Promena vlasti u Siriji i Kosovo - da li je priznanje bliže ili jednako daleko?

Pad sa vlasti predsednika Sirije Bašara el Asada, koji je na toj poziciji bio gotovo 25 godina, prema bivšem kosovskom ministru spoljnih poslova Enveru Hodžaju dobra je šansa za Prištinu da pribavi priznanje ne samo Sirije, već i Libana i Iraka, međutim sagovornici Kosovo onlajna, poznavaoci prilika na Bliskom istoku, smatraju da se pitanje Kosova neće naći u prvom planu novih sirijskih lidera, ali i da Damask, kao i Bagdad i Bejrut, imaju duboke razloge zbog kojih Kosovo nisu priznali dosad. Mogućnost promene stavova, ipak se ne isključuje u potpunosti, naročito ukoliko bi za to „zalegle" Turska, EU ili SAD.

Piše: Dušica Radeka Đorđević    

Priština bi, smatra Hodžaj, trebalo da bude među prvima koja će priznati privremenu vladu u Siriji, a „izlaskom iz orbite iranskog uticaja" ove zemlje, kao i Libana i Iraka, po njegovoj oceni, otvaraju se vrata za povećanje broja priznanja Kosova.

Poslednje priznanje Kosovo je dobilo pre četiri godine od Izraela, sa kojim, inače, Sirija ima neraščićene račune još iz 80-ih godina zbog aneksije Golanske visoravni. Kosovo trenutno priznaje manje od polovine članica Ujedinjenih nacija, odnosno 83 države, ne računajući tri, Egipat, Peru i Dominikansku Republiku, koje su ga priznale ali su tu odluku u praksi zamrzle.  

Govoreći o novim okolnostima na Bliskom istoku, Hodžaj je upravo pomenuo i Egipat, kao jednu od zemalja čije je priznanje dobijeno jer je Priština iskoristila priliku koja joj se pružila sa „arapskim prolećem“.

Islamolog i bivši ambasador u Turskoj Darko Tanasković, kaže za Kosovo onlajn, da procene Hodžaja valja ozbiljno uzimati u obzir jer je reč o osvedočeno iskusnom diplomati sa dobrim vezama u nekim evropskim prestonicama, ali u  ovoj Hodžajevoj analizi vidi više problematičnih tačaka oslonca. 

„Hodžaj kao osnovnu pozitivnu promenu sagledava 'pobedu' sunitskog islama, što znači da 'Kosovo', čiji predstavnici stalno insistiraju na proevropskom i demokratskom opredeljenju svoje paradržave, računa na faktor solidarnosti i podrške verskih činilaca u islamskom svetu, od kojih većina ima ozbiljnu terorističku hipoteku“, navodi Tanasković. 

On takođe ukazuje na suštinske razloge zbog kojih Kosovo nema više priznanja unutar islamskog sveta.

„Odsustvo oduševljenja za priznavanje separatističke kosovske državnosti, koje ispoljavaju mnoge većinski muslimanske zemlje, nikako nije prevashodno posledica nekakvog iranskog uticaja, kako sugeriše Enver Hodžaj, već činjenice da te države i same imaju problem akutno ili potencijalno ugroženog teritorijalnog integriteta, što u punoj meri važi i za Siriju, Liban i Irak, čijem se priznanju kosovski političar i diplomata nada“, navodi Tanasković.

Istovremeno, naš sagovornik, ističe da ne znači da do novih priznanja ne bi moglo doći, pogotovo ako za to u Siriji bude lobirala Turska ili neki drugi međunarodno uticajni činioci, jer sad svi, kaže, „love u mutnom“. 

To što je Hodžaj podsetio na uspešnu kampanju za priznavanje nezavisnosti Kosova u vreme „arapskog proleća“, kada su Kosovo priznali Kuvajt, Egipat, Libija i Jemen, prema oceni Tanaskovića, jeste brojčano tačno, ali on napominje da kosovski političar zaboravlja da ta priznanja, uz možda izuzetak Kuvajta, nije pratio razvoj bilo kakvih sadržajnijih diplomatskih i drugih odnosa sa zemljama koje pominje. 

„Za sâm Iran, odnos prema 'Kosovu' ne temelji se na nekoj šiitskoj odbojnosti prema sunitima - kao da su 'Kosovari', ukupno uzevši, neki ozbiljni suniti - već na tome što u proizvođenju 'Kosova' kao države vide američki, zapadni, projekat, kao što je to, uostalom, za njih i Izreal“, kaže Tanasković.

Stav Hodžaja, spoljnopolitički analitičar Mirko Dautović, smatra prilično optimističnim. Prema njegovoj oceni, nove vlasti u Damasku imaju mnogo preča posla od toga da se bave time hoće li priznati Kosovo ili ne. 

To pitanje, kako smatra, moglo bi da se otvori jedino ukoliko zapadne zemlje budu rešile da u njega investiraju tako što bi Damasku poudile nešto prilično veliko, u vidu znatne finansijske pomoći ili ukoliko bi EU i SAD uslovili skidanje sankcija Siriji priznanjem Kosova.

