Kada reči zamene bombe: Da li na Kosovu još traje ratna propaganda?

Društvo novinara Кosova i Metohije (DNКiM) i Udruženje novinara Srbije (UNS) obavestili su Međunarodnu (IFJ) i Evropsku federaciju novinara (EFJ), kao i još sedam međunarodnih medijskih i novinarskih organizacija, da je na sajtu RTK na srpskom i albanskom jeziku ponovo objavljena lažna informacija koja je pre 20 godina bila okidač za događaj, svetskoj javnosti poznat kao Martovski pogrom. Za sagovornike Kosova onlajn ovo je samo poslednji u nizu primera ratne propagande koja je puni zamah imala tokom Nato bombardovanja SRJ 1999. godine.

U obraćanju međunarodnim medijiskim organizacijama navedeno je da je lažna informacija o krivici srpske zajednice za tragediju albanskih mališana izazvala izbijanje nemira 17. marta 2004. godine, u kojima je ubijeno 19 ljudi, uništeno 39 crkava i manastira, popaljena sela i urbane sredine, pretučeno i maltretirano više od 900, a proterano oko 4.000 Srba.

Zbog ovog događaja najmanje 50 zaposlenih na TV kanalu RTK2 na srpskom jeziku i u srpskoj redakciji RTK1, uključujući direktorku, novinare, urednike, snimatelje, montažere i druge, saopštilo da se u potpunosti distanciraju od spornog teksta o martovskim nemirima zahtevajući da se istraži profesionalna odgovornost u vezi s tim.

"Tekst objavljen na portalu RTK na srpskom jeziku objavljen 17. marta povodom godišnjice martovskog nasilja ne predstavlja sadržaj koji su napisali, odnosno o čemu su izveštavali TV kanal RTK2 i program na srpskom RTK1. Ovaj tekst preuzet je sa albanskog jezika, preveden i objavljen na srpskom jeziku, ali nije proizvod novinarskih niti uredničkih odluka srpskih redakcija. Treba napomenuti da portal rtklive.com/rtk2, Fejsbuk stranica RTK2 i Jutub kanal nisu pod kontrolom RTK2", navodi se u saopštenju zaposlenih.

Predsednica Društva novinara Kosova i Metohije (DNKIM) Ivana Vanovac kaže da je svima jasno da je povod za Martovski pogrom bila lažna vest i da je nedopustivo da se ona, 20 godina kasnije ponavlja, zbog čega će kod međunarodnih medijiskih organizacija insistirati da se ovaj događaj u potpunosti rasvetli.

“Apsolutno nećemo stati sve dok se, u najmanju ruku sve te institucije i organizacije ne izjasne i osude takvo neprofesionalno ponašanje javnog servisa na ovom području”, kaže Vanovac.

Ona ističe da je dužnost novinara da prenose istinu i da uvek demaskiraju lažnu vest bez obzira što taj posao može da traje i više godinama.

“Dužnost novinara je uvek da demaskira lažnu vest. Neka to bude sutra, prekosusra ili za mesec dana, a nekada su potrebne godine istraživačko rada da biste nešto demantovali. Ali, naš posao je uvek istina. Svaka lažna vest mora da bude kad-tad demantovana, da bude ispravljena, a onaj ko stoji iza nje mora da odgovara jer smo videli, na primeru 17. marta da to može da povuče ogromne žrtve”, izjavila je Vanovac.

Ona ističe da je najteži posao koji iziskuje vreme dokazivanje da neka informacija nije tačna.

“Čim se lažna vest objavi šteta je pričinjena, a vreme koje protekne dok se ona ne demantuje određuje i kolika šteta će biti pričinjena”, naglašava Vanovac.

Novinar Vladimir Radomirović ocenjuje da je događaj od pre nekoliko dana dokaz da ratna propaganda započeta 1999. godine nikada nije ni prekidana.

“Ratna i poratna propaganda se nastavlja i to nesmetanom žestinom i jasno je da su meta Srbi i srpska zajednica na KiM. Samoopredeljenje na dan stradanja Srba navodi da su albanska deca bila ubijena i da su i Srbi ubijali Albance 17. marta. Kao da nismo svedoci onoga što se desilo, kao da ne znamo šta se zapravo desilo i koju je propaganda odigrala RTK i albanski mediji te 2004. godine”, kaže Radomirović.

On smatra da je takvo izveštavanje posledica činjenice da niko nije odgovarao zbog toga što je 2004. godine plasirana lažna vest.

“Ti novinari, urednici i dalje rade na vodećim albanskim medijima. Samooopredeljenje je ovim pokazalo još jednom da mu je jedini cilj potpuni progon srpskog naroda sa KiM i neverovatno je da zapadni ambasadori u Prištini i zapadne vlade ne reaguju na tu očiglednu nacionalnu mržnju prema jednoj zajednici na KiM”, smatra Radomirović.

