Episkop Ilarion: Božić je spoznaja roda sa Bogom, Srbi na Kosovu na ispitu ognjenom i iskušenju

Hrišćani kroz Božić spoznaju da su stvoreni da bi postali rod sa Bogom zbog čega ovaj praznik proslavljaju uz poruku „Sa nama je Bog, da među ljudima treba da bude dobra volja, a na nebesima da se uznosi slava Bogu“. Srbi na Kosovu i Metohiji i sebi, ali i svima drugima na svetu šalju poruku da se kroz ispit ognjen i iskušenjem dolazi do prave zrelosti, ističe u božićnom intervjuu za Kosovo onlajn episkop novobrdski, vikar patrijarha srpskog Ilarion.

„Kroz Božić mi spoznajemo da smo stvoreni za to da bismo se ’orodili’ sa Bogom, da je nestvoreni Bog želeo da se sjedini sa svetom koji je stvorio, da se u njemu rodi. A rodio se na predivan način. Rodio se onako kako se svi na zemlji rađamo, rodila ga je majka. Gospod Hristos, Logos Božiji se večno rađa od Oca bez majke dok se u vremenu i prostoru rodio od majke bez oca na zemlji. Božić je plod braka Boga i stvorene prirode. Hrišćani zato mogu, sa punim pokrićem da uskliknu: ’Bog je sa nama! Slava Božija je celivala zemlju i donela joj mir te zbog tog zagrljaja napokon može da među ljudima bude dobra volja!’. Ovim rajskim dodirom Boga i sveta rođen je blagodatni život za koji je čovek i stvoren“, naglašava vladika Ilarion.

Predočava da je sva lepota Božića u tome što ga hrišćani doživljavaju u običnom ambijentu, u krugu porodice.

„Gospod Hristos se rodio u ubogoj pećini, u zabačenom uglu zato što nije bilo mesta u gostionici za ‘Svetu porodicu’. Ona je pribežište našla tamo gde su skromni pastiri čuvali stada a gde će, vođeni svetlošću zvezde, doći mudraci sa istoka da se poklone Novorođenome Caru Mira u ime celokupnog čovečanstva. U jednostavnosti običaja koji nas vraćaju u igru i detinjstvo, u toplini domaćeg ognjišta, u skladnom pojanju svih ukućana Hrišćani doživljavaju blagodat vitlejemske pećine. Nije slučajno da su božićni običaji vezani za porodicu zato što baš u njoj Boga treba da prepoznamo, da ga doživimo. Ka Božiću nas vode: Detinci, Materice, Oci... koji kao da nam govore da je Bog postao jedan od nas, da nam je postao rođak, ukućanin“, naglasio je episkop novobrdski.

Poručio je da hrišćani treba da se hrabre porukom „Bog je sa nama“ i da se uprkos „stradanju i uboštvu“ to najbolje oseća na svakoj liturgiji na Kosovu.

„Treba jedni druge da hrabrimo usklikom da je sa nama Bog. Uprkos stradanju i uboštvu; izloženosti često apsurdnoj svakodnevici i užasima koje nam servira svet koji u zlu leži, blagodat Božića i svetlost Vitlajemske zvezde, toplina Hristovih jasala pobeđuju. To se oseća na svakoj Svetoj Liturgiji na Kosovu i Metohiji“, kaže vladika Ilarion.

„Konstanta u stradanju“

Upitan kako može da opiše aktuelnu situaciju srpske zajednice na Kosovu, episkop novobrdski koristi reč „konstanta u stradanju“, ali da „samo tamo gde je strašno i gde se ispituje ognjem iskušenja dolazi do prave zrelosti“.

Ističe da je to i poruka Srba sa Kosova celom svetu.

