Masovna deportacija migranata iz Amerike - da li je Kosovo dovoljno daleko?

Po principu „daleko im lepa kuća“, američke vlasti obraćaju se udaljenim zemljama tražeći od njih pomoć za prihvat migranata koje planiraju da deportuju, bez obzira odakle su poreklom. Na spisku destinacija na koje bi ovi ljudi mogli da budu isporučeni, kako pišu mediji u SAD, našlo se i Kosovo. Na osnovu eventualnog sporazuma sa Amerikom, Priština bi, ocenjuju sagovornici Kosovo onlajna, mogla da ima određenu finansijsku ili političku dobit, moguće u vidu čvršće veze sa aktuelnom republikanskom administracijom.

Piše: Dušica Radeka Đorđević

„Što dalje od Amerike, to bolje, tako da ne mogu da se vrate preko granice“, reči su državnog sekretara Sjedinjenih Američkih Država Marka Rubija, sa prošlonedeljne sednice kabineta, na kojoj je govorio da se traže zemlje koje bi prihvatile migrante koji su trenutno na američkoj teritoriji.

Na listi potencijalnih budućih odredišta migranata, prema nezvaničnim informacijama američkih medija su: Libija, Ruanda, Benin, Moldavija, Mongolija, Angola, Ekvatorijalna Gvineja.., pa i Kosovo.

Prema izvorima Si-En-En-a, Trampova administracija, čak je razgovarala o prebacivanju u Ruandu migranata koji imaju krivične dosijee, koji su odslužili kaznu u SAD, a kojima bi Ruanda pružila određenu socijalnu podršku, poput stipendija i pomoći u pronalaženju posla.

Uporedo sa ovim nizom neformalnih informacija, ambasada SAD u Prištini zvanično je saopštila da je prošle nedelje uspešno realizovan deportacioni let i da je deportacija omogućena zahvaljujući bliskoj saradnji između Imigracione i carinske službe (ICE), Službe diplomatske bezbednosti i Policije Kosova.

Više podataka o tome koliko je ljudi deportovano ovom prilikom i kog su porekla, nije saopšteno.

Na pitanja Kosovo onlajna upućena ambasadi SAD u Prištini - da li su američka administracija i Kosovo postigli dogovor o prihvatanju migranata koji će biti deportovani iz SAD i da li su migranti iz Amerike već deportovani na Kosovo i iz kojih zemalja, nismo dobili precizan odgovor.  

„Sprovođenje Zakona o imigraciji naše zemlje od ključne je važnosti za nacionalnu bezbednost i javnu bezbednost Sjedinjenih Američkih Država, uključujući i obezbeđivanje uspešnog sprovođenja konačnih naloga za preseljenje“, naveo je portparol američke ambasade u Prištini u odgovoru za Kosovo onlajn.

Pravnik za ljudska prava iz Beograda Nikola Kovačević kaže da ne vidi nijedan interes osim interesa novca zbog kog bi neki entitet, pa i Kosovo, sklopio sporazum sa Amerikom o preuzimanju migranata deportovanih iz SAD.

„Zemlje koje to rade, rade za novac ili za neku vrstu geopolitičkih razmena, ali ono što je sigurno je da nijedna od onih koje se pominju nema kapacitet da samostalno, bez tih sporazuma sa Amerikom, Britanijom ili bilo kim drugim, brine o izbeglicama, tražiocima azila i imigrantima. Tako da se postavlja pitanje zašto bi oni to uradili bolje na osnovu sporazuma sa nekom državom, u ime te države, kada sami sami nisu u stanju da to urade, iako je to njihova međunarodnopravna obaveza? To je ovde najspornije. To su zemlje koje uopšteno nemaju kapacitet da dostignu visok nivo poštovanja ljudskih prava i kako onda očekivati da će to raditi za neki novac? Novac nije garancija“, kaže Kovačević za Kosovo onlajn.

Govoreći o tome po kojim kriterijumima SAD biraju sa kim će potpisati aranžman o prihvatu migranata, Kovačević kaže da je to teško reći, ali da pretpostavlja da bi istraživanja pokazala da su zemlje koje pominju američki mediji manje razvijene, sa krizom vladavine prava i bez stabilnih institucija i verovatno u vrhu 50 po stopi korupcije.

„To su zemlje sa kojima verovatno mogu da se prave takvi 'prljavi dogovori', po kojima će one, moguće, za nešto novca pružati uslugu smeštaja tih ljudi. Ti eksterni sporazumi, međutim, do sada nisu nigde prošli i nadam se da neće, a ako prođu, ubeđen sam da će se vrlo brzo dokazati da se zadržavanje tog problema na eksternim granicama nekih razvijenijih delova sveta uvek pretvori u 'grobnicu ljudskih prava'“, navodi naš sagovornik.

Najbolji primeri za to su, ističe kampovi na Lezbosu, Kosu i Samosu koji su pravljeni da bi se tu zadržavali ljudi koji dolaze iz Turske na spoljne granice Evropske unije. Evropski sud za ljudska prava, prema njegovim rečima,  svake nedelje osudi Grčku zbog toga što se ovi ljudi drže u nehigijenskim uslovima i gde nije bezbedno, a tamo su i deca i ranjive kategorije.

Dalja sudbina deportovanih migranata u treće zemlje, kako navodi, zavisi od toga kakvi su sporazumi postignuti.

„U Ruandi je, recimo, dogovor bio da ovi ljudi tamo odu i da se tamo sprovede postupak azila da oni žive u kampu kao tražioci azila. Albanija je dala svoj deo teritorije Italijanima da tu sprovode pritvaranje. Modeli su različiti i potrebno je videti sadržinu sporazuma da bi se zaključilo šta tačno može da se desi“, ističe ovaj pravnik.

