Prijem Kosova u međunarodne organizacije - dve politike Zapada ili strategija “dobrog i lošeg policajca”

Jedna od rampi ka članstvu Kosova u Savetu Evrope podignuta je ove nedelje, a diskusiju pod kojim uslovima Kosovo može da pređe prag ove organizacije obeležila su nešto drugačija viđenja u Vašingtonu i Berlinu. Prekookeanska "prepirka" nameće dilemu: gledamo li igru “dobrog i lošeg policajca” ili Zapad po pitanju ulaska Kosova u međunarodne organizacije ima dve politike?

Naime, dok je zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD Gabrijel Eskobar s jedne strane poručio da za prijem Kosova u Savet Evrope osim povratka zemljišta manastiru Visoki Dečani postoje i druga dva uslova u vezi sa eksproprijacijom zemljišta na severu i Zajednicom srpskih opština, na drugoj, predsednik Odbora za spoljne poslove nemačkog Bundestaga Mihael Rot je "dodatne uslove koje SAD nameću Kosovu" nazvao nepravednim.

Nije samo Eskobar podsćao na obavezu Prištine oko ZSO, već je i pomoćnik državnog sekretara SAD za evropska i evroazijska pitanja Džejms O'Brajen rekao da je napredak sa primenom dogovora o ZSO ključni element da bi Priština dobila ono što želi, "a to je članstvo u međunarodnoj instituciji".

Amerika u Savetu Evrope (čije su članice 46 države) ima status posmatrača, na šta je verovatno Rot, govoreći o "neshvatljivom uslovljavanju Kosova" hteo da podseti, kada je konstatovao da "Savet Evrope i njegove države članice sede na mestu vozača, a ne SAD".

Sagovornici Kosovo onlajna uglavnom nemaju dilemu da Zapad ima jedan isti cilj - da Kosovo postane član i Saveta Evrope i drugih organizacija, ali ukazuju da jesu vidljive različite strategije, nijanse i kalkulacije.

"I SAD i vodeće zemlje Evopske unije su za članstvo Kosova u Savetu Evrope, s tim što Amerikanci misle da je nepotrebno sada nagrađivati Aljbina Kurtija uoči izbora, i zbog svega onoga što se dešava prema srpskoj zajednici na Kosovu. Veruju i da ta šargarepa ne bi trebalo da se daje dok se ne ispune uslovi koji se tiču eksproprijacije i Zajednice srpskih opština jer ovako ispada da se Kosovo nagrađuje bez obzira na protivljenje prema Vašingtonu", kaže za Kosovo onlajn Stefan Surlić, docent na Fakultetu političkih nauka.

Zapad u ovom trenutku, smatra Surlić, ima dve različite strategije ali za isti cilj.

“Nemci, Francuzi i Britanci su ujedinjeni u tome da Kosovo treba podržati na međunarodnom planu, da je to akt dobre volje i da će se na taj način izvršiti još veći pritisak na Beograd da prihvati Kosovo na međunarodnom planu i članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama. To su zapravo različita čitanja: Nemci i Francuzi su ujedinjeni u tome da ukoliko se Kosovu da više prostora na međunarodnom planu da će to otkočiti diajlog i da će na unutrašnjem planu Srbi imati veća prava, dok Amerikanci nisu ubeđeni u to, a i na terenu se pokazalo da diskriminatorne mere Prištine mogu trajno da ugroze egzistenciju srpske zajednice na Kosovu”, kaže Surlić.

Profesor i diplomata u penziji Darko Tanasković kaže da ako se govori o velikim politikama, da onda ne postoje dve politike Zapada, već samo taktička operacionalizacija politike sa određenim ciljem, koji u ovom slučaju znači dolaženje do toga da Kosovo bude prihvaćeno kao međunarodno priznata država, uključujući i od strane Srbije.

