Tajvan – nastavak flerta sa separatizmom

Beograd_231228_Dragan Bisenić 02
Izvor: Kosovo Online

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Na upravo završenim predsedničkim izborima na Tajvanu, novi predsednik postao je dosadašnji potpredsednik, Laj Ćingte iz vladajuće Demokratske progresivne partije (DPP), stranke koja se zalaže za poseban identitet Tajvana i odbacuje teritorijalne zahteve Kine. Kina sasvim opravdano smatra „progresiviste“ sklonim flertovanjem sa separatizmom pošto je stranka više puta najavljivala da će u parlamentu i formalnu da usvoji „akt o nezavisnosti“. Ali, sada je na parlamentarnim izborima, DPP izgubila većinu, koja je prešla na stranu Kuomintang partije, koja zajedno sa novim trećim faktorom u tajvanskoj politici sada ima većinu u parlamentu od 113 članova. Zbog toga je proglašenje nezavisnosti gotovo sasvim isključeno. Iako su pristalice secesionizma pobedile na predsedničkim izborima, izgubile su zakonodavnu kontrolu, tako da ishod ovih izbora može da se oceni kao gubitak za pristalice nezavisnosti, iako ni strana koja je za mirnu integraciju nije ostvarila potpuni uspeh.

Tajvan, međutim, ostaje jedna od najzapaljivijih tačaka na planeti. Činjenica je da će njena odluka u bilo kom pravcu – konačnom razdruživanju ili ujedinjenju – najodlučnije promeniti političku i ekonomsku situaciju u istočnoj Aziji, pacifičkom basenu, a takođe će uticati i na svetsku situaciju u celini. A teško je i zamisliti kakve će se kataklizme dogoditi na Tajvanu.

U prvoj reakciji na rezultate izbora, Peking je naglasio da je „ujedinjenje neminovno“ i da glasanje tu neće ništa da promeni, dok je novi predsednik sa svoje strane rekao da će braniti ostrvo od pretnji iz kontinentalne Kine, obećavajući da će održati status kvo u odnosima Pekinga i Tajvana. Sa kinske strane, on je više puta označen kao separatista koji bi mogao da posegne za formalnim proglašenjem nezavisnosti ostrva.
Američki predsednik Bajden u reagovanju na rezultate izbora, rekao je da SAD nipošto ne podržavaju nezavisnost Tajvana. Ali, SAD su najavile da već sledeće nedelje šalju nazvaničnu delegaciju na Tajvan, što je dočekano s ljutnjom u Pekingu. U svakom slučaju, svaki separatizam na Tajvanu ostaje neprihvatljiv za Kinu, a zajedno s njim, ostali presedani, među kojima je kosovski najupečaljiviji, dele istu sudbinu. Kina odlučno podržava teriorijani integritet Srbije, kao što Srbija podržava jedinstvenu Kinu. 

Primeri Kosova i Tajvana u nekim pitanjima su slični, a negde se značajno razlikuju. Reč je o delimično priznatim entitetima. Oni koji priznaju Kosovo, nezvanično podržavaju tajvanske aspiracije ka nezavisnosti, jer je nemoguće da istovremeno održavaju političke odnose s Kinom i s Tajvanom. Kina je upravo prekinula diplomatske odnose s Litvanijom, zbog toga što je Vilnus priznao Tajvan. Stoga se insistiranje na kosovskoj nezavisnosti smatra se ideološkom podlogom koja daje Tajvanu osnove za proglašenje vlastite nezavisnosti. Sve nepriznate ili delimično priznate države u svetu imaju zajedničku osobinu – nastanku novih političkih subjekata prethodili su vojni sukobi, čiji je jedan od uzroka bilo nacionalno pitanje, Tajvan je drugačiji.

Tajvan, kao delimično priznata država, i koji je u sadašnjoj fazi zapravo proglasio kurs za odvojeno postojanje od kontinentalne Kine, nema nacionalno pitanje u srži svog separatizma. Tako je primer tajvanskog separatizma jedinstven. Formiravši se kao međunarodno priznata vlada Kine u egzilu, nakon pola veka odvojenog postojanja od „kopna”, vlada Tajvana je i izgubila međunarodno priznanje i napustila politiku jedne Kine, okrenuvši se, zapravo, sa gubitničke strane građanskog rata u separatiste koji brane ideju svoje nezavisnosti.