Kao važan faktor, Dautović ističe to što Damask ima još veći problem nego što ga Srbija ima sa Kosovom koje je samoproglasilo nezavisnost, a za šta je Međunarodni sud pravde utvrdio da nije u sukobu sa međunarodnim pravom jer je već bilo situacija da nove države nastaju iz starih. 

„Damask ima Golansku visoravan, a sada i zonu južno i zapadno od Damaska, grad Kunejtra, koji je Izrael okupirao u poslednje dve nedelje. Imaju teritorije koje je Izrael ne samo okupirao, nego i anektirao, što je vrhunsko kršenje međunarodnog prava. Dakle, sve i ako možete da dobijete nove države od starih država, ne možete da anektirate teritorije tuđih država svojoj, a što je Izrael uradio 1980. sa Golanskom visoravni“, navodi naš sagovornik. 

Dautović ukazuje i da su nove vlasti u Damasku praktično zadržale čitavu administraciju i da Ministarstvo spoljnih poslova koje je funkcionisalo pod Asadom i dalje funkcioniše. 

„Drugačiji je manadžment, ali je firma ista. Diplomate širom sveta u sirijskim ambasadama nisu sačekale ni 24 sata da istaknu nove zastave Sirije i da skinu asadovske. U suštini birokratski i ekspertski aparat tih institucija i dalje ostaje i oni će vrlo jasno dati svoje nepristrasno mišljenje - budemo li priznali Kosovo, koje je prilično mutan slučaj u međunarodnim odnosima, daćemo za pravo izraelskoj aneksiji Golanske visoravni“, ocenjuje Dautović. 

On podseća da je Izrael priznao nezavisno Kosovo, a Kosovo Izrael i Jerusalim za njegovu prestonicu 2020. u sklopu Vašingtonskog sporazuma, čime se, kako kaže, Kosovo svrstalo na suprotnu stranu od većine muslimanskih zemalja koje su ga pre toga priznale. 

„To je bila jedna prevrtljiva igra Prištine, što je sasvim uobičajeno u međunarodnim odnosima, da prvo lobirate za muslimansku podršku svoje nezavisnosti, a da 12 godina kasnije priznajete zemlju koja je najveći trn u oku muslimanske populacije, a to je Izrael sa sve Jerusalimom kao prestonicom. U tom smislu priznavanje Kosova od strane Sirije moglo bi direktno da dovede do optužbi da novi režim u Damasku radi u korist Izraela, Zapada i američkih saveznika, a ta glavobolja im ne treba, osim ukoliko neće dobiti nešto jako bitno poput skidanja sankcija“, mišljenja je Dautović.

Liban, Irak i Iran, kako ističe, imaju iste probleme koje i Sirija, samo pojačane za još neku magnitudu, jer određene provincije  žele da se otcepe i pripoje drugim državama. 

„Iran ima Južni Azerbejdžan koji bi možda želeo da se pripoji državi Azerbejdžan i pokrajine Balučistan i Kuzistan, koji je naseljen Arapima. I Iran i Irak i Sirija imaju kurdske zone koje bi vrlo rado da se otcepe ili da ostvare neku autonomiju. Liban takođe, a on je, inače, paralizovan zbog svojh unutrašnjih političkih struktura i ne može da donese odluku povodom bilo čega. Ne mogu da izaberu predsednika već dve godine. U tom smislu, mislim da je ocena bivšeg kosovskog ministra spoljnih poslova vrlo optimistična iz njihove perspektive, ali ne vidim nikakve osnove da se desi to o čemu govori, pogotovo što Srbija uživa značajno prisustvo i dobre veze u svim ovim zemljama“, ističe naš sagovornik. 

Profesor evropskog prava iz Prištine Avni Mazreku kaže za Kosovo onlajn da trenutno nije jasno da li će revolucionarne  snage koje drže tranzicionu vlast u Siriji biti proistočno ili prozapadno orijentisane i da zbog toga tek treba da se vidi kakva će biti njihova pozicija po pitanju priznavanja Kosova. 

„Ako govorimo u širem kontekstu islamskih zemalja, od zemalja Islamske konferencije je stiglo veoma malo priznanja Kosova i ne vidim direktnu ulogu Irana u vezi sa priznanjima Kosova“, ističe Mazreku.

Kako smatra Mazreku, ako je orijentacija revolucionarnih snaga u Siriji prozapadna, onda će stav po pitanju priznavanja Kosova biti konstruktivniji, ali napominje da do sada nije pročitao nijedan stav novih sirijskih lidera koji je proevroatlantski. 

Što se tiče stanovništva Sirije, kako ukazuje, ono nije homogeno jer ne pripada jednoj etničkoj strukturi već je mešovito, pa je prerano govoriti o tome kakav će oni stav imati prema Kosovu.

„U Siriji postoje tri faktora: Iran, Rusija i Turska. Odnosi novih sirijskih lidera sa Rusijom su u procesu rekonfiguracije, iako je Rusija bila jedna od zemalja koja je bombardovala vojne pozicije revolucionara. Ne znamo kakva će biti njihova orijentacija, da li će biti proistočna ili prozapadna. Ukoliko je orijentacija prozapadna, očekuje se konstruktivniji pristup u pogledu priznavanja nezavisnosti Kosova“, kaže Mazreku.