„U vremenima stradanja, koja su na Kosovu i Metohoji konstanta, treba da se neprekidno hrabrimo vaskrsenjem i preobraženjem naše Crkve i naših svetinja  koje rukama dodirujemo i svojim očima sagledavamo. Srbi na Kosovu i Metohiji time žive i opstaju, a mi treba da budemo kadri da čujemo njihovu poruku celom svetu: ’Nama je teško ali smo dobro kada smo sa Bogom’. Teško je na strašnome mestu postojati, ali samo tamo gde je strašno, tamo gde se naše biće ispituje ognjem iskušenja, dolazi se do prave zrelosti. Na Kosovu i Metohiji, za nekog ko je hrabar, stamen, kaže se da je ’pečeno čelo’ zato što se u ognju iskušenja ispekao i očvrsao. Bog neka bi nam dao da budemo dostojni podviga na Kosovu i Metohiji, neka bi nam Bog dao u srcu želju da što češće boravimo na našoj svetoj zemlji. Ne samo da bismo hrabrili našu braću i sestre da opstanu na svojim ognjištima već da bismo i mi dobili makar mali venac pobede i blagoslov naše zavetne zemlje“, konstatuje Ilarion.

„Metropole margina“

Aktuelni život Srba na Kosovu vidi kao „vrlo dramatičan i neizvestan“, ali bez obzira što su „ispražnjeni“ iz gradova i naselja, oni ipak „margine“ na koje su svedeni doživljavaju kao metropole.

„Život Srba je vrlo dramatičan i neizvestan, kako možete i da pretpostavite. Srbi su skoro potpuno potisnuti iz gradova i varošica. Mnogo puta sam video moju braću i sestre koji su rođeni u Prištini kako sa bolom prolaze kroz grad koji ne prepoznaju, koji više nije njihov, koji je za njih izgubio obrise ’rodnog mesta’, kolevke iz koje su potekli. Ipak, život je neuništiv; nastavlja se. Kada nema mesta u gostionici, ima mesta u pećini, ima mesta u štali pa se tako sila života neuništivog oseća i vidi i na marginama društveno-političke realnosti na Kosovu i Metohiji. Naše svetinje, naša predgrađa postaju metropole“, kaže ovaj episkop SPC.

Dodaje da su Srbi s jedne strane potisnuti, ali da zbog toga još više blista lepota vere, kulturne baštine i liturgijskog sabiranja.

Zato, paradoksalno, Srbi na Kosovu žive u „pararelnim svetovima“.

„Potisnuta ka margini, lepota naše vere, lepota naše kulturne baštine, lepota našeg liturgijskog sabranja još jače blista. Devič, Gračanica, Visoki Dečani, Banjska, Sveti Arhangeli, Zočište i Velika Hoča, Prizrenska bogoslovija svetih Kirila i Metodija, manastir Draganac, u kome sam proveo jednu deceniju svog života, i druga mesta našeg saborovanja odišu svetinjom ali i kosmopolitskim sjajem. Kada klonu duhom, zapahnuti bizarnom, agresivnom, apsurdnom i nakaradnom političkom realnošću, Srbi na Kosovu i Metohiji utehu jedino mogu da nađu u Svetom Oltaru i Liturgiji, u dolazećem Hristu, koji, tajnom svoga prisustva, menja naš način postojanja. Srbi drugačije ne bi ni mogli da opstanu na Kosovu i Metohiji“, ocenjuje vladika Ilarion.

„Grdno sudilište“

Kosovo je, citira pesnika - „grdno sudilište“ na kome se ukštaju vere, kulture i mnogi interesi.

„Kosovo sa Metohijom je zaista, kako reče pesnik ’grdno sudilište’ gde se ukrštaju različiti globalni politički interesi, različite kulture, jezici i vere što život na Kosovu i Metohiji čini nepredvidivim i dramatičnim. Danas, kao da smo, kao i mnogo puta do sada u poziciji da govorimo jedni drugima: ’Hajde još samo malo! Hajde da preguramo još ovaj dan, još ovaj mesec, još ovu godinu… Biće sve dobro uz Božiju pomoć!’. Moguće je da treba uvek i svugde da živimo vođeni ovim krilaticama. Vidimo svi šta se sve dešava u našem svetu; kako je ogrezao u krvi“, naglašava episkop novobrdski i vikar patrijarha srpskog.

