Koje mere se preduzimaju u regionu za povratak iseljenika?

Uporedo sa tim što se suočavaju sa odlivom kvalifikovane radne snage, zemlje Zapadnog Balkana teže i da različitim podsticajima vrate iseljenike koji već određeno vreme žive i rade u inostranstvu. Neke uveliko imaju pripremljene strategije, neke ih tek planiraju, ali kako upućeni u ovu tematiku iz Beograda, Prištine, Skoplja i Tirane ukazuju, rezultati nisu mogući preko noći, a nisu ni nedostižni. Dobri primeri su Irska ili Estonija. Kvalitet života, uređen sistem i unapređenje uslova rada, kako ističu, faktori su koji stimulišu povratak, nekada i više nego mogućnost bolje zarade.

Piše: Dušica Radeka Đorđević

Srbija je pre pet godina usvojila Strategiju o ekonomskim migracijama za period 2021-2027. godine, koja je kao svoje ciljeve između ostalog definisala unapređenje saradnje dijaspore i matice i stvaranje uslova za podsticanje i podršku povratka iseljenika.

Krajem prošle godine Ministarstvo zdravlja Srbije uručilo je šest ugovora o radu lekarima povratnicima iz Amerike, Norveške i UAE, a među njima i Daliboru Stojanoviću koji se vratio da radi u Domu zdravlja u Gračanici.

Prema rečima ministra zdravlja Severne Makedonije Arbena Taravarija, interesovanje lekara iz ove zemlje koji rade u inostranstvu da se u nju vrate je povećano, dok albanski premijer Edi Rama poziva iseljenike da se vrate u zemlju i najavljuje novi program finansijske podrške onima koji će se vratiti da bi se bavili agroturizmom.

Kada je reč o Kosovu, predsednik Kosovske poslovne alijanse Agim Šahini ocenjuje da ono nema dobar paket mera koji bi obezbedio da se iseljenici vrate i navodi da je u protekle četiri godine sa Kosova otišlo više od 213.000 ljudi.

Najveća tragedija, kako kaže, je to što i u ovom trenutku u ambasadama zemalja Evropske unije ima dosta građana koji čekaju radnu vizu i žele da odu da bi našli bolji život. 

„Podsticajnih mera za povratak nažalost nema. Imamo dosta naših građana koji žive u inostranstvu, na Balkanu, i za koje je Kosovo domovina. Oni sanjaju Kosovo, međutim nema dobrog paketa mera koji bi omogućio da se vrate. Dosta je naših građana koji su otišli posle rata u sve zemlje u svetu. Oni što su otišli u Evropu, manje-više su već pronašli sebe tamo“, rekao je Šahini za Kosovo onlajn.

On, međutim, ocenjuje da se najbolje ponude za emigrante čuju tokom predizborne kampanje.

„Sada političari imaju pakete ponuda, a posle izbora to ostaje negde u ćošku, kao da nije obećano. Probali smo sve partije na Kosovu, i albanske i srpske, i zbog toga građani treba da biraju one partije koje rade ono što obećavaju, a ne one koje obećaju puno, a ne rade ništa“, zaključuje on. 

Viši istraživač Centra za evropske politike iz Beograda Ana Milinković kaže za Kosovo onlajn da je najveći doprinos povratku migranata u Srbiju i radu sa povratnicima, dala organizacija „Tačka povratka“ koja sarađuje sa državom i predstavlja sponu između povratnika i države, a kao jedan od njihovih značajnijih projekata navodi Kartu Serbiku.

„Karta Serbika olakšava ljudima koji imaju srpsko poreklo, a koji su zbog zakona i regulative u drugim državama morali da se odreknu srpskog državljanstva ili onima koji su rođeni u inostranstvu i nisu dobili srpsko državljanstvo po rođenju.

Oni imaju olakšane mogućnosti da dobiju boravišnu dozvolu u Srbiji i da na osnovu nje nađu zaposlenje ili otvore svoj sopstveni posao“, navodi Milinković. 

„Tačka povratka“, kako dodaje, ima i vodič za povratnike koji sadrži većinu informacija potrebnih nekome ko želi da se vrati u zemlju, a ove informacije pruža i portal eUprava.