Kina je u više navrata saopštila: čim Tajvan proglasi secesiju, istog dana počinje rat. Kina i Republika Kina na ostrvu Tajvan su spremne za ovo. Ali jasno je svima da bi Kina vrlo brzo porazila tajvansku vojsku i obnovila teritorijalni integritet svoje države, konačno prevazilazeći « vek nacionalnog poniženja » kada je Kina bila pod kontrolom zapadnih kolonijalnih administracija.

Kina ima dovoljnu težinu u globalnoj ekonomiji da izdrži pritisak sankcija. Izučavajući trenutno iskustvo Rusije, ali i negujući strateški savez sa njom, ona se već priprema za to, a takođe i da spreči, ako je potrebno, slobodne ekonomske pomorske aktivnosti zapadnih zemalja u jugoistočnoj Aziji. Odnosno, Kina se priprema da, ako bude potrebno, izoluje Aziju od SAD.

Pitanje nezavisnosti Tajvana počelo je da se postavlja na zvaničnom unutrašnjem političkom prostoru relativno nedavno. Promoter ideje nezavisnosti je takozvana „zelena koalicija“ koju predvodi upravo Demokratska progresivna partija (DPP) formirana 1986. godine. DPP je glavni politički protivnik Kuomintanga (KMT) sa kojim periodično menja mesta na polugama vlasti. KMT predvodi "plavu koaliciju", koja se pridržava ideje "jedne Kine".

Odakle potiču koreni ideje nezavisnosti? Ako krenemo izdaleka, Tajvan je relativno kasno postao kineska zemlja. Autohtono stanovništvo ostrva uopšte nisu bili Han Kinezi, već plemena koja pripadaju austronezijskoj jezičkoj porodici. Prva uprava na ostrvu bila je holandska - oko 40 godina Formoza je bila u posedu Holandske istočnoindijske kompanije. Zanimljivo, kinesko stanovništvo pod Holanđanima je značajno poraslo – ovo je još jedna ilustracija činjenice da su Kinezi najspremniji da se nasele na onim teritorijama gde postoji organizovan ekonomski život (slični primeri su i Singapur i Kineska istočna železnica). Ostrvska provincija svoj prelazak pod kinesku kontrolu duguje Kokingi (pravo ime Dženg Čengong). Kao što je to često bivalo u starim danima, bio je podanik sumnjivog porekla, „borac za narodnu sreću“ (borio se protiv mandžurske dinastije Ćing), razbojnik (trgovao s piratima) i državnik – sve spojeno u jedno. Kokingina vojna snaga nije bila dovoljna da se odupre mandžurskim trupama na kontinentu, ali je bila više nego dovoljna da preživi Holanđane sa Formoze.

Krajem 19. veka. Tajvan je pripojen Japanu kao rezultat rata 1894-95. i ostao japanska kolonija do avgusta 1945. Tokom ovih pola veka, kolonijalne vlasti su vodile dosledan kurs ka japanizaciji ostrva: školovanje i kancelarijski rad su se obavljali na japanskom jeziku, stanovništvo je bilo prinuđeno da promeni imena u japanska. Istovremeno, lokalno stanovništvo nije doživljavalo nikakve ekonomske poteškoće i, za razliku od japanskih okupiranih područja kontinentalne Kine, nije bilo podvrgnuto represiji.

Za razliku od spokojnog postojanja pod Japancima, prelazak na vlast Republike Kine doživljavan je kao jasno i neopravdano „zatezanje šrafova“. Sukob sa „kontinentalnom“ državnom vlašću rezultirao je pobunom trgovaca krijumčarenom robom u februaru 1947. Kuomintangovska administracija, koja je vodila žestok građanski rat sa komunistima na kontinentu, ni u ovom slučaju nije oklevala u izboru metoda.  Pobuna je brutalno ugušena. Trenutno, naporima „zelenih“, ovi događaji se obeležavaju 28. februara i pamte se kao nacionalna tragedija.

Nakon poraza na kontinentu, vlada Kuomintanga se evakuisala na Tajvan. Republika Kina se smanjila na veličinu ostrvske provincije. Uprkos tome, dosta dugo su mnoge države smatrale ovu administraciju legitimnom vlašću u Kini. (Mesto Kine u UN i Savetu bezbednosti UN prešlo je na NRK tek 1971.)