Govoreći o konstantnim pritiscima kroz napade i optužbe kako na srpsku zajednicu, tako i na Srpsku pravoslavnu crkvu, episkop Ilarion kaže da stiče utisak da su organizovani, ali da istina kad-tad uvek ispliva.

„Stiče se utisak da su kontinuirani napadi na naš narod kao i pritisci institucija iz Prištine na Srpsku pravoslavnu crkvu, odnosno Pećku patrijaršiju i njenu Eparhiju raško-prizrensku, smišljeni i organizovani. Postoje stalni pokušaji, uz podršku pojedinaca iz inostranstva, da se naša Crkva dovede u vezu sa političkim dešavanjima, nasilnim incidentima i tobože, nekakvim subverzivnim delovanjem na Kosovu i Metohiji. Bogu hvala da ovakvi pokušaji kompromitovanja naše Crkve ne prolaze kod ljudi upućenih u lokalne prilike bilo da su oni odavde ili iz inostranstva. Srpska pravoslavna crkva sa svojim vekovnim sedištem u Pećkoj patrijaršiji i Eparhijom raško - prizrenskom sačuvala je i u ovom turbulentnom, a nekada i tragičnom, vremenu svoj ugled i dostojanstvo baveći se svojom misijom, odnosno služeći Bogu i svedočeći celom svetu Jevanđelje Hristovo“, naglašava vladika Ilarion.

Zbog toga je SPC na Kosovu od neprocenjivog značaja kao „pribežište, potpora i stup opstanka“ narodu.

„Zbog svoje otvorenosti ka svim ljudima dobre volje Srpska pravoslavna crkva na Kosovu i Metohiji je od  neprocenjivog značaja kao pribežište našem narodu; kao potpora i stub opstanka. I ranije se kroz istoriju dešavalo da se carstvo surva, da zemaljske ustanove budu potisnute, promenjene ili da nestanu, a Crkva je opstajala svedočeći da među ljudima treba da vlada dobra volja“, poručuje Ilarion.

Uvažavanje sa Albancima

Sa Albancima na Kosovu je potrebno da se izgradi odnos uvažavanja i poštovanja razlika u kome jedni drugima neće biti pretnja ili kamen spoticanja već - nova mogućnost.

„Mi treba sa našim komšijama Albancima da živimo zajedno, uvažavajući jedni druge i poštujući razlike koje među nama postoje. Da ne budemo jedni drugima prepreka, pretnja, kamen spoticanja ili dežurni krivac, nego nova mogućnost i nada za bolje sutra“, uveren je vladika Ilarion.

Napade na SPC, posebno eparhiju raško-prizrensku vidi kao pokušaj da se u srpskoj zajednici stvore nepodnošljivi uslovi za život kako bi se iselili.

Takvi pokušaji u nekim trenucima izgledaju kao brutalna sila, a neki put kao vid institucionalnog pritiska ili državnog terora.

To nije od juče i za Srbe na Kosovu, ističe, traje poslednjih 100 ili 150 godina.

„Cilj je taj da se Srbima na Kosovu i Metohiji život praktično onemogući, da on bude toliko nepodnošljiv da se oni isele. Nekada se to radi brutalnom silom, a nekada se to čini nekim institucionalnim pritiskom ili nekom državnom represijom, da ne iskoristim neku težu reč. Neki vid ponašanja može da se čak okarakteriše i kao neka vrsta terora državnog. I to je, nažalost, isto jedna konstanta nažalost i nešto što u kontinuitetu postoji ne od juče. Srbi su na Kosovu i Metohiji i pre 100 ili 150 godina stradali, pa su opstali. I nadam se da ćemo i ove sve izazove uspeti da prevaziđemo i da ćemo sa svim ljudima dobre volje uspeti da izgradimo jedan ambijent gde ćemo svi moći zajedno da živimo“.

