Film „Čekajući Handkea“ priča o životu srpskog življa u enklavama

U novom dokumentarnom filmu „Čekajući Handkea“ reditelj Goran Radovanović, posle hvaljenog i nagrađivanog ostvarenja „Enklava“, ponovo se vratio temi teškog života srpskog življa na Kosovu, pišu "Novosti".

Iza intrigantnog naslova filma, koji je trenutno u fazi montaže, stoji priča o nastojanju vlasnika vinarije iz Velike Hoče u Metohiji da izradi i postavi spomen ploču Peteru Handeku i dovede ga na otvaranje. Ali, kako Radovanović objašnjava, to je samo „prvi sloj“.

„Ovo je priča o životu u enklavi, o limitiranosti fizičkog kretanja i komunikacije, o pitanju identiteta i opstanka. Zajedno sa Orahovcem, Velika Hoća čni najjužniju enklavu u Metohiji, one su izolovane i okružene albanskom većinom. Postoji ta jednostavna, narativna linija pravljenja spomen-ploče, data u četiri godišnja doba, a ispod nje se odvija priča o životu izolovanih Srba“, objašnjava Radovanović. 

On očekuje da će film (čiji je koscenarista Boris Trbić, direktor fotografije Milorad Glušnica, montažer Nenad Pirant, a dizajener zvuka Aleksandar Protić) biti spreman za distribuciju početkom sledeće godine.

Kaže da je, u odnosu na vreme kada je snimao film „Enklava“, u najudaljenijim sredinama na Kosovu situacija nešto bolja kada je u pitanju mobilna mreža, manja su isključenja struje, ali da je postavka života ostala ista.

„A to su: strah, neizvesnost, raznorazne uzurpacije od strane albanske većine, nekažnjavanje počinilaca krivičnih dela, totalno nepoverenje u albanke institucije i konstantno potiskivanje i uništavanje srpskih identitetskih vrednosti. Na primer, kod Srba je, svi znamo, vlro izražen kult mrtvih i predaka, važan nam je odnos sa preminulima, i to traje vekovima. I onda danas, kada dođete na srpsko groblje u Orahovcu gde je svaki nadgrobni spomenik porušen i dodatno oskrnavljen pobacanim ostacima životinjskih leševa, vi srpskom biću ne samo da ste izvukli jedan od identitetskih kamena temeljaca, već ste i poslali najdirektniju fašističku poruku da za vas nema mesta ovde. To je samo jedna od trauma sa kojom se suočavaju Srbi u enklavama“, navodi on.

Radovanović, za „Novosti“, kaže da ne zna za primer nigde u svetu, a posebno ne u Evropi, da jedan narod živi tako izolovano i u strahu i da se većina tako neprijateljski odnosi prema njemu.

„Problem je što je to stanje prihvaćeno, uzeto zdravo za gotovo, kao nešto uobičajeno. Usuđujem se da kažem kao nešto dopušteno i maltene ’politički korektno’, i to u vremenu kada su manjinska prava osnov svih prava. I zato pokušavan da u igranom, a sad i u dokumentarnm filmu kažem - ljudi, ovo je tragedija i poraz svih univerzalnih humanističkih načela - Jer, 467 ljudi u Velikoj Hoči trenutno živi u nenormalnim uslovima u getu. U 21. veku, naši ljudi u enklavama vode sizifovski život. Herojski guraju kamen opstanka“, rekao je on.

Radovanović ističe da je strašan konstantan albanski pokušaj brisanja srpskog identiteta na Kosovu.

Na pitanje šta ljudima u Velikoj Hoči znači to što ih podržava veliki intelektualac i nobelovac, on kaže da je Peter Handke za njih neupitna veličina, neko ko ih je razumeo, neko ko je umeo da artikuliše njihovu traumu.

„Kukavice iz Velike Hoče su jedan literarni dnevnik, poetski putopis o tom mestu, o konkretnim ljudima, koji se preoznaju među tim koricama. Ne zanm da li je neko od njih pročitao neku Handekovu knjigu, ali ja to ne zameram, jer ni veća srpskih intelektualaca nije pročitala mnogo od Handkea, a pogotovo ne ono što nije prevedeno na srpski. Taj njegov kultni status koji uživa među našim narodom u Hoči i Orahovcu, ne pripada domenu politike ili neke medijske spekulacije, već je on duboko utemeljen u realnosti“, kaže on.

Radovanović smatra da je Handke samo povod da se ispriča priča o opstanku našeg naroda u enklavi Velika Hoča.