Dve godine od Sporazuma o putu normalizacije između Kosova i Srbije – kod koga je pojas za spasavanje?

Nebrojeni pozivi Brisela Prištini i Beogradu da bez odlaganja primene Sporazum o putu normalizacije tokom prethodne dve godine nisu urodili plodom. Zbog toga mu analitičari danas daju dijagnozu „klinički mrtvog“. Iz evropskih prestonica, međutim, stiže podsetnik da ovaj dokument ne može da zastari i da ostaje obavezujuć. Život bi, neka su od razmišljanja, možda mogla da mu udahne Amerika? Bez pojasa za spasavanje daju mu se loše prognoze.

Piše: Dušica Radeka Đorđević

Sporazum o putu ka normalizaciji odnosa Kosova i Srbije, 27. februara 2023. godine prihvatili su premijer Kosova Aljbin Kurti i predsednik Srbije Aleksandar Vučić na sastanku sa tadašnjim visokim predstavnikom Evropske unije za spoljne poslove Đuzepom Boreljom i predstavnikom EU za dijalog Miroslavom Lajčakom.

„Sporazum za Srbe na Kosovu znači više bezbednosti, sigurnosti i predvidljivosti kada se radi o zaštiti njihovih prava“, rekao je Borelj nakon što je dogovor postignut, ali 2025. godine realnost koju žive kosovski Srbi po svemu je suprotna od toga.  

Priština se dve godine pravila kao da u sporazumu ne postoji član 10 koji govori o obavezi primene svih prethodnih dogovora iz dijaloga, a što znači da je morala da formira Zajednicu srpskih opština, dok su na račun Beograda stizale kritike da ne poštuje član 4 u kom se kaže da se Srbija neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji.

Primena „istorijskog sporazuma“ svela se na međusobno priznanje registarskih tablica.

Ni dokument prihvaćen u Briselu, ni njegov prateći Aneks dogovoren u Ohridu 18. marta, nisu potpisani, pa iako je iz Evropske unije uporno poručivano da je sporazum pravno obavezujući za obe strane i bez potpisa, kosovski premijer Aljbin Kurti insistirao je na potpisivanju kao garanciji za sprovođenje.

Da sporazum ostaje obavezujući za obe strane i osnova za dalje pregovore, rečeno je i danas iz ambasade Nemačke na Kosovu. Sporazum o putu normalizacije odnosa Kosova i Srbije i Aneks za njegovu primenu, kako su istakli, ne mogu da zastare, a novi zamah u dijalogu vide pod vođstvom nove Evropske komisije i njene visoke predstavnice Kaje Kalas, zajedno sa novim specijalnim predstavnikom EU za dijalog Peterom Sorensenom.

Entuzijazam Berlina ne deli politički analitičar iz Prištine Artan Muhadžiri koji smatra da je volja Prištine i Beograda za ponovnim pokretanjem kvalitativnih, a ne samo formalnih razgovora - na nuli.

„Sporazum je klinički mrtav i sa ovom trenutnom situacijom na Kosovu i u Srbiji, u kojoj dva državna lidera imaju mnogo unutrašnjih problema, Kurti sa vladom, Vučić sa demonstracijama, ne mislim da će biti bilo kakve promene. Ovo je propuštena prilika jer bi za Kosovo i za Srbiju bilo mnogo bolje da je taj sporazum realizovan, pošto druge šanse nema. Vreme je izgubljeno i ponovo ćemo se vraćati na iste pozicije koje su bile ranije“, ocenjuje Muhadžiri za Kosovo onlajn.

Govoreći o tačkama sporazuma koje Beograd i Priština tumače drugačije, Muhadžiri kaže da je najvažnije pitanje Zajednice srpskih opština.

„Kurti je iznenadio javno mnjenje kada je rekao da Zajednica postoji u dogovoru, međutim, onda je našao novi problem sa tajmingom jer on želi sekvencijalno ispunjenje sporazuma, dok Srbija želi da se fokusira na dogovor oko Zajednice. Sve je to rezultat nedostatka volje, jer kada ima volje uvek možete da nađete izlaz, ali ni Kurti ni Vučić nemaju volju, ni želju da završe ovaj sporazum i dok lideri ne budu imali energije i volje ostaće tako“, smatra Muhadžiri.

Programski direktor organizacije Novi treći put Dimitrije Milić kaže za Kosovo onlajn da je Sporazum o putu normalizacije između Kosova i Srbije ostao u najvećem delu nesproveden jer ni Beograd ni Priština nisu videli neki vid nagrade za sebe ukoliko bi ispunili dogovorene nepopularne stvari.

„Pretpostavljam da nijedna ni druga vlada nisu bile spremne da žrtvuju svoj politički kapital, a nisu videle neki vid brzo ostvarive nagrade i lakši za komuniciranje ka domaćim javnostima, da bi se sprovele kapitalne kontroverzne stvari, koje nisu naročito popularne, kao što je Zajednica srpskih opština u slučaju Prištine ili dozvoljavanje ulaska Kosova u međunarodne organizacije u slučaju Beograda“, navodi Milić. 

Politički element je, kako ističe, bio veća prepreka nego sam sadržaj sporazuma.

