Mogu li Srbi i Albanci sami do dogovora?

Aleksandar Vučić i Aljbin Kurti u Briselu
Izvor: European Union

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i kosovski premijer Aljbin Kurti sastaće se 26. juna u Briselu. Biće to prvi susret na visokom nivou od 14. septemba prošle godine. Hoće li ovog puta EU uspeti u posredovanju ili je ipak najbolje rešenje da Srbi i Albanci sednu i dogovore se bez ičije pomoći?

“Mnogo babica, kilavo dete”, stara narodna poslovica. U slučaju dijaloga Beograda i Prištine dobija svoje puno značenje. Specijalni pregovarači EU se smenjuju, ali tapka se u mestu. Sada već decenijama.

Miroslav Lajčak, poslednji u nizu evropskih posrednika pre nekoliko dana je posetio i Beograd i Prištinu mada je od jeseni trebalo da bude ambasador u Švajcarskoj. U razgovoru za Kosovo onlajn Lajčak je objasnio da su ga zamolili da ipak ostane još malo na ovom poslu.

Poručio je da je najnoviji predlog EU da Kosovo pokrene proces uspostavljanja Zajednice srpskih opština, a da Srbija počne da sprovodi obavezu priznavanja kosovskih dokumenata, institucija i simbola.

Za odluku o zabrani dinara kaže - nema zajedničkog jezika.

Sagovornici Kosovo onlajn kažu da bi najbolje bilo da umesto “evropskog, to bude albansko-srpski dijalekt”.

Može li susret Vučića i Kurtija 26. juna da bude prvi korak na tom putu?

Zvaničnici EU saopštili su da je cilj njihovog susret da se razvije nova runda dijaloga za normalizaciju odnosa u kojoj posreduje EU. Zato će na tom sastanku posredovati visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Đuzep Borelj.

Evropska unija od 2013. godine posreduje u dijalogu Beograda i Prištine. I svaki put kada se pomisli da je rešenje blizu, ispreči se novi problem.

Ministar za rad Nemanja Starović ocenio je da je jedino rešenje u direktnom dijalogu Srba i Albanaca, a sagovornici Kosovo onlajna, od Beograda do Prištine ističu da je to ne samo jedino, već i jedino održivo rešenje za sva nerešena pitanja.

Kapaciteti za dijalog i tenzije

Saradnik Centra za društvenu stabilnost Srđan Barac kaže u razgovoru za Kosovo onlajn da je dosadašnji ishod dijaloga Beograda i Prištine pokazao da Evropska unija nema kapacit da moderira ovakvu vrstu dijaloga i da je jedini način da se dođe do trajnog i održivog rešenja u direktnim pregovorima i dogovoru Srba i Albanaca.

“Jedini način da se zaista dođe do mirnog i trajno održivog rešenja jeste da se narodi dogovore. Najveća sposobnost današnjice upravo je ta da razgovoramo, da razgovaramo o onome o čemu možemo da razgovaramo, a da ostavimo po strani ono o čemu u ovom trenutku ne možemo”, tvrdi Barac.

Kaže da su svi narodi u regionu suočeni sa sličnim problemima, a da je saradnja koju Srbija ima sa Albanijom i njihovim premijerom Edijom Rame pokazala da kvalitetniji i bolji život za građane treba da bude dominantna politička ideja za sve lidere.

“Nas puno toga deli, ali videli smo sa Albancima, pre svega sa Edijem Ramom, uspeli smo da pronađemo način da razgovaramo, jer svi imamo slične probleme, problem protoka, robe, ljudi, kapitala... Ideja da učinimo kvalitetniji i bolji život za građane jeste nešto što je dominantna politička ideja svim političarima na svetu, pa tako bi trebalo da bude i sa predstavnicima srpskog i albanskog naroda”, objašnjava Barac.

Ipak, smatra da je to u ovom trenutku teško izvodljivo, a kao ključni uzrok vidi u iracionalnoj politici premijera Aljbina Kurtija koji vodi, kako tvrdi, politiku koja nije ni u interesu albanskog naroda na Kosovu.

“Nije ni u interesu albanskom narodu na Kosovu da je u konstantnoj tenziji, haosu i strahu. pa i stahu od intervencije spolja. Aljbin Kurti počeo je polako da nervira svoje inspiratore, motivatore, financijere, sponzore. Nervira ih polako, nije to još uvek strašno, onako ako bismo mi to očekivali i trebalo da bude, ali ih nervira. Mislim da to i predstavnici albanskog naroda koji žive na prostoru Kosova i Metohije osećaju”, smatra Barac.

Dodaje da bi ta zapadna intervencija pre svega podrazumevala nove ekonomske pritiske jer Kosovo ne bi moglo da opstane bez finansijske podrške duže od nekoliko meseci.

