Zalogaj koji treba progutati je ZSO

Augustin Paljokaj
Izvor: Kosovo Online

Nije prvi put da čujemo da je postizanje konačnog sporazuma između Kosova i Srbije "pitanje nekoliko nedelja ili meseci". Takva izjava se čula nekoliko puta i sada oni koji su pratili dijalog nisu previše oduševljeni.

Jer, na osnovu onoga što lideri obe zemlje javno govore, dogovor nije ni blizu. Ali uvek mogu biti iznenađenja i brzi obrti koji mogu dovesti do dogovora. Povećana posvećenost Francuske i Nemačke, uz već stalnu američku posvećenost, daje neki razlog za optimizam. Ali, kao što narod kaže "to smo već videli".

Međutim, ono što se očekuje u narednim nedeljama jeste sve veći pritisak na Kosovo, posebno kada je reč o stvaranju ZSO. Vlada Kosova je to do sada uspevala da izbegne, odbijajući da o tome razgovara u Briselu. Srbija je to otvorila u razgovorima sa EU i nesumnjivo ima punu podršku Evropske unije u vezi sa tim zahtevom. Čak i Sjedinjene Američke Države otvoreno traže od Kosova da napreduje ka stvaranju Zajednice, rekavši da je "to međunarodna obaveza".

Nije bilo sumnje, a nema je ni sada, da su u dijalogu napravljene ozbiljne greške. Dve najozbiljnije su obaveza Kosova da formira Zajednicu srpskih opština i da ne šalje jedinice KBS u severni deo. Kada je u pitanju ZSO, čini se da to nešto što Kosovo mora da prihvati. Pošto je tadašnja kosovska vlada prihvatila tu obavezu u ime Kosova, to je prihvatila i Skupština i sada nema mogućnosti da Kosovo izbegne sprovođenje teobaveze. Ono na šta Kosovo ima pravo je da razjasni kada će se formirati ZSO. Dakle, to se može dovesti u vezu sa priznavanjem statusa Kosova od strane onih koji žele da stvore takvu zajednicu na Kosovu.

Ceo dijalog je pogrešno pokrenut. Počelo je sa idejom da Srbiji i Srbima treba dati "nešto više od Ahtisarija" da budu zadovoljni i da ne osećaju da su "sve izgubili", dok su Albanci "sve dobili". Ovaj narativ je pogurala Srbija i prihvatio ga je dobar deo međunarodne zajednice, uključujući diplomate iz zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova, posebno Sjedinjenih Američkih Država. Tako je, između ostalog, nakon što je odbačena ideja o podeli Kosova, kojom bi "Srbija uzela deo i bila zadovoljna", ideja o "posebnom tretmanu" ili "posebnom statusu" severa Kosova rođena.

Jedan veoma visoki zapadni diplomata pre mnogo godina, negde u prvoj fazi dijaloga, na sastanku je rekao da već zna šta će biti rešenje za sever Kosova i za etničke Srbe koji u tom delu imaju većinu. Govorilo se da taj deo i tamošnji Srbi treba da imaju neku vrstu autonomije. Ali je rečeno da ne mogu koristiti tu reč. Jer za Albance reč autonomija ima lošu konotaciju i neprihvatljiva je. I zaista, Albanci nisu hteli autonomiju unutar Srbije, niti žele da Srbi imaju autonomiju na Kosovu. Taj diplomata je rekao da je potrebno nešto što nije ni u Ahtisarijevom planu (bivši predsednik Finske koji je predložio sveobuhvatni paket). Jer "Ahtisari" ima negativnu konotaciju za Srbe. Srbi ne žele da čuju za "Ahtisarija", jer je on, uprkos svim uveravanjima koja je dao Srbima, predložio nezavisnost i Srbija i Srbi ga nisu dobro videli. Dakle, rekao je taj zapadni diplomata, iz možda glavnih država koje su podržale Kosovo i koje su danas snažno angažovane, "mora se naći rešenje koje ne počinje sa a, ni autonomija, ni Ahtisari, a to bi bilo malo više od Ahtisarija i malo blizu autonomije, ali manje od autonomije po imenu".

Tako se to dogodilo. Kosovo je uz pritiske i obećanja prihvatilo sporazum o stvaranju posebnog statusa za Srbe na severu Kosova. Ali postojao je problem sa imenovanjem. Srbi su želeli da se zovu "Zajednica", a Albanci "Udruženje". U svim jezicima postoji razlika između "Zajednice" i "Udruženja" i ne radi se samo o simbolici. A EU je poručila stranama da prihvate naziv "Asocijacija/Zajednica" kao kompromis kako bi Albanci mogli da žive u iluziji da je reč o "udruženju" (poput onog koje čuva golubove, rekli su tada neki kosovski zvaničnici), dok Srbi da je reč "zajednici" (sa izvršnim elementima posebnog nivoa vlasti).

Uprkos velikoj podršci političkog spektra, sa izuzetkom Samoopredeljenja, koje je tada bilo u opoziciji, na Kosovu nije učinjen korak ka stvaranju ove asocijacije/zajednice. Ustavni sud je utvrdio mnoge povrede Ugovora o formiranju ZSO. Ali nije rekao da to ne treba stvarati. Dao je smernice koje treba uzeti u obzir prilikom njenog formiranja. A u Samoopredeljenju ova presuda Ustavnog suda imala je drugačije značenje. Neki su to videli kao pobedu Samoopredeljenja, jer je dokazano da su Hašim Tači i Isa Mustafa prihvatili i potpisali sporazum, koji je u suprotnosti sa Ustavom. Ali neki su smatrali da je ovom presudom Ustavni sud pokušao da primeni sporazum koji se ne može primeniti i koji je štetan.

Sada u EU misle da ova vlada, sa jasnom većinom koju ima u Skupštini, može da sprovede tu obavezu. Čak, sa ironijom ili bez nje, neki kažu da je "prednost ove vlasti što nema Samoopredeljenje u opoziciji"! Gledano sa ove tačke gledišta, čini se da u ovim izjavama ima logike. Jer današnja opozicija nema argumente, ni moralne ni političke, da joj se suprotstavi, pošto ju je i sama prihvatila. Ali Kosovo nije i neće biti jedina zemlja u kojoj opozicija misli, govori i deluje drugačije kada je u opoziciji i sasvim drugačije kada je na vlasti.

Na osnovu svega što se čuje iz diplomatskih krugova, za Srbiju se sužava krug oko priznanja Kosova, a o modalitetima može da se razgovara. Dok je Kosovo pod sve većim pritiskom oko ZSO. Kosovo je do sada bilo otporno, ali se sada očekuje da će ono samo izaći sa predlozima za stvaranje ZSO, dok bi EU trebalo da razjasni da li smatra da sve treba da bude u skladu sa Ustavom Kosova. Dvosmislenost koju je EU do sada pokazala bila je štetna. Dok Srbija i Srbi kažu da ih "ne interesuje nikakav tzv. Ustav tzv. Kosova". Srbi i Srbija Ustav Kosova pominju samo kada im odgovara, kao što je slučaj sa zemljištem oko manastira Dečani. Ali kada je u pitanju ZSO, ne žele da čuju da na Kosovu postoji Ustav i sud koji je doneo presudu. Kada bi se razjasnilo da ZSO mora da bude u skladu sa Ustavom, EU bi takođe olakšala kretanje ka njenom stvaranju. I Kosovo neće zauvek moći da izbegava ovu obavezu, bar ne bez posledica.

Piše: Augustin Paljokaj, dopisnik Kohe iz Brisela