„Postoje neke olakšice prilikom zapošljavanja, recimo, za mlade istraživače. Postoji program mladih istraživača koji je dostupan u određenom konkursnom roku, a povratnici imaju neke olakšane kriterijume u odnosu na istraživače koji su iz Srbije. Takođe postoji i inicijativa da se vrate vozači“, kaže naša sagovornica. 

Međutim, kao nešto što je ključno, ona ističe da ljudi najčešće odlaze iz ekonomskih razloga, ali da se iz tih razloga ne vraćaju. 

„Tako što ćemo povećavati plate te ljude ne možemo da vratimo. Potrebno je da klima u društvu bude drugačija jer neki ljudi su otišli iz tih razloga, ne samo zbog visine plate, i moraju da imaju neki drugi motiv da se vrate, osim zarade. Srbija ne može zaradom da konkuriše zemljama u koje naši ljudi odlaze. Dok je za odlazak u drugu zemlju potreban finansijski potsticaj jer tamo ljude neće privlačiti ni način života, ni kulturni aspekti“, ukazuje Milinković. 

Na osnovu komparativne analize iskustava tri zemlje - Bugarske, Estonije i Irske na kojoj je radila, Milinković kaže da se čak oko 50 odsto ljudi koji emigriraju iz Estonije nalaze u Finskoj, a da je nakon što je Estonija zabeležila bolji privredni rast i nakon što je tranzicija dala i pokazala svoje rezultate, veliki broj ljudi počeo da se vraća iz Finske iako su u Finskoj imali nešto veće plate.

Ukazuje i da kada ljudi jednom emigriraju da im je lakše da to ponovo učine, zbog čega je veoma važan ravnomeran regionalni razvoj unutar zemlje.

„Ako se neko preseli iz Novog Pazara u Beograd, biće mu lakše da iz Beograda posle ode negde u inostranstvo, a većina naših studenta studira u Beogradu i oni su već jednom napravili taj korak, zbog čega je važno da Srbija bude ravnomernije razvijena i da ima fer i jednake uslove na tržištu rada i bolje mogućnosti na lokalu“, ocenjuje Milinković. 

Ona ističe i da značajno da država ima precizne podatke o tome gde se nalaze njeni iseljenici, gde žive visoko obrazovani emigranti, a gde radna snaga srednjeg nivoa obrazovanja koja je Srbiji, kaže, i te kako potrebna. 

Kao takođe važnu stvar izdvaja i održavanje kontakta i veze sa maticom, i ponovo pominje Estonce koji daju besplatne kurseve estonskog jezika za decu i odrasle, što je, ističe, vrlo značajno za potencijalni povratak jednog dana. 

„To su sve promene koje se ne dešavaju preko noći i brzo, ali je bitno raditi na nekim opštijim stvarima“, ukazuje ona.

Analitičar iz Severne Makedonije Siniša Pekevski kaže za Kosovo onlajn da u toj zemlji tek treba da se napravi strategija za povratak kvalifikovanih ljudi koji su iz nje otišli, da je reč o procesu koji je dug, a da je procenat ljudi koji se vraća bilo da je reč o Albaniji, Makedoniji ili Srbiji, mali.

Na to, kako ukazuje, ne utiču samo finansijski podsticaji, već su važnije stvari poput kvaliteta života, pitanje korupcije i uopšte kako funkcioniše ceo sistem. 

„Iseljavanje, posebno mladih kvalifikovanih ljudi, problem je koji imaju skoro sve zemlje, ne samo na Zapadnom Balkanu već i visokorazvijene zemlje. U Sloveniji, recimo, veliki deo mladih emigrira u Austriju, Švajcarsku, Nemačku... Mladi iz tih zemalja odlaze u toplije krajeve, na primer u Ameriku, tako da je to globalni proces“, navodi Pekevski.

On dodaje da svaka zemlja ima različite mere kojima teži da vrati iseljenike i da je Irska imala odličnu strategiju povratka 90-ih godina, ali da treba imati u vidu i da tamo ceo sistem funkcioniše. 

