Da li su mogući direktni pregovori Beograda i Prištine?

Nepoverenje i odsustvo volje da se dođe do sporazuma glavne su prepreke da se u ovom momentu za pregovaračkim stolom nađu samo dva aktera, Beograd i Priština. Tako analitičari sagledavaju mogućnost da se do dogovora oko otvorenih pitanja vodi dijalog, ali bez posrednika. O ovoj opciji diskutovalo se i ranije, uz argument da međunarodna zajednica treba da dopusti Srbima i Albancima da sami pokušaju da reše problem. U aktuelnim okolnostima, smatraju sagovornici Kosovo onlajna, upitno je da li bi bilo rezultata.

Piše: Dušica Radeka Đorđević

Razgovaralo se uz posrednike u Beču, Briselu, Vašingtonu, Berlinu.., na formalnim rundama dijaloga i radnim večerama, tehničkom i političkom nivou, više od dve decenije. Sporadično se promišljalo i o direktnim pregovorima. I sada ima sugestija na ovom tragu.     

Bivši američki diplomata Džejms Huper smatra da Kosovo mora da odluči o strateškom pitanju - da li može da obezbedi bolji dogovor pregovaranjem direktno sa Srbijom ili će obezbediti bolji dogovor ako su uključene Sjedinjene Američke Države. Ako se SAD umešaju, kako ocenjuje, postoji prednost ili rizik nametnutog rešenja.

Dok se odnos Kosova i Amerike ne popravi, mišljenja je Huper, učešće SAD neće biti od pomoći Kosovu. Takođe kaže da Kosovo može postići manje, ali veoma važne ciljeve ako direktno pregovara sa Srbijom.

„Sasvim je moguće da Kosovo ima odnose sa Srbijom, koji nisu odnosi prijatelja, već suseda. Jedini način da se to postigne je da kosovsko rukovodstvo razvije kanal komunikacije s gospodinom Vučićem“, naveo je Huper u razgovoru za RSE.

Politikolog Ognjen Gogić, međutim, kaže za Kosovo onlajn da je pitanje da li pregovori između Beograda i Prištine treba da se vode direktno ili uz posrednika, ili na međunarodnoj konferenciji, više stvar tehnike i forme nego suštine jer su pozicije strana jako udaljene, pri čemu ne postoji volja ni s jedne ni s druge da se direktno razgovara, ni da se dođe do sporazuma.

„Pitanje direktnih pregovora između Beograda i Priština je  misaoni eksperiment poput spekulacija o međunarodnoj konferenciji, jer da su Beograd i Priština bili u stanju da pregovaraju direktno ne bi bilo potrebe za posredovanjem i za internacionalizacijom tog pitanja. Imali smo čak situacije da su predstavnici Beograda i Prištine odbijali da se sretnu čak i u prisustvu posrednika, a kamoli direktno“, kaže Gogić.

Ideja o direktnim pregovorima, kako smatra Gogić, nema uporište ni u interesovanjima i očekivanjima strana, niti u dosadašnjem iskustvu koje je pokazalo da čak ni posrednici ne mogu da vode razgovore, a kamoli da strane mogu direktno da uđu u dijalog.

„Ako bi se reklo da su direktni pregovori bolje rešenje, bolje opcije nego posredovanje, onda bi to impliciralo da su Evropska unija i SAD na neki način smetnja i da oni predstavljaju prepreke na putu postizanja dogovora. To ne deluje kao slučaj. Pre deluje da su oni imali ulogu u tome da približe pozicije strana, a da nisu u tome uspeli. Nikako se ne može reći da su Amerikanci ili Evropljani unosili razdor i činili dogovor između Beograda i Prištine još daljim nego što jeste. Tako da zaista nema nikakvog osnova da se govori da bi direktni pregovori bili efikasniji i delotvorniji u postizanju rešenja nego posredovanje“, kaže Gogić.

Saradnik NVO „Nova društvena inicijativa“ Aleksandar Šljuka kaže za Kosovo onlajn da direktni pregovori između Beograda i Prištine u ovom trenutku nisu izvodljivi, a kako smatra, poenta plasiranja takvih ideja može da bude da se „zamuti voda“, odnosno, da se akteri podstaknu na neko drugačije razmišljanje i da se onda dođe do drugačijeg formata dijaloga. 