Prema njegovim rečima poslednji događaji su samo nastavak propagande koja je svoj vrhunac imala neposredno pre i tokom Nato bombardovanja tadašnje SRJ.

“Svaki rat uključuje propagandu, pogotovo kada imate nesrazmeru u medijskoj snazi koju smo imali 1999. i nešto pre te godine kada je Zapad imao sve medije na svojoj strani, a Srbija odnosno SRJ nisu mogli tome da se efikasno suprostave”, kaže Radomirović.

Kao najopasniji primer plasiranja lažnih informacija navodi tvrdnje zapadnih medija na početku bombardovanja o postojanju tajnog plana Srbije i akciji “Operacija Potkovica” koja je za cilj imala navodno etničko čišćenje, proterivanje Albanaca sa Kosova.

“Kasnije smo saznali da je to bugarska služba dostavila nemačkoj, a da je iz nemačke službe dostavljeno medijima koji su bez ikakve provere puštali tu informaciju. To je dovelo do optužnice protiv Slobodana Miloševića tokom rata i do svega što smo imali priliku da vidimo”, istakao je Radomirović.

Takođe podseća da su visoki zvaničnici Nato tvrdili da se na stadionu FK Priština nalazi koncentracioni logor u kome je 100.000 Albanaca, a da je ta informacija demantovana, između ostalog i zahvaljujući činjenici da je tadašnji dopisnik AFP Aleksandar Mitić otišao na stadio i utvrdio da to nije tačno.

Radomirović kaže da je Nato u jednom trenutku shvatio da gubi medijski rat zbog čega je angažovao medijskog stručnjaka tadašnjeg britanskog premijera.

“Kada je Nato smatrao da počinje da gubi medijski rat, da su dolazile slike stradanja koje nisu odgovarale državama članicama, Toni Bler je poslao svog medijskog savetnika Alistera Kembela u sedište Nato da pomogne. Kada je napadnut voz u Grdeličkoj klisuri, kada je bilo jasno da je pogođen civilni cilj, da je ubijeno na desetine civila, Nato je, na nagovor Kembela ubrzao snimak iz kamere aviona koji je gađao voz kako bi izgledao da taj voz dolazi nepredviđeno velikom brzinom i da pilot nije imao šanse da reaguje iako je istina bila da je mogao da vidi voz i da je namerno gađao kako bi došlo do što većeg stradanja”, kaže Radomirović.

Kao jedan od najtragičnijih primera ratne propagande navodi slučaj bombardovanja RTS 26. aprila 1999.

“Kada je Nato gađao RTS, aprila 1999. i ubio 16 i ranio na desetine naših kolega, zapadni mediji su ostali nemi i čak su podržavali. U Vašingtonu se, kada je Ričard Holbruk doneo tu vest da je bombardovan RTS, prolomio aplauz u sali. Američki novinari su zahvaljujući toj ukupnoj propaganda podržavali ubistvo svojih kolega u Beogradu”, navodi Radomirović.

Prema njegovim rečima propaganda iz 2003. godine je bila model po kome su zapadni mediji izveštavali i u kasnijim ratovima.

“Bombardovanje SRJ, odnosno propaganda koja je uspešno realizovana dovela je i do propagande 2003. godine, pred napad na Irak, kada su svi mediji na zapadu faktički podržavali napad na suverenu zemlju i prenosili očigledne izmišljotine i laži svojih zvaničnika kako Irak ima oružje za masovno uništenje”, kaže on.

Ocenjuje da su neke istočne zemlje, poput Kine, Rusije, Katara ili Saudijske Arabije pokrenuli svoje medije kako bi se suprostavili onima sa zapada, a da je za Srbiju ključno da ima profesionalne medijske poslanike koji će znati da pariraju svakom obliku propagande.

“Srbija može da se odbrani samo jakim medijima, novinarima koji su profesionaci u svom poslu, koji govore više stranih jezika i mogu na ravnoj nozi da komuniciraju sa svojim kolega i sa zapada i sa istoka, da objašnjavaju situaciju u Srbiji, da objašnjavaju šta se ovde zaista dešava, da Srbija nije ni zemlja koja želi da progoni neke manjine na svojoj teritoriji, niti zemlja koja želi sukobe ili rat, već demokratska i slobodna država koja želi komunikaciju sa svim država u svetu”, zaključuje Radomirović.

O ratnoj propaganda Nato 1999. godine nemački novinari Jo Angerer i Matijas Vert snimili su 2012. godine dokumentarni film “Počelo je sa jednom laži".

Između ostalog su dokazali ne samo da nije postojao tajni plan “Potkovica”, da na stadio FK Priština nije bilo koncentracionog logora, već da nije bilo nekih ratnih zločina koji su pripisani Srbima.