"Međutim, tu moramo biti pažljivi, kada kažemo da je to sve ista politika, onda zanemarimo neke nijanse koje katkada nisu nebitne i koje bi kao određeni manevarski prostor mogli da iskoristimo, ako ništa drugo za usporavanje tog procesa jer vreme je vrlo bitan činilac u istoriji koji se često zanemaruje", kaže Tanasković za Kosovo onlajn.

U ponekad različitim izjavama uticajnih članova međunarodne zajednice, kako ukazuje, postoji velika taktika. 

"Ona postoji zato što se njihovi ciljevi na drugim poljima u drugim nekim događajima menjaju shodno tim konjukturama, a to su događaji na koje oni do kraja ne mogu uticati kao što bi hteli. Zbog toga se stalno kalkuliše u kojoj meri bi ovakav ili onakav pristup rešavanju, sa njihove tačke gledišta, kosovskog pitanja bio bolji u pogledu realizovanja njihovih interesa. Šta bi bilo bolje: da li bi bilo bolje Srbiji dati malo da diše pa tu tražiti manevarski prostor za realizovanje svog konačnog cilja ili pak više pritisnuti Srbiju i dati punu podršku vlastima u Prištini. Tako je i u slučaju prijema u Savet Evrope i mislim da će se tu gledati da se to u dogledno vreme realizuje”, kaže Tanasković.

Kako naglašava, Srbija ne sme da zanemari nijanse koje postoje, ali istovremeno mora da bude svesna činjenice da je to ipak deo jedne iste politike sa krajnjim jedinstvenim i uvek istim ciljem.

Bez obzira na to što u Americi i Nemačkoj postoje različita viđenja oko uslova koje Kosovo treba da ispuni da bi postalo član Saveta Evrope, sociolog Vladimir Vuletić takođe ocenjuje da ne postoje dve politike Zapada oko ovog pitanja, već da je cilj isti a to je da se Kosovo zaokruži kao država u punom kapacitetu, a što podrazumeva i prijem u sve međunarodne organizacije. 

“Ono gde postoji razlika je što Amerikanci imaju jedan pragmatičniji pristup i imaju širu sliku, njih pre svega interesuje stabilnost regiona. Oni smatraju da je potrebna neka vrsta kompromisa, koja iz njihove perspektive ne podrazumeva bilo kakvu vrstu dilema oko onog što je ključno, odnosno, oko nezavisnosti Kosova, ali u svakom slučaju kompromis koji bi podrazumevao određeni stepen autonomije za Srbe, a to znači ZSO. Dakle, ne žele da rizikuju u ovakvoj međunarodnoj situaciji bilo kakav unutrašnji otpor Srba i otvaranje srpskog pitanja. Nemci sa druge strane imaju pristup koji je zainteresovan za to da se moć, značaj i uloga Srbije na Balkanu minimizuje. To je osnovna razlika”, kaže Vuletić za Kosovo onlajn.

Na ovo pitanje drugačije gleda profesor Ustavnog prava na Univerzitetu u Prištini Mazljum Baraljiu koji za Kosovo onlajn kaže da je Zapad, odnosno, Evropska unija kao najveća regionalna organizacija u krizi jer nema jedinstvenih stavova i da čak i političari iz jedne zemlje, iz članica Kvinte, različito razmišljaju o Kosovu, Balkanu i dijalogu Kosova i Srbije.

Kako primećuje, nisu jedinstveni ni u akcijama ni u politikama. 

“Pogotovu su Evropska unija i njene institucije postale fragilne zato što nema jedinstvene politike, ni koordinisanih unutrašnjih akcija zato što se ekstremna desnica i ekstremna levica suprotstavljaju zajedničkim politikama EU tako da je ona u permanentnoj krizi, ne samo ove godine, već u cikličnoj krizi i nažalost nema jedinstvene politike, pogotovu ne na terenu”, ocenjuje Baraljiu.

EU, kako smatra, treba da se usredsredi da se ojača i da se kohezivno ponaša prvo u svojim redovima.