Dobar samit EU i Balkana, sledeći još bolji u Beogradu

Bilo je fer što su prvi ljudi Evropske unije došli u Tiranu na sastanak sa Balkancima. Prvi put se desilo da prva liga EU, uključujući Makrona, Šolca, novu italijansku premijerku Meloni i sve ostale dođe “na noge” Zapadnom Balkanu i to u najjačem sastavu. Simbolika nije izgubila značaj u politici, čak i u 21. veku, kada više liči na biznis, a političari na menadžere.

Osim što je u Tirani održan dobar sastanak, što se tamo govorilo otvoreno i bez mnogo praznih reči – a to nije često kad se razgovara sa Evropljanima, samit je imao i ovu važnu simboliku. Uz sve razlike, ljudi na Balkanu imaju sličan temperament i važni su im gestovi, pažnja i uopšte stvari koje nemaju novčani izraz. Kao na primer “dolazak na noge”. Ovog puta to nije bio znak slabosti EU, nego izraz poštovanja prema Balkanu i tako je u Tirani i shvaćen.

EU je to dobro procenila, jer ima razlog da javno pokaže svoje poštovanje prema Zapadnom Balkanu. Očigledno je došlo vreme za to. Ne tako davno, sada već zaboravljena Federika Mogerini priznala je da je EU “zapostavila Zapadni Balkan”. Bila je u pravu, ali te 2018. nije uradila skoro ništa da promeni stvari, a mogla je i morala kao šef evropske diplomatije.

Simbolika je bitna, ali je mnogo važnije što se nije stalo samo na njoj. Evro-balkanski samit je bila kruna novog i ofanzivnijeg pristupa Brisela našem regionu. Tu je, pre svega, potvrđeno da će EU da ubrza prijem celog Zapadnog Balkana. O ubrzanju se ozbiljno govori naročito od početka ruske agresije na Ukrajinu, zato što su u prestonicama konačno pročitali da je jedini način da region ne postane plen ruskih osvajačkih pohoda, da se što pre „usisa“ u EU. I to na način da političke odluke dobiju primat nad dosadašnjom birokratskom procedurom prijema novih članica, koja može da traje do sudnjeg dana. Baš kako su do sada primali u članstvo sve države istočne Evrope.

Drugo, evropski lideri su došli u Tiranu sa ne baš malim finansijskim darovima (milijarda evra) da budžeti balkanskih država lakše izađu na kraj sa podivljalim cenama energenata. Tu je i nešto više od pola milijarde evra za modernizaciju poljoprivrede u narednih sedam godina, ali i veliki paket (30 milijardi evra) evropskih investicija u region, od čega trećina bespovratno. Potpisano je i pojeftinjenje, a onda i ukidanje rominga sa EU, sa čime se ovde dosta bagatelisalo, kao o nekoj nevažnoj sitnici. A kolika je to sitnica neka provere kod svih onih familija čiji rođaci rade ili se školuju u Evropi pa neka ih pitaju koliko im znači da mogu da razgovaraju kad god požele i koliko danas trpe zbog skupih telefonskih razgovora sa svojima u dalekom svetu.

Vučićev odlazak u Tiranu bio je zato pravi korak, jer se ovaj sastanak razlikovao od svih prethodnih, a da li će biti „istorijski“ kako je rekao Šarl Mišel, sačekaćemo dalje evropske poteze. Iako iznuđen, pravi korak bio je i to što Vučić pre Tirane rekao da neće da putuje, jer da nije bilo njegove razumljive ljutite reakcije, Brisel bi nastavio da prežvakava svoju frazu da se „obe strane“ uzdrže jednostranih poteza na Kosovu, iako je i ovog puta samo jedna strana pravila probleme, ona prištinska. I da nije bilo Vučićeve ljutnje, ne bi se EU za manje od 24 sata ispravila i poručila Prištini da krši sopstveni Ustav. I ne bi u Tiranu otputovao sa takvim „kapitalom“, na komplikovane razgovore sa prvom evropskom ligom oko Kosova.

Makronu, Šolcu i ostalima bilo je jednako važno da u Tirani imaju Vučića za stolom, zato što malo koji, ako uopšte postoji, posao sa Balkanom može da bude obavljen bez Srbije i njenog lidera. Ne samo zato što je u pitanju ubedljivo najveća ekonomija u regionu, najuticajnija politika i zemlja sa najvećim resursima, Srbija je ključ za evropske planove sa Balkanom i balkanske planove sa Evropom. To, inače, ne govori Vučić, nego upravo Makron, Šolc, Ursula fon der Lejen i ostali prvi Evropljani, baš kao i partneri u SAD.

Imati Srbiju za stolom, a ne na stolu, stvar je novijeg datuma i poklapa se sa periodom u kojem je Vučić glavni beogradski sagovornik evropskih političara. Još od januara 2014. kada su zvanično počeli pregovori o punopravnom članstvu, Srbija prestaje da se ponaša kao djak-prepisivač evropskih pravila i pasivni objekat u odnosima sa EU i postaje sagovornik sa kojim se mora drugačije. Opet, ne samo zato što je važan, najvažniji u regionu, nego zato što mora da dobije poštovanje za to što vodi računa o svojim interesima i to neprekidno i jasno govori.

Evropljanima nije uvek lako sa takvom Srbijom i sa njenim predsednikom, nekada je bilo mnogo lakše. Ali od neke prethodne Srbije se nije dobijalo mnogo, a najčešće providni pokušaji „muljanja“ i davanja obećanja koja su se kršila već sutradan. Sa Vučićem za stolom, Evropljani imaju teži put i kada je reč o Srbiji i Balkanu, ali to je jedini način da dođu do dobrog rezultata i za jedne i za druge.

Da je neko drugo vreme, na najavu srpskog predsednika da neće da prisustvuje samitu, možda bi samo „izrazili žaljenje“ i nastavili dalje, sa Srbijom – na stolu. Ovako, zazvonio je alarm, kao opomena da greška mora da se prizna, kako bi Srbija bila predstavljena u Tirani. Jer bez nje odavno ne može da bude razgovora ni o Kosovu, ni o Bosni, o regionalnoj trgovini, o sprečavanju ilegalnih migracija, o ekologiji, o investicijama, o Rusiji i Ukrajini, ni o jednoj stvari koje se životno tiču i Balkana i Evrope. O svemu tome i te kako je bilo reči u Tirani i zato je taj sastanak možda najbolji koji su EU i Balkan ikad vodili. Bolji može da se desi već dogodine, ako bude održan u Beogradu. Bio bi red. 

Piše: Orhan Dragaš, Međunarodni institut za bezbednost