„Na Balkanu sistem ne funkcioniše, imamo visoku korupciju, vladavinu ne-prava i to je razlog zašto se ljudi odlučuju da emigriraju, a ne samo zbog finansijskih implikacija“, ocenjuje Pekevski. 

Iako je ministar zdravlja Arben Taravari najavio mere za povratak lekara koji rade u inostranstvu i direktno zapošljavanje u javnom zdravstvu, naš sagovornik smatra da te mere neće uroditi plodom jer je zdravstveni sistem u kolapsu. 

„Kakav će sistem naći ti ljudi? Objavljen je članak da nema biološke terapije za obolele od neke vrste raka i da je neće biti, a narednih dana će se suočiti sa drugim nedostacima u terapiji za lečenje tih ljudi. Potrebna nam je duboka reforma i uspostavljanje dobre uprave, ne dozvoljavajući zapošljavanje nekvalifikovanih partijskih i drugih kadrova“, ističe Pekevski. 

Za podsticanje povratka iseljenika u Albaniju, prema rečima ekonomskog stručnjaka i analitičara u kompaniji „Altax“ u Tirani Eduarda Đokutaja, potreban je celokupan paket mera vlade, a prioritet treba da bude promovisanje fiskalnih podsticaja ne samo za poljoprivredu i turizam, već u celoj privredi.

Đokutaj kaže da je program finansijske podrške agroturizmu, postojao i u trećem mandatu premijera Edija Rame, kada je dato obećanje da će se svakom emigrantu koji se vrati i uložiti u agroturizam dati 5.000 evra. Program je, kaže, delimično realizovan i donekle je podstakao otvaranje agrobiznisa ili turističkih farmi, ali on smatra da mere ne treba da budu usmerene samo na agroturizam, već da je potrebno da se diversifikuju kroz čitavu privredu. 

„Za podsticanje povratka iseljenika i njihovo ulaganje u privredu potreban je pun paket mera vlade i u ekonomskom aspektu, u fiskalnom i budžetskom aspektu, i u aspektu ugovora ili pravne sigurnosti. Ovi problemi su ometali punu integraciju imigranata, koji su se suočili sa velikim birokratskim i korupcionaškim preprekama. Nisu imali pravnu sigurnost za svoja ulaganja. S druge strane, nije bilo odgovarajuće koordinacije fiskalnih inicijativa sa državnim subvencijama. Mi, kao stručnjaci, savetujemo da prioritet bude promovisanje fiskalnih podsticaja i revizija postojećih fiskalnih podsticaja. Takođe, treba preispitati državnu strategiju kako ovi fiskalni podsticaji ne bi bili samo za poljoprivredu i turizam, jer Albaniji pre svega nedostaje tehnologija da bi imala veći ekonomski kapacitet“, navodi Đokutaj. 

Fiskalni podsticaji, kako ističe, treba da se odnose na porez na dobit za imigrante koji stvaraju „start-up“ biznise, a trebalo bi da postoji i veća fleksibilnost u subvencijama, koje ne treba davati u određenim iznosima, već prema potrebama imigranata. Novim kompanijama, prema njegovim rečima, u startu je potrebno do 50 odsto finansijske podrške za operativne i finansijske troškove.

„Naravno da se moraju napraviti pravne i pravosudne reforme koje moraju da obezbede ono što je investitoru potrebno u pogledu sprovođenja ugovora, sprovođenja onoga što piše u zakonima, i dopune zakona podzakonskim aktima, kako bi se omogućilo emigrantu koji dođe da investira u zemlju, olakšanje ne samo u fiskalnom smislu, već i da ima pravnu sigurnost za svoja ulaganja“, kaže Đokutaj. 

On navodi da iako postoji „Komora dijaspore“ i nekoliko drugih organizacija koje su povezane sa njom, da se čini da te strukture nemaju potreban kapacitet da se izbore sa pitanjem povratka emigranata. 

„Postoji još jedan problem koji treba rešiti, a tiče se stambenog zbrinjavanja, jer oni nemaju uvek mogućnost da se negde nastane. To se zove 'pun paket' pomoći“, ističe Đokutaj.