Tanasković: Sirija, Liban i Irak i sami imaju problem akutno ili potencijalno ugroženog teritorijalnog integriteta

Odsustvo oduševljenja za priznavanje separatističke kosovske državnosti, koje ispoljavaju mnoge većinski muslimanske zemlje, nikako nije prevashodno posledica nekakvog iranskog uticaja, kako sugeriše Enver Hodžaj, već činjenice da te države i same imaju problem akutno ili potencijalno ugroženog teritorijalnog integriteta, što u punoj meri važi i za Siriju, Liban i Irak, čijem se priznanju kosovski političar i diplomata nada, kaže za Kosovo onlajn Darko Tanasković, islamolog i nekadašnji ambasador u Turskoj.

Tanasković tako odgovara na pitanje Kosovo onlajna, da li političke promene u Siriji mogu da imaju uticaj na pitanje Kosova, u smislu da Sirija i još neke zemlje poput Libana i Iraka u narednom periodu priznaju Kosovo, s obzirom na to da je bivši kosovski ministar spoljnih poslova Enver Hodžaj izjavio da pad sa vlasti Bašara el Asada može da bude prilika za Kosovo da obezbedi priznanja ovih zemalja „koje izlaze iz orbite iranskog uticaja“. 

Međutim, Tanasković istovremeno navodi da ne znači da do novih priznanja ne bi moglo doći, pogotovo ako za to u Siriji bude lobirala Turska ili neki drugi međunarodno uticajni činioci, jer sad svi, kako kaže, „love u mutnom“. 

Za Envera Hodžaja, naš sagovornik kaže da je osvedočeno iskusan i sposoban diplomata, sa naročito dobrim vezama u nekim evropskim prestonicama i da njegove izjave i procene valja ozbiljno uzimati u obzir.

„U konkretnom slučaju, pored toga što je njegova poruka svakako i deo predizborne kampanje u Prištini i treba da diskredituje sadašnje nosioce tamošnje spoljne politike, što Hodžaj sistematski čini, ona sadrži elemente koji su svakako relevantni. Istovremeno, zaključak da je promena vlasti u Siriji 'zlatna prilika' za dobijanje novih priznanja nezavisnosti 'Kosova' u državama kao što su Sirija, Liban i Irak, usled predviđenog slabljenja iranskog uticaja, ima i više problematičnih tačaka oslonca. Hodžaj kao osnovnu pozitivnu promenu sagledava 'pobedu' sunitskog islama, što znači da 'Kosovo', čiji predstavnici stalno insistiraju na proevropskom i demokratskom opredeljenju svoje paradržave, računa na faktor solidarnosti i podrške verskih činilaca u islamskom svetu, od kojih većina ima ozbiljnu terorističku hipoteku“, ocenjuje Tanasković. 

To što je Hodžaj podsetio na uspešnu kampanju za priznavanje nezavisnosti Kosova u vreme „arapskog proleća“, kada su Kosovo priznali Kuvajt, Egipat, Libija i Jemen, prema rečima Tanaskovića, jeste brojčano tačno, ali on napominje da kosovski političar zaboravlja da ta priznanja, uz možda izuzetak Kuvajta, nije pratio razvoj bilo kakvih sadržajnijih diplomatskih i drugih odnosa sa zemljama koje pominje. 

„Islamistički predsednik Morsi, pred samo gubljenje vlasti i  bez odgovarajućih konsultacija sa nadležnim vladinim resorima, samovoljno je priznao ’Kosovo’, da bi zvanični Kairo potom ovo priznanje praktično ‘zamrznuo’ i nije, recimo, glasao za prijem ‘Kosova’ u Unesko 2015. godine. Što se tiče Libije i Jemena, nije potrebno ukazivati na to kakav unutrašnji haos i viševlašće vlada u tim dvema državama, tako da su nekakvi institucionalni odnosi sa ‘Kosovom’ krajnje iluzorni. Ne verujem da je, na primer, generalu Halifi Haftaru prva briga unapređivanje saradnje sa ‘Kosovom’, a još manje jemenskim Hutijima“, ističe naš sagovornik. 

Ipak napominje, da nije nemoguće da bude novih priznavanja kosovske nezavisnosti od strane muslimanskih zemalja, ali i da se ne čini da Hodžajeva logika u svemu počiva na čvrstim temeljima. 

„Za sâm Iran, odnos prema 'Kosovu' ne temelji se na nekoj šiitskoj odbojnosti prema sunitima - kao da su 'Kosovari', ukupno uzevši, neki ozbiljni suniti - već na tome što u proizvođenju 'Kosova' kao države vide američki, zapadni, projekat, kao što je to, uostalom, za njih i Izreal. U to sam se u Teheranu svojevremeno i lično uverio“, kaže Tanasković.

Od radosti zbog nekolikih mogućih poentiranja posle dužeg vremena na planu zadobijanja priznanja, kako smatra naš sagovornik, sadašnje nosioce vlasti u Prištini bi u neuporedivo većoj meri trebalo da zabrine gubljenje ugleda i poverenja kod nekih od najmoćnijih zapadnih pokrovitelja koji, uprkos svemu, ne napuštaju magistralnu liniju svoje prokosovske politike.

„Ali bi mogli razmisliti o tome da je taktički malo modifikuju i pokušaju sa nekim drugim štićenicima na terenu. Tu eventualno, krajnje neizvesno sirijsko, libansko ili iračko priznanje nezavisnosti nije od bitnijeg značaja i uticaja. Naravno, Srbija i dalje mora biti, kao i do sada, diplomatski budna i aktivna“, zaključuje Tanasković.