„I jedna i druga strana su mogle da koriste različite političke razloge da objašnjavaju zašto određeni elementi nisu sprovedeni. Ono što je problem je što se politička atmosfera nije poboljšala u odnosima između dve etničke zajednice u prethodne dve godine, već je čak u nekom smislu eskalirala u više okolnosti u prethodnih godinu i po dana. To je najveća prepreka“, ukazuje Milić.

On kaže da bez obzira na to što strani partneri nisu bili odlučni u pritisku na strane da se sporazum sprovede, EU jeste uključila elemente ovog sporazuma u pregovaračko poglavlje 35.

„Jeste barijera to što nisu insistirali na sporazumu, ali to je i razumljivo zbog problema koji postoje u Evropi i svetu, naročito sa izbijanjem ratova na Bliskom istoku i u Ukrajini, pa sad i sa ovim aktuelnim kontekstom dolaska Trampa i haotičnim globalnim okolnostima koje i dalje traju“, ocenjuje naš sagovornik.

Govoreći o tome kakav pristup EU u kontekstu sporazuma treba očekivati u budućnosti, Milić podseća da su u praksi iza ovog sporazuma stajali bivši nemački kancelar Olaf Šolc i francuski predsednik Emanuel Makron koji će biti tu do 2027. godine.

„Makronu to stoji kao važna tačka njegovog nasleđa i verovatno će delovati u tom smeru u narednim godinama, Šolc više nije tu. Videćemo do kog nivoa će nova vlast koja je oličena u kancelaru Mercu biti zainteresovana za sprovođenje sporazuma“, kaže Milić.

Imajući u vidu da se za isplatu sredstava iz evropskog fonda Plana rasta za Zapadni Balkan od Beograda i Prištine očekuje konstruktivnost u dijalogu, Milić navodi da to teoretski može da bude mehanizam kojim bi se uticalo na strane da ispune svoje obaveze.

„Videćemo do kog stepena će evropske države insistirati u tom smeru. Ono što je malo otežalo celokupne okolnosti je što još ne znamo kako će u smislu formata i snage izgledati vlada u Prištini u kontekstu koje će biti njene pozicije, jer je to jedan element koji je dosta uticao na nesprovođenje barem dela dogovorenih tačaka i to već u kontinuitetu. Ali, sada u nekom oslabljenijem formatu ili formatu koji ne poduzumeva jednu partiju koja sama može da vlada, može da se promeni i celokupna dinamika u tom smislu“, kaže Milić.

Analitičar Predrag Rajić smatra da će primena sporazuma zavisiti od toga ko će formirati vlast u Prištini posle izbora održanih 9. februara. Dok god je Aljbin Kurti na vlasti, kako ocenjuje, ne može se očekivati primena nijednog sporazuma koji je potpisan i dogovoren ili usaglašen ranije, niti sklapanje novih koji bi išli u korist srpskog naroda.

„Kurti je ekstremista i izuzetno radikalan, a njegova kompletna politika je usmerena ka tome da se Srbima otmu prava i da se srpska zajednica u političkom smislu slomi na Kosovu i Metohiji i da on u kontinuitetu predstavlja državu Srbiju i srpski narod kao neprijatelje Albanaca na Kosovu i Metohiji, i da Albance na KiM tim jeftinim populizmom, demagogijom i šovinizmom plaši, okreće protiv svojih komšija i pokušava da ih na taj način drži uz sebe, predstavljajući sebe kao zaštitnika od tog faktora koji on karakteriše kao neprijateljski, a reč je o srpskom faktoru“, navodi Rajić.

Prema njegovoj oceni, Evropska unija, kao posrednik u dijalogu, bi morala da izvrši daleko jači pritisak na Kurtija nego do sada da bi on promenio svoj stav.

„Pokazalo se da su ovo bili neki kozmetički pritisci površni, ništa od toga zapravo nije moglo da da rezultat. Ako Evropska unija zaista želi promenu, ona mora da bude daleko radikalnija prema Kurtiju, ali ne vidim da postoji konsenzus za to među državama članicama EU. Jedan broj njih bi sigurno blokirao takav pristup, štaviše, već postoje države koje otvoreno zagovaraju ukidanje svih restriktivnih mera prema Prištini uprkos tome što Priština ni najmanje nije promenila svoje ponašanje, a zbog tog ponašanja su te restriktive mere i uvedene“, kaže naš sagovornik.

Jedini koji bi mogli da promene stanje stvari i da privole Prištinu na drugačije ponašanje, kako smatra, su Amerikanci.

Na pitanje da li će se nova američka administracija baviti time da Sporazum o putu normalizacije bude sproveden ili će gledati da postigne nove sporazume između dve strane, Rajić kaže da je moguće i jedno i drugo.

„Ne bih se čudio da oni pokušaju da iniciraju neki novi sporazum koji bi inkorporirao neke prethodne ili elemente nekih prethodnih. Mi, naravno, insistiramo i dalje na tome da se ispuni ono što je potpisano u Briselu od 2013. godine i razrađeno od 2015. godine, a reč je o Zajednici srpskih opština, to je naš ultimativni zahtev i od njega ne odustajemo, to je potpisano i to mora biti realizovano. Ako bi Amerikanci kreirali neki novi sporazum, on bi sigurno bio u velikoj meri sačinjen od elemenata prethodnih sporazuma i verujem u taj proaktivan pristup američke politike i mislim da su pred Srbijom veoma dobri dani u odnosima sa Amerikancima, to je prirodno stanje stvari“, kaže Rajić.