Barac ocenjuje da je dijalog dva naroda jedino rešenje i zato što se pokazalo da EU, zbog involviranosti u ceo postupak, nema kapaciteta da moderira u pregovorima Beograda i Prištine.

“S obziram da smo na evropskom putu, mi sarađujemo s Evropskim Unijom, ali pokazalo se da EU nema kapacitet da moderira jedan ovakav dijalog. Videlo se da kada neko moderira dialog, a u stvari je involvirana strana, strana koja već ima unapred predodređeno šta treba da se uradi, ne može zaista to moderirati da se dođe do dogovora, trajnog i održivo rešenja, već baš suprotno”, uveren je Barac.

Upozorava da od mira i održivog suživota ne udaljava samo ponašanje EU, već i predstavnici albanskih poltičkih elita sve više udaljava.

“Konstantno su pritisci na srpsku stranu, konstantno se pritiskuje naši političari iako vidimo da je zaista Aljbin Kurti iracionalna strana. Vidimo i da predstavnici albanskih političkih elita sa prostora Kosova i Metohije čine sve ono što nas udaljava od nekog mira, od nekog održivog suživota. I zato je Evropska unija izgubila kapacitet i zato narodi treba se dogovore. Mislim da je interesu i albanskog i srpskog naroda koji žive na prostoru Kosova i Metohije, ali i nas koji ne živimo na prostoru Kosova i Metohije, da se pronađe rešenje za suživota, da se razgovara bez posrednika koji su unapred potplaćeni sudija”, zaključuje Barac.

Dijalog i posle dijaloga

Profesor evropskog prava iz Prištine Avni Mazreku ocenjuje da bi i za Srbiji i za Kosovo bilo najbolje da same nađu rešenja za svoje probleme, a ne da njihovi problemi postanu problemi Evrope, ali da je za to potrebna politička volja i Beograda i Prištine. On je uveren da bi Srbi i Albanci mogli da se dogovore mimo posredovanja EU.

“Naravno da verujem da mogu. Potrebna je samo politička volja sa obe strane. Ukoliko pogledamo pozadinu problema i ako vidimo u kakvom su ranije položaju bili Kosovo i Srbije i koliko daleko su odmakli. Naravno da postoje nerešeni problemi i naravno, proces dijaloga treba da se nastavi i nakon što, da kažem, situacija ili odnos između Kosova i Srbije dođe na jedan sasvim normalan nivo saradnje. Uvek treba da postoji dijalog. Ali obe zemlje znaju, verujem, uključujući i predsednika Vučića, da je u interesu srpskog naroda zapravo da priznaju nezavisnost Kosova, jer će Srbija priznanjem nezavisnosti Kosova imati mnogo koristi posebno od trans-atlantskih struktura i organizacij”, kaže Mazreku za Kosovo onlajn.

Prema njegovim rečima dok Srbija i pet zemalja EU ne priznaju Kosovo, ne treba očekivati ni evropske integracije, kako za Kosovo, tako i za Srbiju.

“Pravni okvir Evropske unije je takav. Oni zapravo ne mogu da prihvate zemlje koje nisu priznale sve države članice. Dakle, ko zapravo ometa taj proces? To su Srbija i Kosovo. Tako da Srbija i Kosovo mogu zapravo da dođu u poziciju da jednog dana sami rešavaju svoj problem. Evropska unija treba da bude tu da bi posredovala i promovisala fundamentalne vrednosti Evrope”, naglašava Mazreku.

Ocenjuje da bi Srbija imala najviše interesa ulaskom u EU.

“Srbija se nalazi u samom centru Evrope. Uzmimo za primer samo poslednje događaje u Srbiji kada je reč o rudnicima litijuma. Srbija bi mogla da bude glavni proizvođač litijuma kojim bi se zapravo snabdevalo 90 odsto tržišta Evrope. Mislite na ovaj interes koji Evropa ima za Srbiju i mislite na ovaj interes koji Srbija treba da ima za Evropu”, smatra Mazreku.

Dodaje da bi Srbija članstvom u EU rešila nacionalno pitanje sunarodnika u regionu.

“Proširenje Evropske unije je u interesi srpske nacije, srpskog naroda uopšte, svih koji žive na Balkanu, uključujući i one koji žive na severu, uključujući i one koji žive u Crnoj Gori, uključujući i one koji žive u Bosni, uključujući i one koji žive na severu, onih koji žive u Makedoniji, uključujući i ljude u Srbiji. Dakle, priznanjem Kosova će zapravo biti ukinuta prepreka proširenju Evropske unije”, objašnjava.

Naglašava da je rukovodstvo Srbije svesno potencijala koje otvara članstvo u EU, ali da imaju problem sa opozicijom koja “igra na nacionalističku kartu”.