Šta se dešava sa migrantima iz SAD od momenta kada slete u zemlju u koju su deportovani, prema oceni Dragoslava Rašete iz organizacije Novi treći put, veoma je kompleksno pitanje. 

„Upoznati smo sa slučajem čoveka koji se našao u zatvoru u El Salvadoru ni kriv ni dužan. Niti je imao kriminalni dosije a imao je sve legalne dokumente za ostanak. Tako da postoje različiti problemi koji vrše pritisak na pravosudne sisteme država koji prihvataju ovakve migrante. Oni se prihvataju dužnosti da izvrše njihovu integraciju u sopstveno društvo, uglavnom tako što ih raspoređuju u više gradova na svojoj teritoriji. Ali nevladin sektor i organizacije koji se bave ljudskim pravima često naglašavaju da neretko postoje kršenja osnovnih ljudskih prava kad su u pitanju imigranti“, navodi Rašeta za Kosovo onlajn. 

U nekim slučajevima, kako ukazuje, deportovanim osobama nakon određenog vremenskog roka koji provedu u državi koja je potpisala sporazum sa SAD bude omogućeno da se vrate u svoju rodnu državu. 

„Tu se uglavnom radi o grupacijama koje su siromašne, koje nemaju dovoljno papira i nemaju način da se vrate u svoju domovinu ili su zemlje iz kojih dolaze uglavnom obuhvaćene nekim ratnim dejstvima ili izuzetnim siromaštvom, pa često povratak u njih i nije realan. Uglavnom se Amerika trudi da oni ostaju u periodu od jedne do dve godine na teritorijama država sa kojima su potpisani sporazumi da bi mogli da prođu kroz pravosudni i unutrašnji sistem te države, kako ne bi bili u potpunosti izbrisani i da se ne zna šta se s njima dešava“, kaže Rašeta.

Ako se sporazum između Kosova i Amerike ostvari, on ne veruje da će veliki broj deportovanih ostati na teritoriji Kosova u nekoj daljoj budućnosti. Ukoliko budu imali priliku da dođu u države Zapadne Evrope, kako ocenjuje, biće ih teško zadržati, mada, ponavlja da je obično reč o osiromašenim porodicama koje nemaju ni način ni sredstva da se izbore za život u nekoj državi Zapadne Evrope ili da se vrate nazad u svoju domovinu.

Rašeta smatra da ukoliko američka administracija i Priština postignu sporazum o prihvatanju deportovanih migranata iz SAD, da bi Kosovo od takvog dogovora moglo da ima korist novčane prirode ili bi moglo da se radi o određenim političkim benefitima.

„S obzirom na to da je Kosovo tradicionalno bliže demokratskim nego republikanskim američkim administracijama, na ovoj temi može da se traži kako da se ostvari balans i da se ponovno uspostavi čvrsta poveznost između Vašingtona i Prištine“, kaže on.

Ukoliko bi Kosovo dobilo novčanu nadoknadu, to bi, navodi on, bilo slično kao u slučaju ugovora koji Kosovo ima sa Danskom o smeštaju njenih zatvorenika na teritoriji Kosova, a od kojeg će imati prihode od oko 210 miliona evra u periodu od deset godina.

Rašeta navodi da je Amerika povodom preuzimanja migranata poslala predloge državama na Zapadnom Balkanu, Bliskom istoku i severnoj Africi, i da su među njima osim Kosova i Severna Makedonija, Albanija, Libija, Esvatini...

Ovakvi aranžmani, ukazuje, nisu neuobičajeni za američku administraciju s obzirom na to da je sličan format korišćen tokom američkog povačenja iz Avganistana, kada se vodilo računa da se nađe utočište za što veći broj izbeglica iz te zemlje koji su sarađivali sa vlastima u Kabulu i sa američkom administracijom.

I Kosovo je, podsetimo, 2021. primilo izbeglice iz Avganistana, koje su, kako je tada saopštila Vlada Kosova, u svojoj zemlji radili sa SAD i Nato snagama ili drugim međunarodnim organizacijama. Njima je privremeni smeštaj bio obezbeđen u kampu nedaleko od američke baze Bondstil. Kamp je zatvoren posle dve godine, kada je najveći broj izbeglica otišao sa Kosova u neku od zemalja Nato, a manji broj njih je ostao na Kosovu.

Sada, kada se spekuliše da bi i sa Kosovom moglo da se pregovara o prihvatu migranata iz Amerike, univerzitetski profesor Mazlum Baraljiju smatra da Priština od toga ne bi dobila ništa zauzvrat, jer, kako kaže, ništa nije dobijeno unazad 20 godina ni u okviru dijaloga o normalizaciji odnosa sa Srbijom niti u procesu integracija u Evropsku uniju.

„Podneli smo zahtev za učlanjenje u Savet Evrope, nisu nas prihvatili. I u Evropskoj uniji postoji zahtev naše vlade, ali nije napravljen nijedan korak, a trebalo bi da bude više koraka napred“, naveo je Baraljiju za Kosovo onlajn.

Upitan da li će Kosovo, ako bude prihvatilo migrante iz Amerike organizovati njihov povratak u zemlje porekla, Baraljiju kaže da to treba sagledati sa pravnog apekta i istovremeno podseća na sporazum Italije i Albanije, po kom Albanija prihvata migrante koje šalje Italija, a po kom je, kako kaže, sve međunarodne obaveze preuzela italijanska vlada, dok Albanija vodi računa o tome da njihov smeštaj bude dostojanstven.

Svaka zemlja koja bude postigla sporazum sa Amerikom o prihvatu migranata iz SAD, ukazuje Baraljiu, mora da bude prilično spremna i da pokaže humanost po pitanju uslova „za ljude koji su u nevolji“.