Godišnjica početka Nato bombardovanja: Traume i strah za ceo život

Dvadeset šest godina nakon Nato bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, svedočenja ljudi koji su preživeli taj period i dalje su potresna. Petar Janačković, Zorica Živulov i Dušanka Vlahović iz Severne Mitrovice prisetili su se straha, nemaštine i razaranja tokom 78 dana bombardovanja. Život pod bombama, traume koje su ostale i nakon završetka bombardovanja, ali i snaga zajedništva, sastavni su deo njihovog sećanja.

Uprkos različitim okolnostima u kojima su se nalazili – bilo da su radili u fabrici, boravili u skloništima ili brinuli o porodici – sagovornici ističu da su ih strah i nesigurnost pratili svakog dana, dok su zvuci sirena i eksplozija postali deo njihove svakodnevice. Zajednički im je i osećaj nepravde zbog stradanja nevinih ljudi i razaranja, ali i ponos zbog solidarnosti i humanosti koja je pomogla da prebrode najteže trenutke.

Petar Janačković je za vreme Nato bombardovanja bio na relaciji Vučitrn-Slatina. Kako je naveo, i tada je bila radna obaveza u fabrici pocinkavanja lima, a porodica mu je bila u tada multietničkom selu Slatina.

Bombardovanje, priseća se, niko nije očekivao - ni Srbi, ni komšije Albanci.

„To je bilo mobilno stanje, to svi znamo, i mi smo stvarno imali u fabrici neko sklonište. Bio sam sa ženom i decom u selu Slatina. Stresno, sve se zna, baš u blizini našeg sela bio je vojni magacin. Bio je pokriven zemljom, samo krov se video, bombardovali su ga. I naše kuće su tada dosta oštećene. Sećam se, imali smo veliku terasu sva u staklu, sve to bilo je polomljeno. Deca su mi bila mala, to je šok bio. Teško stanje, veoma teško”, priseća se Janačković.

Kao jednu od najtežih činjenica u 78 dana bombardovanja, Janačković pamti nestašicu hrane.

„Najteže je bilo kada nismo imali namirnice, nismo imali hrane. Meni je majka bila bolesna u to vreme, pa sam je vodio u Mitrovicu na lečenje. Morao sam i u fabrici da budem,  da održavamo kadu cinka. Što se mene lično tiče, to su bile traume. Deca su bila mala u to vreme, sigurno su i oni osetili, prenosilo se sa nas na decu”, istakao je on.

Zorica Živulov je bombardovanje proživela u Južnoj Mitrovici a kako je kazala, i dan-danas su sveža sećanja, iako je prošlo mnogo godina, jer traume ne mogu da se zaborave.

„Prva raketa je udarila u kasarnu na Bairu. To je bilo strašno. Taj zvuk i dan-danas čujem, kako se približava, imaš utisak kao da će da udari u tebe”, priča ona.

Priseća se takođe, da su deca, koja su tada bila školskog uzrasta, imala traume i svake večeri u osam časova, pitala da li će ih i večeras bombardovati. Na sirene su, kako je istakla, obraćali pažnju samo na početku, jer su one kasnije bile konstantne.

„Ja i dan danas, kada čujem petarde, meni nije dobro”, dodaje Živulov.

Pored bombi koje su padale sa neba, za nju su stresna bila ubistva i otmice koje su bile česte u tom periodu. Preživljavanje u tom teškom periodu nije bilo lako, ali je srpski narod, kako je istakla, čuvao zajedništvo kroz deljenje hrane.

„Svi smo imali brašna, družili smo se i onda smo razmenjivali kome je šta trebalo. Delili smo to što smo imali. Imali smo komšinicu koja je radila u jednoj prodavnici,  stizalo je mleko i hleb, ne u količini koja je bila dovoljna, ali ona je obavezno ostavila za nas, za celu zgradu i onda smo delili. Ko je imao krompir, ko luk, makarone, tako smo se snalazili”, rekla je ona i dodala da su preživeli inflaciju 1993. godine, te da su naviknuti na nemaštinu.

Kako je dodala, u periodu nepravednog bombardovanja najviše se pribojavala za život svojih najmilijih.

„Ne znaš da li je živ, da li će da pogine. To su strašne stvari, to su sve traume koje ostavljaju traga za ceo život”, istakla je Živulov.

Dušanka Vlahović priseća se da su žene i deca vreme u periodu bombardovanja provodili u skloništu.

„Kada se začula sirena, prvo je trebalo smiriti decu. Onda smo svi išli u sklonište. Smatrali smo da ćemo biti sigurni. Nijedno muško nismo imali u ulazu, jer svi su bili u rezervi. Zatvarali smo spoljna vrata, plašili smo se Albanaca, jer i kod nas i kod njih ima ekstremista. Strašno je bilo”, kaže ona.

Radna obaveza je postojala, a ona je tada radila kao medicinska sestra koronarne jedinice. Seća se, da je i tada u Severnoj Mitrovici bilo Albanaca koji su se lečili i tvrdi da su tretirani kao i svi ostali pacijenti, bez razlike.

Život u skloništu, kako kaže, bio je neobičan prve nedelje, ali su se kasnije navikli. U skloništima među Srbima vladalo je pomaganje i saosećajnost.

„Imali smo šporet na drva, ložili smo, spremali po nešto da se jede i navikli smo. Kada je prestalo bombardovanje, kažemo, ’hoćemo li ponovo u sklonište da se družimo’, jer je tada bilo druženje. Svi su silazili, to je zgrada sa tri sprata, i družili se. Rezerve hrane smo imali jer se najavljivalo bombardovanje. Tako da smo jedan drugome pomagali. Nismo imali Bog zna koliko, ali imalo je za sve. Delili smo sve što smo imali”, ispričala je Vlahović.

Najgora stvar u sećanju joj je bombardovanje policijske stanice na severu.

„Mi smo, kad je prestalo bombardovanje, svaku noć, svaki dan bili pored mosta. Kad smo slobodni, bili smo pored mosta, čuvali da ga ne bi prešli da nas napadnu. Dete moje koleginice je imalo tri godine, sećam se da je upitalo baku da li će je čuvati, kao što čuvaju most, To je ušlo i u dečju glavicu. Ali je bilo i druženja, i to smo pregrmili. Ali nepravedno, Srbija nije zaslužila da bude bombardovana”, zaključila je ona.