"Kada čujem da se u Prištini podiže koncentracioni logor, kada čujem da su dovedeni roditelji i nastavnici, i da se nastavnici streljaju pred decom", govorio je nemački ministar odbrane Rudolf Šarping 1999. godine.

Nemački novinari pronašli su Šabana Keljmendija koji živi pored stadiona i ceo rat je bio u Prištini.

"Možete sami da se uverite, odavde gledamo direktno na stadion i može sve lepo da se vidi. Tamo tada nije bilo nijednog jedinog zarobljenika ili taoca. Stadion se uvek koristio samo kao pista za sletanje helikoptera", naveo je Keljmendi.

Šarping je tvrdio i da su 29. januara 1999. srpske snage počinile masakr nad civilima u selu Rugovo. Pokazivao je fotografije ubijenih, a naslovi u novinama bili su - "Zato vodimo rat". Međutim, nije pokazao i snimke ubijenih pripadnika OVK na kojima su vojne čizme, uniforme sa oznakama, a pored njih oružje i vojne legitimacije.

"Bilo je sasvim jasno da to nije bio maskr civilnog stanovništva jer su, prema izveštajima OEBS-a, sami komandanti UČK rekli da su tamo poginuli borci za veliku stvar Albanaca", posvedočio je u ovom filmu  general Hajnc Lokvaj, član Verifikacione misije Oebs.

Novinar Ljiljana Smajlović ocenjuje da je i posle 25 godina od Nato bombardovanja prisutna ratna propaganda i da se plaši da će taj narativ da se nastavi zbog čega je potrebno da se utvrde sve nesporne činjenice iz prošlosti bez obzira na to što one ne bi promenile mišljenje Albanaca ili SAD.

“Morate zbog sebe da dođete do što je moguće više istine i uvek morate svom narodu da pokazujete da ste utvrdili sve što se moglo utvrditi i da je vaš  odnos prema verodostojnosti i istini drugačiji od vaših neprijatelja. To je veoma važno oružje. I ne treba se uopšte obeshrabrivati što nismo uspeli da promenimo saopštenje Kurtija i što nismo uspeli da promenimo stav Vašingtona. Za nas je važno da što je moguće više dokumentujemo svaku sitnicu i pokažemo da nam je stalo i da nam je stalo šta naši ljudi misle bez obzira što su automatski na našoj strani. To nije dovoljno, mora da se ulagati u to da se dokaže sve što može da se dokaže činjenicama”, ističe Smajlović.

Ona kaže da nije iznenađena što su 24 godine od 17. marta televizija RTK i Pokret Samoopredeljnja Aljina Kurtija, kako je rekla, “iz mrtvih” izvadili priču koja je u zapadnim medijima demantovana i proglašena za laž da je okidač za nasilje nad Srbima bilo utapanje trojice albanskih dečaka koje su Srbi primorali da skoče u nabujali Ibar.

Smajlović dodaje da je reč o eklatantnom primeru u funkciji propagande i da se plaši da će se u sledećim godinama ovakav narativ samo pojačavati.

“Ko će primetiti da je tekst korigovan nakon što je objavljen? Nije Samoopredeljenje povuklo svoje saopštenje. Meni je žao kolega na RTK, ali valjda je ovo eklatantan primer da su oni u funkciji jedne strašne propagande. Oni sada možda misle da su spasili svoju dušu time što su promenjene dve rečenice u nekom tekstu na sajtu, ali zapravo ništa se nije promenilo. Od ove godine, ako ostane Kurti na vlasti, ali možda i ako ne ostane, ako je ovo prošlo, to će da se pojačava. Za deset godina ćemo biti samo podeljeni u dva tabora. Mi ćemo pričati jednu priču, oni drugu i više nikoga neće zanimati šta se zaista desilo. Najčešće nikoga i ne zanima šta se zaista desilo”, zaključuje Smajlović.

Ističe da je veliki broj informacije koje su zapadni mediji ili Nato plasirali 1999, pre i tokom bombardovanja bile klasični primeri ratne propagande koja je imala različite oblike: od sofisticarnih do intelektualno uvredljviih.

“Na Dorćolu, ali i u ostalim delovima Beograda bacani su leci u kojima je, na lošem srpskom navedeno da dok narod strahuje od bombi, Slobodan Milošević ima vile i jahte po Grčkoj. Oni nisu shvatili da su takvi leci za nas asocijacija na nacističku Nemačku i da nemaju efekta”, navela je ona.

Kao mnogo ozbiljnije i upečatljivije primere ratne propagande Smajlović ističe slučaj Račak, navodne masovne egzekucije na stadionu u Prištini, ali i navodne zločine Željka Ražnatovića Arkana, kao i svedočenje u Hagu novinara koga je nekoliko godina ranije Nato proglasio žrtvom “srpskih snaga”.

