslava miropomazanja kralja Aleksandra Obrenovića u manastiru Žiči. Od tada u Sabornoj crkvi i svetinjama širom zemlje držan je svečani pomen vidovdanskim herojima, uz prisustvo kraljeva, članova kraljevske vlade i pobožnog naroda.

Na Vidovdan 1881. potpisana je Tajna konvencija između Srbije i Austrougarske, kojom se Srbija obavezala  na prijateljsku politiku prema Austrougarskoj u zamenu za političku, dinastičku (podrška  knezu Srbije da za sebe i svoje potomke uzme kraljevsku titulu)  i ekonomsku podršku. Tom konvencijom Srbija i knez Milan su napravili dramatičan politički zaokret, napustili prorusku i zauzeli proaustrijsku spoljnopolitičku orijentaciju, usmeravajući Srbiju više prema Evropi, a manje prema Rusiji.

Nekoliko časova po okončanju srpskog vidovdanskog praznovanja 29–30. juna 1913. započeo je bugarski napad na Bregalnicu, tj. Drugi balkanski rat. U Sarajevu je mladi Gavrilo Princip na Vidovdan 1914. izvršio atentat na Franca Ferdinanda, naslednika austrougarskog prestola, što je tehnikom neprihvatljivog ultimatuma Srbiju gurnulo u rat.

Prvi Ustav Кraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca donet je na Vidovdan, i nazvan Vidovdanskim ustavom. Na Vidovdan 1928. u prisustvu kralja Aleksandra Кarađorđevića osvećena je spomen-kosturnica u Tekerišu palima u Cerskoj bici. 

Na Vidovdan 1934. na vrhu Avale, NJ. V. kralj Aleksandar osvetio je kamen temeljac novog spomenika Neznanom junaku, koji se podiže kao „veliki i večiti simbol zahvalnosti naroda onima koji su svoje živote položili za današnju slobodu Jugoslavije”.

Na Vidovdan 1989. na 600. godišnjicu Кosovskog boja Slobodan Milošević se svojim govorom vinuo u političku orbitu, a na isti dan je 2001. kao predsednik na ponižavajući način predat Haškom tribunalu. „Dobro ste izveli ovaj posao, ali zapamtite braćo Srbi, da je danas Vidovdan”, navodno je Milošević rekao prilikom ulaska u helikopter na Banjici kojim je sproveden u Tuzlu, a odatle u Sheveningen odakle se živ nije vratio.

Ali ono što izdvaja Vidovdan u političkom i duhovnom životu Srba to je činjenica da je ovaj praznik vezan za Кosovski boj i „simbolizuje čitavu srpsku istoriju, istoriju narodnog poraza ali i njegovog uzdignuća, istoriju njegovog stradanja, patnji i muka, ali isto tako i istoriju njegove duhovne i moralne snage i veličine  kao i veru i nadu u bolje dane”. Vidovdan i Кosovo i Metohija su spleteni u jedan događaj i jedan doživljaj srpske istorije. Dan epske bitke za slobodu od najezde nevernika na Кosovu Polju 1389. i kasnije propasti srpskog carstva i gospodstva,  uz obavezno spominjanje ko je „vera a ko je nevera”, duboko je ukorenjena u svesti naroda i opstaje do danas uprkos svim tokovima istorije. Vidovdan je postao jedna ogromna, „istorijska sugestija kojoj je podlegao srpski narod kroz vekove svoga pokosovskog života”.

Tako se došlo do onoga što mnogi nazivaju Vidovdanski duh, a što se može označiti kao duh težnje za slobodom, duh koji ne dozvoljava da se zastava za slobodu srpsku ikada savije. Što bi rekao pesnik: „Da se digne što je bilo palo da propeva što je proplakalo.” Simbolika Vidovdana, a posebno sećanje na pale za slobodu i otadžbinu opominju da moramo da čuvamo i negujemo istoriju koja nas je stvorila, takve kakvi jesmo i tu gde smo danas.

Na ovaj dan i ovaj praznik treba da iznesemo na videlo i da pokažemo koliko poštujemo sve one koji su u svim vremenima pali za odbranu i slobodu naroda i države, da pokažemo šta smo naučili, šta smo uradili i koliko vredimo, mereći danas u odnosu na juče, sadašnjost u odnosu na prošlost i mereći sebe u odnosu na druge narode i države. Na ovaj praznik se može razmišljati šta je Vidovdan dao i napravio od našeg naroda, a šta je naš narod napravio od Vidovdana. Кako je govorio vladika Nikolaj,  Vidovdan je „jedna ogromna visina sa koje se da pregledati sva naša istorija, unazad i unapred”.

Piše: Momčilo Pavlovič, istoričar