Tužno i opasno prisvajanje

Komentarišići sve češće tvrdnje pojedinih albanskih istoričara da su srpske crkve i manastiri na Kosovu albanska zaostavština, vladika Ilarion kaže da su takve tvrdnje tužne pre svega za one koji ih iznose jer nema velikih razlika u poreklu Srba i Albanaca, ali ima kada je reč o identitetskim odrednicama.

„U albanskom društvu na Kosovu i Metohiji, iz nekog razloga, posvećuje se velika  pažnja različitim kvazi istoričarima i njihovim neozbiljnim i neutemeljenim hipotezama što je tužno, a može da bude i opasno. Nasuprot tome ozbiljno bavljenje naukom nam otkriva naše sličnosti i međusobne srodnosti koje postoje uporedo sa razlikama. Niko nema eksluzivno, veće u odnosu na drugog, pravo da živi u nekoj oblasti. Postoje, naravno, suštinski bitne identitetske odrednice zasnovane na slobodnom izboru svakoga od nas“, kaže Ilarion.

Ističe da korene ovakvog viđenja prošlosti i činjenica treba sagledati kroz fenomen promene vere.

„Dešavalo se da neko odluči da više ne bude ono što je bio ranije, da promeni veru i ime. Moramo da budemo svesni vapaja, više ili manje artikulisanog, onih koji su se u teškim vremenima odvajali od svoje matice, od svoje vere i roda, a danas, možda i podsvesno čeznu za povratkom“, smatra vladika Ilarion.

Zato ga i ne čudi da Albanci sa Kosova osećaju srpske svetinje kao svoje.

„Mene ne čudi da mnogi kosovsko-metohijski Albanci osećaju naše svetinje i manastire kao svoje zato što postoji velika verovatnoća da su se neki od njihovih predaka zaista u njima molili, ali su se molili na onom jeziku koji i danas može da se čita sa natpisa freska u Dečanima, Pećkoj patrijaršiji, Gračanici, Bogorodici Ljeviškoj. Kada negiramo svoje poreklo ili ga potiskujemo neminovno u sebi stvaramo frustraciju od koje se oslobađamo različitim iluzijama ili kriveći nekoga drugog za teskobu u koju smo zapali, ne prihvatajući da je taj drugi neko od koga i sami potičemo. Ima među kosovsko-metohijskim Albancima i onih koji su svesni svog daljeg porekla i ne stide se da to priznaju, te mislim da je moguće da se dublje radi na jedinstvu. Ne oko nekog političkog programa ili nacionalnog cilja, gde su razlike često nepremostive, nego oko temeljnih, univerzalnih, ljudskih vrednosti, koje su ljudima prepoznatljive na svim meridijanima, na svim kontinentima“, smatra episkop Ilarion.

Nema bojazan da bi ovakva vrsta revizije istorije mogla da se dogodi i kada je reč o srpskoj kulturno-istorijskoj baštini na Kosovu zato što je, poručuje, istina tiha, ali uvek ispliva na videlo.

„Ja se nadam, da će ta istina, a istina na našem jeziku jeste ono što jeste i ono što je uvek isto. Ona je tiha, nekada deluje da je potisnuta, ali kad-tad ona ispliva na videlo. Te ja lično nemam tu vrstu bojazni da će takva vrsta neke revizionističke istorije da se nameće. Zato što sam hrišćanin i optimista sam. To su izazovi koji svakako postoje i na takve signale treba da reagujemo, posebno na pokušaje da se naša crkvena imovina uzurpira, da se naše crkve i manastiri proglase za nešto što nisu, da im se izmeni identitet. Tu svakako treba preduzimati neprekidno konkretne korake. Ali, na nama je da radimo te konkretne stvari i da se nadamo u Boga“, zaključuje u božićnom intervjuu episkop novobrdski, vikar patrijarha srpskog Ilarion.