“Od Račka kao masakra odustali su čak i na suđenju Slobodanu Miloševiću i drugima. Znamo da je Voker čekao neki incident i da je odmah izjavio da su ljudi u tom selu ubijeni mecima u potiljak. Znate, najgora stvar sa najgorom ratnom propagandom je kada to državne vlasti i blokovi država organizuju. Neće niko iz Natoa, Brisela ili Vašingtona reći ‘Ovo nije tačno, ovo se nije desilo’. Dakle, pobedi ona propaganda koja ima nečiju snažnu političku podršku”, objašnjava Smajlović.

Ona podseća da su zapadni mediji već na početku rata objavili kako je stadion FK “Priština” u Prištini bio pretvoren u koncentracioni logor za 100.000 Albanaca po ugledu na Nacionalni stadion u Santjagu 1973. godine u Čileu.

“Ali imali ste dopisnika LA tajmsa koji je odmah dokazao da je to jedna od najvećih laži”, navodi Smajlović.

Slično je, kaže, bilo i oko navodne uloge Željka Ražnatovića Arkana 1999. godine na Kosovu.

“Kada je počelo bombardovanje, u Hajatu su bili smešteni svi američki novinari i tamo se preselio i Arkan koji je vrlo vodio računa da ga novinari vide, svaki dan. Onda smo gledali prilog u kome Džordž Robertson, generalni sekretar Nato obaveštava da Arkan sa svojim trupama ubija albanske civile po Kosovu. Zapadni novinari su gledali taj prilog i znali da je Arkan tu, u hotelu, ali niko nije demantovao Robertsona. Valjda im je bilo glupo da se svađaju sa generalnim sekretarom Natoa”, kaže Smajlović.

Dodaje da je na ivici apsurda bilo i svedočenje nekadašnjeg urednika Koha Ditore u Haškom tribunalu protiv Slobodana Miloševića.

“Milošević ga je pitao 'Nato je objavio da ste vi ubijeni?'”. On je lakonski odgovorio da je to tačno, ali da tada nije hteo da demantuje tu informaciju kako ne bi diskreditovao Nato. To je nama bilo humoristično, ali upravo se tako postupa u ratu”, kaže Smajlović.

I novinar iz Gračanice Zoran Stanković ocenjuje da je ratna propaganda i dalje prisutna na Kosovu i da mnogim medijima danas odgovaraju dezinformacije ili senzacionalističke vesti usmerene protiv Srba zato što od toga žive.

“Protiv dezinformacija možemo da se borimo samo pravom informacijom, ali u suštini mnogim medijima danas odgovaraju dezinformacije, od toga žive. Za njih je najbitnije napraviti senzaciju makar ona bila i lažna. I dok god budemo robovali tom senzacionalizmu, u novinarstvu se ništa neće promeniti. Naprotiv, biće još gore”, kaže Stanković.

Praveći paralelu između ratne propagande iz 1999. i medijskog izveštavanja na Kosovu danas, Stanković ocenjuje da je propagande uvek bilo i da je ona svakodnevna.

“To se dešava svakodnevno i danas. I ne samo kada su vesti u pitanju, već i društvene mreže koje danas možemo nazvati medijima. Ali, nažalost, naš veliki nedostatak je nepoznavanje albanskog jezika tako da i ne stignemo sve da propratimo i da sve vidimo šta se tamo objavljuje. Gotovo svakodnevno ima medija koji forsiraju bar po jednu vest koja će na neki način da prikaže Srbe u nekom lošem kontektstu ili da podseti na nešto što bi na neki način samo raspirivalo mržnju. Nažalost, zbog toga nam se i dešavaju ovakve stvari”, upozorava Stanković.

Prisećajući se propagande koja je obeležila period pre i tokom 1999. godine, ovaj novinar kaže da su spinovanja i plasiranja lažnih vesti intenzivirani pred rat, kada je na Kosovu otvoreno više albanskih medija.

“Propagande je uvek bilo. Poslednjih godina pred sam rat počelo je to spinovanje, te lažne vesti. Sa pojavom i poplavom više privatnih medija, tada je izašlo mnogo albanskih novih listova. Oni su bukvalno počeli da objavljuju čak i slike koje su veoma često bile lažne, odnosno montirane. Počela je era lažnih vesti i naravno suludo verovanje u sve i svašta što mediji objave. Mislim da se ništa nije promenilo do dan-danas. I danas to postoji”, naglašava Stanković.

Kao jedan od poslednjih primera navodi izveštavanje RTK povodom 20 godina od 17. marta.

Kaže da i pored činjenice da su albanski mediji znali istinu i da je pre 20 godina vest brzo demantovano da su za smrt albanskih dečaka krivi Srbi, ta priča ponovljena.

“Ta jedna rečenica, samo malo drugačije formulisana dobija sasvim drugu konotaciju kod čitaoca”, zaključuje Stanković.