Dilema sa Pacifika: Imaju li Tajvan i Kosovo slične bezbednosne pretnje?

Deli ih gotovo 10.000 kilometara, ali bezbednosne pretnje slične. Tako barem tvrdi aktuelni kosovski ministar odbrane Ejup Maćedonci. I dok u Prištini smatraju da ovakva analogija Tajvana i Kosova ima smisla, u Beogradu ocenjuju da je nemoguće porediti - neuporedivo, ali da kosovske vlasti to vole: posebno od kada je nova američka administracija među svoje strateške ciljeve uvrstila Pacifik, a pitanje Zapadnog Balkana ostavila „za posle“.

Piše: Arsenije Vučković

Na bezbednosnom forumu „Partnerstvo - demokratija“ koji je krajem prošlog meseca održan u Tajpeju Maćedonci je poručio da se Tajvan i Kosovo suočavaju sa sličnim pretnjama i da postoji potencijal za saradnju u oblasti odbrane, prenela je Gazeta ekspres.

On je dodao da su Kosovo i Tajvan čak „suočeni sa sličnim sistemima naoružanja, jer je Srbija kupila mnoge rakete i sisteme naoružanja od Kine“.

Za NR Kinu Tajvan je „sveta kineska zemlja“. Ipak, Stejt department nedavno je uklonio sa svog veb sajta izjavu da „ne podržava nezavisnost Tajvana“ i poručio da će SAD podržati njegovo članstvo u međunarodnim organizacijama „gde je primenjivo“.

Pogled ka Pacifiku

Za istoričara Stefana Radojkovića povezivanje problema na Zapadnom Balkanu i Pacifika iz ugla Prištine ima smisla.

„Jako je interesantno da Kosovo sve vreme pokušava da se vrati u centar pažnje vašingtonske administracije povezujući sebe sa nekim trenutnim, veoma ozbiljnim globalnim bezbednosnim izazovima kao što su Ukrajina ili sukob na Bliskom istoku, između Hamasa i Izraela. U tom smislu prištinska diplomatija će pokušati da se veže za Tajvan jer im je jasno da će sva pažnja ili najveći deo pažnje Vašingtona biti usmeren ka Pacifiku“, kaže Radojković u razgovoru za Kosovo onlajn.

Tvrdi, Tajvan i Kosovo, bez obzira na namere, ne mogu da se porede.

„Tajvan ni u jednom trenutku nije sebe predstavljao kao antipoda Kinezima, kineskoj civilizaciji, narodu i republici Kini. Oni samo sebe smatraju drugom vrstom ’republike Kineza’. S druge strane odnos Kosova i Srbije je poznat, Albanci pokušavaju da negiraju bilo kakvo srpsko postojanje na Kosovu i Metohiji, ali i Republike Srbije. To je nešto što u odnosima između Tajvana i Kine ne postoji“, ističe Radojković.

Razlika je, tvrdi, i u ekonomskoj održivosti.

„Tajvan je ekonomski održiv. On je samoodrživ, ima vibrantnu ekonomiju koja je sposobna. Što se tiče tehnologija bili su među prvim područjima na planeti koja su to mogla da rade. S druge strane, Kosovo nije ekonomski održivo. Ono nije bilo ekonomski održio ni dok je bilo socijalističke Jugoslavije kada je jako puno sredstava išlo na Kosovo. Ni u tom smislu nema paralela“, smatra ovaj istoričar.

Upitan da li bi mogli da se porede bezbednosni izazovi Kosova i Tajvana, Radojković naglašava da je to moguće samo zbog odnosa snaga.

„Bezbednosni izazovi su ti da su i Kina i Srbija daleko veći i snažniji entiteti i države koje su međunarodno priznate u odnosu na ove pokušaje otcepljenja. Ako bi došlo do bilo kakvog sukoba između tih otcepljenih delova jasno je da bi materijalni, demografija, veličina vojske i ekonomski potencijal bio na strani suverenih i priznatih država u UN“, precizira Radojković.

