Handke je na Kosovu među korice utisnuo svu bol Srba

Pesnik Ranko Đinović, govori o drugovanju sa velikim književnikom i njihovih pet zajedničkih putovanja na Kosovo, kaže da su “Kukavice od Velike Hoče” putopis kakav nije napisan nigde i dosad nikada u svetu.

"Kakav je vaš utisak posle svega što ste videli u Metohiji?", pitao sam Petera Handkea te 2006. godine, vozeći ga natrag za Beograd. Okrenuo se, pogledao me prodorno, malo sagnuo glavu, pa rekao: „Ovde sam našao univerzum bola i tuge“.

U sledećih sat – dva nismo progovorili ni reč. Konačno, u jednom trenutku, upita me da li želim da ga ponovo vodim na Kosovo...

Ovako se svog prvog puta na Kosovo sa velikim književnikom seća Ranko Đinović, pesnik iz Đakovice, čovek koji je ovogodišnjem dobitniku Nobelove nagrade za književnost pokazao sav kosovski neprebol, pišu Novosti. 

Dosad su, govori nam, njih dvojica išli na Kosovo u pet navrata. Čeka, kaže nam, da mu se pisac javi kako bi opet putovali u Hoču, s obzirom na to da je u danu kada je stigla vest da je austrijskog pisca švedska kraljevska Akademija nagradila prestižnim priznanjem, rekao da želi da se ponovo odmara u Velikoj Hoči.

„Delo „Kukavice od Velike Hoče“, u kome Peter Handke pominje i moju malenkost, literatura je kakva nikad i nigde u svetu nije napisana. To je esencija bola, redovi u kojima pisac čak i ne pominje Albance, ne vređa, ne jadikuje, ali kad se knjiga pročita, shvatite da je to strašna optužnica protiv međunarodne zajednice, koja je bez griže savesti dozvolila da jedan narod živi u koncetracionom logoru, ništa manjem od onih Hitlerovih logora" – pripoveda naš pesnik, pišu Novosti.

Đinović dodaje da se Handke godinama, dok je obilazio Evropu, pitao gde su nestale ptice kukavice, ali da, kako mu je priznao, nije dobio razuman odgovor. Navodno, kako su mu rekli, iz Evrope ih je oteralo globalno zagrevanje. Sve te nestale ptice kukavice našao je u selu koje bi po etimologiji bilo „veliki očevi“, a danas se zove Velika Hoča.

„Prilikom tog prvog boravka na KiM, na Uskrs 2006. godine, odveo sam ga kod Kostića u Opterušu. Njima su Albanci ubili 14 muških glava. Onda smo otišli kod Božanovića u Zičište. Njima su komšije Albanci ubile šest muških članova porodice. Pisac je bio svedok toga da majke nisu mogle da nađu grobove dece jer su Albanci uklonili spomenike, a deo groblja preorali".

Oduševljen je Ranko hrabrošću Austrijanca. Nikada se, dodaje, nije uplašio niti uspaničio, čak ni kada su ih kamenovali u Mališevu. Bio je zapanjen, jer se niko nije prijavio ni iz centralne Srbije, ni iz inostranstva, da dođe na konkurs za pisce koji su osmislili žitelji izolovanog srpskog sela. Došao je samo veliki književnik, a bila je to 2008. godina.

„Nije moguće prepričavati Handkea, to je skrnavljenje književnosti“, nastavlja razgovor Đinović.

„Svoje rečenice je ispisivao na Đurđevdan 2008. u Hoči, držeći noge u potoku“.

Snimio je Đinović i dva dokumentarna filma sa nobelovcem, jedan se zove „Univerzum bola“, a drugi „Stradanje“. Vodio je Handkea do jame u Volujku, stratištu koje je „progutalo“ 80 Srba iz Orahovca.

„Na Kosovu u srpskim sredinama obožavaju Austrijanca. Razgovarao je sa Srbima po ceo dan, a predveče pisao. Njegovi putopisi, a ima ih pet iz Srbije, priče su za sebe. Kada ih pročitate shvatite zašto je nastala sva ova buka oko Nobelove nagrade za književnost. Čak i da nas, Srbe sve odavde proteraju, ostaju njegovi zapisi, koji optužuju više nego sve haške optužnice“, zaključuje Đinović.

SUDBINA

Napustio sam Đakovicu 16. juna 1999, kada sam u centru grada video kako vojnici Kfora i OVK zajedno igraju šotu. Dete mi je imalo tada tri godine, drugo je bilo na putu, supruga samo što se nije porodila. Noću smo se izvukli iz grada i stigli u Severnu Mitrovicu. Te noći mi se rodila druga ćerka, kaže Ranko.   

ŠTAB AL KAIDE

Đinović je, osim po svom pesništvu, široj javnosti poznat i po tome što je molio Albance 1998. godine da se manu oružja. Bio je taj koji je novembra iste godine bio na čelu Velikog marša Srba u Dragobilju do štaba OVK sa namerom da moli Tačija, Haradinaja i Krasnićija da ostave oružje. Tada su ih obezbeđivali Vokerovi pripadnici OEBS-a.

„Nisu hteli da izađu pred nas, a čekali smo ih oko dva sata“, seća se Đinović.

„U jednom trenutku, tu, nekoliko metara od škole, ugledao sam postrojenih oko 300 ljudi u uniformi OVK. Sledio sam se“.

Seća se Ranko da mu je jedan predstavnik OEBS-a koji je obezbeđivao marš rekao da je to glavni štab Al Kaide na Kosovu, pišu Novosti.