“Pomislite da otprilike devet miliona Srba živi u organizaciji, političkoj i ekonomskoj organizaciji, kao što je Evropska unija i da nemaju prepreka kada je u pitanju slobodno kretanje ljudi, slobodno kretanje kapitala, slobodno kretanje proizvoda i tako dalje i tako dalje. Na tom osnovu je industrija Srbije. Srbi su zapravo ti koji iz toga izvlače najbolje moguće. I mislim da su Vučić i njegova vlada svesni ove situacije, ali je takođe svestan i opozicije u Srbiji, političkih organizacija koje igraju na nacionalističku kartu. Na Balkanu to nije nešto novo, ali mislim da obe strane, i Kosovo i Srbija, znaju da je budućnost obe nacije u EU i drugim trans-atlanskim organizacijama”, poručuje Mazreku.

Ko je pristrasan, a ko nije

S druge strane, naučni saradnik Balkanološkog instituta Igor Vukadinović ocenjuje za Kosovo onlajn da bi zbog pristrasnosti, Srbija trebalo da konstatuje da EU nema neutralnu ulogu već je jedna od strana u kosovskom sporu zbog čega ovo pitanje treba da se vrati u Ujedinjene nacije.

“Srbija bi po meni, trebalo da javno konstatuje tu ulogu Evropske Unije kao strane u kosovskom sporu, a ne kao neke treće, nepristrasne strane. I samim tim bi trebalo da zatraži da se svi pregovori vezani za Kosovo vrate pod okrilje Ujedinjenih nacija uz učešće i ostalih velikih i značajnih država, pre svega Rusije i Kine, ali i svih ostalih država u Ujedinjenim nacijama. I, samim tim bi i položaj Srbije u tim pregovorima bio nešto drugačiji”, smatra Vukadinović.

Naglašava da bi se vraćanjem procesa dijaloga u UN zaustavilo ucenjivanje i došlo do forme pregovora u kome bi dve strane iznele svoje crvene linije, ali bi i problemi postepeno počeli da se rešavaju.

“Ceo koncept pregovora bi bio drugačiji. Ne bi bio u ovoj formi gde jedna strana, a to je Zapad, ucenjuje drugu stranu, već bi možda bio u formu pregovora dve strane, gde obe strane iznose svoje crvene linije, gde pokušavaju da nađu najmanji zajednički sadržalac, mesta gde mogu da se složi i da se na taj način postepeno rešavaju problemi, a ne da se ovako, kao što se u prethodnih deset godina radi, naglo i nasilno menja stanje na terenu Kosova na štetu isključivo jedne strane i u korist druge strane”, uveren je Vukadinović.

Smatra da je u ovom trenutku ipak nerealno očekivati da se dijalog prepusti predstavnicima dva naroda zato što je ovo pitanje  internacionalizovano, a Zapad se već svrstao kao aktivni zastupnik interesa jedne strane, kako po pitanju Kosova, tako i BiH.

“Odavno se Zapad u tim sporovima svrstao kao aktivni zastupnik interesa jedne strane. Samim tim albanske, kao i bošnjačke elite nemaju nikakvog interesa da direktno pregovaraju sa srpskom stranom kada imaju veliki moćni Zapad koji će nekritički prihvatiti sve njihove zahteve i sve njihove stavove”, kaže ovaj istoričar.

Objašnjava da je to koncept koji sprovodi Sarajevu zato što umesto da pregovara sa Republikom Srpskom ono interveniše kod zapadnih centara moći koje zatim vrše pritisak i na RS i na Srbiju.

“I to je koncept koji se primenjuje. Na taj način bošnjaci komuniciraju sa Srbijima. Na sličan način i Albanci komuniciraju sa Srbijom u prethodne dve decenije. Neki njihovi osnovni, vitalni nacionalni interesi se automatski prihvataju od strane zapada. I to postaju ne njihovi zahtevi, nego zahtevi moćnih zapadnih zemalja, NATO pakta, Europske unije, Amerike, Nemakške, Britanije i Francuske. I samim tim Srbija se onda ne suočava sa zahtevima Albanaca, nego sa zahtevima takozvane međunarodne zajednice”, precizira Vukadinović.

Na pitanje da li ipak u budućnosti vidi mogućnost da Srbi i Albanci sami odlučuju o svojoj sudbini, kaže da će to biti moguće samo u situaciji da dođe do krupnih, geopolitičkih promena.

“Svakako postoji mogućnost, ali ključni preduslov bi bio da dođe do nekih  krupnih, geopolitičkih promena u odnosima moći na nivou celog sveta gde bi Zapad izgubio taj monopol nad silom, monopol nad nametanjem svojih interesa i svojih koncepcija ostalim zemljama sveta. U takvim uslovima, u takvom svetu bi se onda i Albanci našli u poziciji da se opredele  za direktan dijalog sa Srbima, dakle, na direktne pregovore dve strane uz pokušenje nalaženja nekog zajedničkog kompromisnog rešenja”, zaključuje Vukadinović.