„U ovom trenutku, kada je nepoverenje možda i na istorijskom minimumu ukoliko govorimo o dijalogu, vrlo je nerealno očekivati da dođe do bilo kakvih direktnih pregovora kada vidimo da i ovi pregovori koji se vode posredstvom Evropske unije ili faktički ne postoje ili kada postoje, ne proizvode željene rezultate“, kaže Šljuka. 

Priča o direktnim pregovorima, kako dodaje, možda ima za cilj da se vidi kako će Beograd ili Priština reagovati. Ukoliko ignorišu tu temu, kao i do sada, ništa se neće desiti, ali ako bi neko odreagovao, to bi, kaže, bio signal da ne postoji poverenje u dijalog kojim posreduje EU.

Hipotetički govoreći, u slučaju direktnih pregovora, kako dodaje, Beograd i Prištinu bi morala da poveže neka strana, država, u koju i jedni i drugi imaju poverenje, a razgovori bi najpre mogli da se vode oko ekonomskih tema, kao što je to bio slučaj sa Vašingtonskim sporazumom i tako da pregovori ne budu opterećeni statusnim političkim pitanjima. 

„Verujem da je najlakše dogovoriti se oko pitanja trgovine, energetike, komunikacije u saobraćajnom i infrastrukturnom smislu. Za politička pitanja bi morao da postoji presudan pritisak stranih aktera. Vidimo SAD koje sa administracijom Donalda Trampa vrše izuzetan pritisak na mnoge aktere. Sada je u žiži javnosti Zelenski, ali to može da bude i neko drugi u budućnosti. Da li su to dugoročna i održiva rešenja, to ostaje da se vidi, ali to bi mogao da bude neki vid izlaza iz sadašnje apatije koja vlada u kontekstu EU dijaloga“, kaže naš sagovornik. 

O mogućnosti postojanja „kanala komunikacije“ kosovskog rukovodstva sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem“, koji bi prema mišljenju Hupera bio u funkciji boljih odnosa, Šljuka kaže da bi tako nešto moglo da bude dobro, ali da nije realno.

„Može da bude dobro u smislu da se postignu određeni sporazumi i dogovori i da se izgrade personalni odnosi, kao što, na primer, Vučić ima u nekoj totalno drugačijoj situaciji sa Viktorom Orbanom u Mađarskoj i sa Edijem Ramom u Albaniji, mada bi to generalno bilo neproduktivno zato što to nije nešto što obezbeđuje strukturu. To su lični odnosi, pa bi i dogovori bili lični, koji možda ne bi važili ukoliko se, recimo, promeni vlast u Srbiji i Vučić ne bude predsednik. Neka naredna opcija može da ih poništiti, tako da nisu dugoročni i održivi u tom smislu“, smatra Šljuka. 

Ni politički analitičar Rahman Pačarizi ne veruje da je moguć direktan dijalog između Prištine i Beograda i ocenjuje da takav format razgovora ne bi bio plodan.  

Prema njegovom mišljenju, neophodno je da SAD budu uključene u dijalog i da imaju centralnu ulogu. 
Evropska unija, kako navodi, se nije dokazala kao faktor koji može da prinudi dve strane da postignu neki dogovor, a direktni pregovori nisu izvodljivi jer Srbija ne priznaje Kosovo.

„Ako jedna strana ne priznaje drugu, onda dijalog nije ravnopravan, dve strane nisu u ravnopravnom položaju i zato to nije moguće. Takođe, istorija između Srbije i Kosova je takva da ne kreira dobar položaj i situaciju da bi neki dogovor bio moguć između te dve strane“, naveo je Pačarizi za Kosovo onlajn.

U slučaju da posrednik u dijalogu budu SAD, on smatra da bi neki dogovor mogao da se očekuje.

„To je već dokazano pre pet godina na sastanku u Vašingtonu kojim je posredovao Donald Tramp, kada je postignut vrlo značajan dogovor koji je u cenatr svega postavio ekonomiju kako bi obe strane imale korist od američkih investicija i da bi se postigao neki dogovor. Mislim da je to jedini način da bi se postigao neki dogovor između Kosova i Srbije“, navodi Pačarizi.