Priča Aleksandra Paljića iz Sevca: Neobično prijateljstvo čoveka i vučice

Vuk je simbol slobode i divljine, životinja kojoj se čovek teško može približiti. Ipak, Aleksandar Paljić iz Sevca u opštini Štrpce uspeo je da izgradi neobičan odnos sa vučicom koja je već tri godine deo njegovog života. Umesto straha i distance, između njih su vremenom nastali poverenje i privrženost.

Slučajni susret  Aleksandra sa štenetom se pretvorio u druženje koje traje više od tri godine. Ističe da je u nekoliko navrata pokušao da vrati vučicu gde ju je pronašao, ali da mu se ona uvek vraćala.

„Bilo je to pre tri godine. Sa ocem sam krenuo da berem pečurke i primetili smo štene. Najpre smo ga gledali, ne znajući šta da radimo, a onda smo odlučili da ga povedemo kući, a kasnije da ga vratimo u prirodu. Ispostavilo se da je to mala vučica i, kako je kod nas odrastala, pripitomljavala se i navikavala na ljude. Kada je napunila desetak meseci, pokušali smo da je vratimo u prirodu, na mesto na kojem smo je pronašli. Kada smo je pustili, ona nije htela da ode, nego se vraćala nama. Biće kod nas sve dok to bude htela, jer uvek može da ode ako želi“, kazao je Paljić za Kosovo onlajn.

Pored vučice, ima i tri psa koja se dobro slažu i zajedno provode vreme.

„Sa psima voli da se igra, ali je oni, s druge strane, naročito lovački psi koji poznaju vuka, izbegavaju. Iako je prihvatila ljude, vučica ipak nije kao pas i  razlikuje se od njih. Vrlo je aktivna, ali je, za razliku od pasa, neposlušna i ne može se naučiti onome čemu se pas lako nauči“, kazao je Paljić.

Priča da brigu o vučici uglavnom vodi sam, a osim redovne ishrane, posebno mu je važno da što više vremena provodi u prirodi.

„Oko nje nemam mnogo posla. Najviše vremena zajedno provodimo u šetnji. Kada je na povocu šetnje traju kraće, ali je duže puštam da boravi u prirodi, odakle i potiče. Hranim je isključivo kostima i to jedino prihvata za ishranu“, kazao je Paljić.

Ističe da je vučica najbliži odnos ostvarila upravo sa njim, ali da su je i njegove komšije, nakon početnog straha, prihvatile i zavolele.

„Najviše je prihvatila mene, i sa mnom je potpuno opuštena. Puštam je svuda bez povoca, bez straha da će nešto uraditi, jer je potpuno pitoma. Svuda je vodim, u prirodu, na ulicu, i uvek se sama vrati.U početku, kada sam je našao, ljudi su uglavnom pričali šta će mi to. Ali sada, kada je porasla, ne gledaju to tako. Ne mogu da veruju koliko se promenila i pripitomila. Često se pusti pa sama šeta selom i ne izaziva nikakav strah, jer su ljudi navikli na nju“, kazao je Paljić.