Ostrvljani, navikli na mirnu provincijsku egzistenciju, odjednom su se našli usred velike politike. Ali mesta na ovoj „proslavi života” zauzeli su posetioci sa kopna. Država je zapravo bila jednopartijska diktatura i samo oni koji su imali značajnu težinu u strukturi Kuomintanga mogli su da se prijave za značajnu funkciju u vladi. Jasno je da lokalni stanovnici koji su decenijama živeli pod japanskom jurisdikcijom nisu mogli da imaju nikakvo partijsko iskustvo. Tako su se pretvorili u politički ugroženu grupu stanovništva.

U nastojanju da po svaku cenu stvore raspoloženje u korist otcepljenja, „zeleni” su počeli intenzivno da se povezuju sa aboridžinskim teritorijama. Iznete su teze da kultura ovih malih naroda, navodno, ima ogromnu vrednost i da je za Tajvan mnogo važnija od kineske kulture.

Napadi na kinesku kulturu, takođe, dešavali su se duž jezičke linije. Na primer, počelo je « nagrizanje » kineskog jezika uz napore da se podstakne upotreba dijalekata (min i haka) na štetu normativnog „guojua“, koji se u osnovi poklapa sa kontinentalnom normom „mandarinskog“.

Zbog toga, ideju o razdvajanju Tajvana od Kine, najvećim delom podržavaju domorodački stanovnici ostrva (Han Kinezi, čiji su preci stigli na Tajvan pre japanske okupacije, i starosedeoci koji nisu poreklom iz Hana). Zbog objektivnih istorijskih razloga, njihova kineska samoidentifikacija je prilično zamagljena, a subjektivno postoji želja da se osvete za političko bezakonje u periodu diktature Kuomintanga. Inače, Hong Kong se razlikuje od kontinenta mnogo oštrije od Tajvana, međutim, njegovo ujedinjenje sa Kinom je već ostvareno.

Uprkos mantrama o „jedinstvenoj tajvanskoj naciji“, stvarnost je neumoljiva: 98 odsto stanovništva Tajvana su Kinezi. Govore kineski, ponašaju se kineski, žive kineski. Ne postoje nepremostive psihološke barijere između Kineza sa kontinenta i Kineza sa ostrva.

Ekonomske veze ostrva sa kontinentalnom Kinom su veće nego sa bilo kojom drugom zemljom u svetu. Država sa sedištem u Tajvanu se zove Republika Kina. Smatra sebe legitimnim autoritetom širom Kine. Iz ovoga proizilazi da proglašenje nezavisnosti Tajvana (koji je pravno provincija ROC, odnosno deo velike Kine) automatski znači državni udar u korist separatista.

Kolosalan spoljni faktor je izuzetno negativan stav NR Kine prema predloženoj nezavisnosti. Činjenica je da je pitanje jedinstva zemlje izuzetno bolno pitanje za kinesku naciju. Stvarno porobljavanje Kine od strane stranih sila, počevši od Opijumskih ratova, uvek je bilo praćeno gubitkom suvereniteta nad delovima njene teritorije: Hong Kongom, poluostrvom Kvantung, Tajvanom, Ćingdaom, Mandžukuom. I dok se ne obnovi teritorijalno jedinstvo, nacionalno poniženje se ne može smatrati potpuno prevaziđenim. Uprkos činjenici da zamisao dr Sun Jat-sena – Republika Kina – sada nastavlja da živi na Tajvanu, učenje „oca nacije“ o nacionalizmu je mnogo čvršće prihvaćeno na kontinentu.

Vlasti NR Kine neće ostaviti čin separatizma bez posledica. NR Kina je više puta zvanično izjavila da će Tajvan, ako proglasi nezavisnost, pribeći vojnim merama. S jedne strane, Tajvan može biti zauzet kao rezultat operacije iskrcavanja velikih razmera, za šta je trenutno sposobna samo jedna država na svetu, a ova država (SAD) je na strani Tajvana. S druge strane, kopnena Kina je sasvim sposobna da Tajvan pretvori u nenastanjivu stenu. Niko ne može garantovati da NR Kina neće koristiti vojnu silu na ovaj način, čak i po cenu sukoba sa SAD.  Na Tajvanu se to dobro razume.