Filip Stanišić iz Donje Bitinje: Iz najteže životne borbe izrodila se ljubav prema slikarstvu

Ponekad se najveće životne prekretnice dogode onda kada ih najmanje očekujemo. Za mladog Filipa Stanišića iz Donje Bitinje, u opštini Štrpce, upravo je boravak u bolnici bio trenutak kada je otkrio ljubav prema slikarstvu. Ono je vremenom postalo njegov način da izrazi osećanja, misli i pogled na svet.

Težak životni period koji je proveo u bolnici, odlazeći na dijalizu, Filip je, na inicijativu svoje majke, pokušao da prebrodi crtanjem. Ističe da su na početku to uglavnom bile životinje, koje su ga asocirale na slobodu koja mu je u tom periodu nedostajala.

„To je krenulo dosta rano, još kad sam imao 14 godina. Krenuo sam malo težim putem. Išao sam na dijalizu pet i po godina i u tom periodu mog života, dok sam bio u bolnici, gledao sam da mi svaki dan prođe što brže. Majka mi je rekla da uzmem da probam nešto da crtam, da mi brže prođe vreme. To su bili neki motivi, uglavnom sam posmatrao na internetu šta ima, ali su me u tom periodu inspirisali konji, uglavnom životinje, jer sam tu osećao neku slobodu“, kazao je Stanišić.

Ističe da je shvatio da će slikanje biti njegov životni poziv, pa je upisao Fakultet umetnosti u Zvečanu, gde je trenutno na trećoj godini studija.

„Odlučio sam da upišem fakultet u Zvečanu, prvenstveno zbog toga što sam osetio da ja ovde pripadam. Mogao sam da upišem fakultet i u Beogradu, ali toliko volim ovo mesto i ovde sam odrastao i toliko sam vezan za njega da je to moralo da bude tako. Na fakultetu sam upoznao dosta ljudi koji su prepoznali moj talenat i to na neki način otvara vrata, ali mi moramo nakon toga dosta da radimo na tome da bismo bili što bolji“, kazao je Stanišić.

Kroz studije na fakultetu, kako navodi, učio je da radi različitim tehnikama, ali mu za sada najviše odgovara tehnika uglja na papiru.

„Imamo i još mnoštvo tehnika kojima se bavimo, kao, na primer, grafika. Grafika je jedan predmet u kom jednostavno ima raznoraznih tehnika koje sam ja prvi put u životu saznao na fakultetu da postoje i pokazale su da mi mnogo dobro idu te tehnike i generalno dosta mi leže. Imamo i druge slikarske tehnike: suvi pasteli, uljani pasteli, akvarel, sve su to tehnike koje moram da prođem. U nekim tehnikama sam bolji, u nekima manje, ali mi trenutno najviše leži crtež ugljenom“, kazao je Stanišić.

Ističe da mu je čovek najveća inspiracija i da se trudi da kroz sliku pokaže njegove osobine, ali i unutrašnju borbu koja se odvija u čoveku.

„Najveća inspiracija mi je čovek, njegovo lice, pogled, njegova duša na neki način, njegova senka, osmeh, emocije. Sve to nešto dublje u njemu, njegove unutrašnje borbe koje je imao, gde se možda i ja negde pronalazim, jer sam i ja imao nešto slično u životu i nekako primećujem, na osnovu svog života, neke druge stvari koje bih možda inače prošao pored njih, a sada ih primećujem. To me na neki način dosta privlači i inspiriše jer svako od nas ima neku tu unutrašnju borbu koja se ne vidi lako“, priča Stanišić.

Iako ima mnogo svojih radova, ističe da još uvek nije samostalno izlagao, već da je učestvovao na zajedničkim izložbama sa svojim kolegama.

„Samostalnih izložbi nemam. Učestvovao sam na studentskim i međunarodnim izložbama. Izložba je za nas umetnike značajna jer tada delo nije samo naše, već postaje deo nečeg većeg. Sve naše emocije tokom stvaranja dela moramo da iznesemo pred publikom. Neko možda oseti isto, neko samo prođe pored tog dela, a neko će možda da zastane i delo u njemu probudi drugu emociju“, kazao je Stanišić.

Posebno je ponosan na nagradu koju je dobio na međunarodnoj izložbi u Rusiji za rad „Studenica“.

„Ove godine mi je najznačajnija nagrada koju sam dobio bila u Rusiji, u Tjumenju. Dobio sam je za grafički rad 'Studenica'. Triptih 'Studenica' sam radio u grafici, tehnikom bakropisa, kombinacijom bakropisa i akvatinte. Za taj rad mi je dosta vremena trebalo, nekih mesec i po dana sam samo na tom radu radio. Dobio sam nagradu zbog te 'Studenice', što mi je izuzetno drago jer znam koliko sam vremena i truda uložio u to“, kazao je Stanišić.

Ističe da je pred njim jedan cilj – da stvara dela, a da kroz svoje stvaralaštvo pronađe i svrhu.

„Nije mi cilj da završim fakultet i kažem: 'Ja sam slikar' ili da dobijem neko zvanje. Cilj mi je jednostavno da stvaram. Potreba za stvaranjem je krenula od tog početka, kada sam bio u bolnici, gde sam se osećao bespomoćno. Ne kao da mi treba pomoć, nego jednostavno, to je ta neka moja potraga za smislom koja je bila u tom trenutku. Zašto me je Bog stvorio ili zašto sam rođen, šta mogu da dam ovom svetu, a da jednostavno osećam zadovoljstvo u tome“, kazao je Stanišić.

Planovi su mu da se usavršava, upoznaje druge umetnike, putuje i da sa svakim svojim radom bude sve bolji.

„Ranije sam pokušavao da preko slika, crteža kažem nešto što nisam mogao rečima da izgovorim. Ja sam preko slike to radio. I sada je to tako, pokušavam da prenesem ono što vidim, bilo da je to čovek, priroda, bilo da je neki pejzaž. Pokušavam da svoj pogled na svet prenesem na delo, a da to delo, kada neko vidi u budućnosti, bez potpisa zna da sam ja to radio ili da imam svoj neki pečat“, kazao je Stanišić.