Ćerka legendarnog pilota Ilja Arizanova: Postupila bih kao moj otac

Mogla je poručnik Nataša Arizanov Stojnović (28), posle završene Ekonomske škole u Zemunu da krene nekim posve drugačijim putevima obrazovanja i života. Ali, pred njom, tada maturantkinjom, zapravo je bio samo jedan - Vojna akademija. Nije se dvoumila "ni mrvicu". To je put koji joj je zacrtan ponajviše genima, ali i željom da svojim životnim pozivom čuva sećanje na oca, Ilja Arizanova, legendarnog pilota Ratnog vazduhoplovstva Vojske Jugoslavije, jednog od onih koji su 1999. hrabro, srcem branili nebo Srbije od agresije NATO, pišu Novosti.

Štaviše, od sve dece tih junaka od kojih "niko nije rekao neću" kada su u ne potpuno ispravnim "migovima 29" uzleteli da se suprotstave superiornim agresorskim avionima - jedina je izabrala vojni poziv.

Potpukovnik Iljo Arizanov bio je pilot Ratnog vazduhoplovstva Vojske Jugoslavije. Jedan je od pilota "miga 29", tada u činu majora, koji je prvog dana NATO agresije junački branio nebo Srbije. Avion kojim je upravljao oboren je iste večeri, 24. marta. Iljo je uspeo da se katapultira, ali nije mogao da pošalje poruku komandi. Prizemljio se u rejonu Drenice, "osinjaka" terorističke tzv. OVK. Dva dana o njemu se ništa nije znalo, a on se hrabro probijao kroz položaje albanskih terorista, iako nije imao hranu, a jeo je sneg i pio vodu iz rečica. I, uspeo je da stigne do aerodroma u Prištini gde mu je ukazana pomoć. Penzionisan je 1999. Preminuo je u Beogradu 4. septembra 2011. od srčanog udara.  

Želja, da kao i otac, bude pilot nije joj se ostvarila, ali Akademiju je završila i sada radi tamo gde je do penzije radio i njen otac, i gde je još u ranom detinjstvu često dolazila - na Vojnom aerodromu "Pukovnik - pilot Milenko Pavlović" u Batajnici. U 24. vazduhoplovno-tehničkom bataljonu sa kolegama obezbeđuje sve što je potrebno da bi svi vazduhoplovi mogli bezbedno da lete.

„Kada sam bila druga godina srednje škole, tata je iznenada preminuo, u 52. godini. Dve godine kasnije, 2014, došlo je vreme da upišem fakultet i za mene nije bilo drugog izbora do Vojne akademije - priča nam Nataša. - Konkurisala sam za pilota, ali nisam prošla vrlo rigorozne lekarske preglede. Ipak, nisam odustajala. Pauzirala sam godinu i sledeće prošla. Upisala sam modul "Logistika odbrane" i usko se specijalizovala za snabdevanje pogonskih i ubojnih sredstava“, navodi Arizanov Stojnović.

Sa kolegama u jedinici, kako kaže, obezbeđuje pogonska sredstva, rezervne delove, alate i sve materijale potrebne direktno u radovima na vojnim letelicama.

"Tačno se zna šta koji vazduhoplov 'traži'. Mi radimo drugi stepen održavanja, važan za otklanjanje kvarova na svim letelicama, kao i za vršenje povremenog pregleda. Obezbeđujemo gasove, tečnosti, ulja, maziva... Kad već nisam mogla da budem pilot, ostala sam neposredno uz avijaciju“, objašnjava ona.

Da, ona je u "lancu" onih službi koje garantuju da na vazduhoplovu sve radi i da pilot može da poleti. Takve garancije, zbog neispravnosti radara, ne bi mogla dati pre 24 godine, tokom NATO agresije, za "migove 29" u kojima su naši junaci poleteli da se bore protiv neprijatelja. Njenog oca Ilja i naše druge pilote ni ta činjenica nije mogla da spreči da uzlete, praktično, u smrt.

„Tata nikada nije pričao o tome. U kuću je donosio samo anegdote s posla. Mama Suzana, sestra Ivana i ja smo za sve to saznale kada se snimao dokumentarni film "Niko nije rekao neću". Nismo ga ni tada mnogo zapitkivale, a verujem da nijedan roditelj to svojoj deci ne bi pričao“ kaže Nataša i dodaje „Postupila bih kao moj otac. Smatram da je svako od njih trebalo tako da postupi i postupili su. Svaki oficir treba tako da razmišlja. U tim danima branile su se otadžbina i vojnička čast. Bio je to herojski podvig i pilota i tehničara. Zato sam beskrajno ponosna na oca. I na svoj posao. Nikada ga ne bih menjala“.