Sličnosti i razlike

S druge strane, stručnjak za bezbednost iz Prištine Nuredin Ibiši smatra da bez obzira što su istorije Tajvana i Kosova različite, bezbednosni izazovi su slični.

„Istorijski uopšte nemaju sličnosti, ali rizične pretnje jesu slične i za jednu i za drugu državu“, kazao je Ibiši za Kosovo onlajn.

Objašnjava da postoji nekoliko ključnih razlika između Tajvana i Kosova.

„Kosovo nema diplomatsko priznanje Tajvana, ali i istorija je malo drugačija u odnosu na prirodu Tajvana. On je priznat od 17, a mi od 117 država i to najjačih u svetu“, kazao je Ibiši.

Podseća da je Tajvan oko 50 godina bio pod ukupacijom Japana, a da je nakon Drugog svetskog rata, posle građanskog rata između Mao Ce Tunga i Čang Kaj Šeka pripao Kini.

„SAD 1979. godine priznaju Kinu, ali ne i Tajvan. Onda, na referendumu 2021. na referndumu se 63 odsto građana izrazilo da su Tajvanci, nešto više od 23 posto da su ’Tajvanci i Kinezi’...“, kaže Ibiši.

Dodaje da Tajvan ima svojih problema, a da je kosovski ministar odbrane Ejup Maćedonci na bezbednosnom forumu u Tajpeu pokušao da nametne mogućnost saradnje u oblasti proizvodnje naoružanja.

Ta ideja, smatra, trenutno nije izvodljiva.

„Najava vlade da će otvoriti fabriku oružja i municije je nešto što je već u pripremi i zna se da je investitor iz Turske. Ali reč je o fabrici za proizvodnju municije kalibra 9x19 i 5, 51. Otvaranje fabrike naoružanja ostavljeno je za neko drugo vreme“, naglašava Ibiši.

„Donatorska diplomatija“

Izvršni direktor Saveta za strateške politike Nikola Lunić naglašava da je poređenje bezbednosnih izazova Kosova i Tajvana posledica „donatorske diplomatije“.

„Kosovo i Tajvan imaju potpuno različit međunarodno-pravni status. Dok Kosovo želi da bude nezavisna zemlja i proglasila je nezavisnost, Tajvan to nikada nije želeo i pokušava da nađe rešenje u okviru kineskog suvereniteta. To su dve potpuno različite stvari. Jedina zajednička stvar je što imaju spor sa matičnom zemljo. I ukoliko se referišemo na takav geopolitički položaj onda bih rekao da Kosovo i Tajvan imaju geopolitičke sličnosti i da bi svoj budući položaj u tom kontekstu trebalo da traže u okviru matične zemlje, kao što Tajvan pokušava“, ističe Lunić za Kosovo onlajn.

Povezivivanje Kosova i Tajvana vidi i kao posledicu „donatorske diplomatije“ Prištine.

„Ne treba previše ozbiljno shvatati Maćedoncijeve izjave zato što je njihova sadašnja diplomatija se može nazvati ’potragom za donacijama’ i on je tim govorom i tim narativom pokušava da nađe donatore ne samo među zapadnim zemljama nego i u okviru entiteta kao što je Tajvan“, precizirao je ovaj analitičar.

Naglašava da bez obzira na tvrdnje Maćedoncija, bezbednosni izazovi Kosova i Tajvana su „potpuno različiti“.

Eventualnu „kariku“ vidi u činjenici da je Srbija nabavila neke protivvazdušne sisteme iz Kine.

„Tajvan se suočava sa jednom robusnom, globalnom silom koja je preuzela primat od Rusije u globalnoj moći, dok Srbija ima praktično samo delove kineskog naoružanja koje omogućuje faktički odbrambenu poziciju jer rakete FKT su protiv-vazdušne rakete koje nemaju ofanzivni kapacitet“, zaključio je Lunić.