Ilić: U više navrata pokušavali da nam uzmu prostorije, jedini prostor u koji su Srbi mogli da dođu

Prostorije koju peostali Srbi u Prištini koriste kao ambulantu, a u koje je danas upala Kosovska policija, koristi nevladina organizacija "Centar za mir i toleranciju Priština" koja je, kako je ispričao Saša Ilić, predsednik upravnog odbora te organizacije, od 1999. taj prostor koristila za distribuciju humanitarne pomoći, prostor za dnevni boravak i aktivnosti starijih osoba pripadnika manjinskih zajednica u Gradu Prištini.

Ilić za Kosovo onlajn ističe da te prostorije nikada nisu pripadale kosovskom Ministarstvu unutrašnjih poslova i pojašnjava da je tu bila prvo vatrogasna služba, pa Komercijalna banka, a da po katastru pripada Gradu Prištini.

"Sada nas je i ministar unutrašnjih poslova optužio da se bavimo nelegalnim delatnostima, to su ozbiljne optužbe i to nije u redu. To je jedini centar koji postoji još od 1999. godine, 2002. godine je registrovan u Prištini kao nevladina organizacija 'Centar za mir i toleranciju Priština'. To je komjuniti centar, koji je organizovan uz pomoć Unmika, Kfora, Doktora bez granica i drugih međunarodnih organizacija. Oni su finansirali, odnosno kupovali opremu za to i renovirali prostorije. Nama je UN renovirao prostorije, odnosno prilagodio banku da možemo da napravimo jedan komjuniti centar", ispričao je Ilić.

Kako kaže, današnji pokušaj da im se te prostorije oduzmu nije prvi.

"Više puta sam išao na razgovor, imali smo intervencije gde su i Oebs, Unmik, Kfor, svi su išli na pregovore sa nama da se taj prostor ne dira jer je to bio jedini prostor gde su Srbi mogli da dolaze, tu je bilo organizovano da doktor dolazi jednom ili dva puta nedeljno u zavisnosti od potrebe. Mi smo imali ugovor sa Kforom da doktori iz Doma zdravlja Gračanice ili Ugljara obilaze pacijente od kuće do kuće, nepokretne, starije ljude. U tim prostorijama ima samo jedan krevet gde može da se obavi pregled, tu nema instrumenata, lekova, ničega. To je jedan krevet gde pacijent može da legne, jedan radni sto i stolica, aparat za pritisak je bio tu, ne znam da li je i dalje", navodi.

Napominje da su u centar dolazili i Turci, kao i Goranci, odnosno sve manjine koje žive u Prištini, a koje nisu mogle da se u određenom trenutku sporazumeju na albanskom jeziku, da idu u domove zdravlja.

Dolazili bi u centar gde su kao osiguranici dobijali besplatan pregled.

"Nije bilo organizovanog prevoza za Gračanicu ili neku drugu srpsku enklavu gde bi mogli da ostvare svoje pravo na lečenje. To je humanitarni centar koji im je obezbedio to", kazao je.

Navodi da je sa Kforom 2000. godine išao da uzme knjige iz glavne biblioteke u Prištini kako bi ljudima srpske nacionalnosti kojih je bilo između 120 i 150 omogućili da mogu da čitaju.

Naglašava da su tada Srbi bili zatvoreni po stanovima i kućama.

"Bio sam odbijen da dobijem te knjige, onda smo prikupili od Srba kako ko je šta imao, davao je, nešto je dala biblioteka koja je bila u Prištini, pa je izmeštena za Gračanicu, biblioteka iz Beograda, i do 400 knjiga smo skupili. Organizovali smo da stiže srpska dnevna štampa, da im omogućimo da budu informisani. Nisu imali televiziju, nisu imali telefone, u to vreme mobilne telefone nisu imali. Kupovali bismo štampu u Gračanici i nije bilo moguće svakog dana, već kada neko može onda i donese. Imamo mnogo prijatelja u svim stranim organizacijama koji su dolazili tu da se druže sa ljudima, kao gerontološki centar je bio. Nikakva hirurgija se tu nije odvijala, tu su dobijali osnovni pregled i dalje uput gde da idu da se leče", naglašava.

To je bilo jedino mesto, kako priča Ilić, gde su Srbi mogli da ostvare sva prava - pravo na govor, upotrebu jezika, slobodu kretanja, druženje i gde bi dobijali hranu jer, kako pojašnjava, penzije koje su dobijali u dinarima nisu mogli da koriste u Prištini i iz tog razloga sa drugim međunarodnim humanitarnim organizacijama hrana je distribuirana u Centar za mir i toleranciju, a oni su dalje krajnjim korisnicima.

U prostorijama je, navodi Ilić, ostala i arhiva od 1999. godine, a u toj arhivi postoji spisak ljudi koji je primao humanitarnu pomoć a kojih, kako dodaje, nažalost više nema.

"To je kao da u Africi, u Kongu, pošaljete ekipu koja može da pruži pomoć nekim ljudima koji su u nevolji, tako su bili Srbi u tom momentu u Prištini. Napominjem da su tu dolazili i Turci i Goranci, čak šta i Albanci, prijatelji tih ljudi koji su se okupljali kako bi se družili", navodi.

Ilić kaže da su danas, bez ikakve najave, bez ikakvog upozorenja došli, upali u prostorije, a organizaciji nisu uputili ni mejl, niti telefonski poziv.

"Ne znam ko je tamo bio, dugo nisam bio, toliko je smanjen broj Srba da sam danas saznao da je samo četvoro ili petoro ljudi u Prištini koji koriste taj prostor. Iz tog razloga smanjile su se i aktivnosti već godinama u tom prostoru. Naše kancelarije su izmeštene u Gračanicu, a razlog je upravo taj što nismo mogli da nađemo ljude koji bi radili za centar i koji bi radili u Prištini iz razloga bezbednosti, posebno nakon 2004. godine", kaže.  

Navodeći da ovo nije prvi put da hoće da uzmu prostorije, Ilić kaže da su prvo sklonili nalepnice sa vrata na kojima je pisalo "Centar za mir i toleranciju".

Pojašnjava da iz razloga bezbednosti za ljude koji su u Centar dolazili i prema tadašnjem dogovoru sa bezbednosnim snagama koje su bile prisutne - Kforom, Unmikom, policijom i Kosovskom policijom, nisu stavljali veliki znak "Centar za mir i toleranciju".

Na nalepnici je, napominje, pisalo trojezično - na srpskom, albanskom i engleskom.

"I to su uspeli da skinu", ističe.

Ilić kaže da ne zna koji je ovo put po redu da hoće te prostorije da uzmu.

"Žele taj prostor. Prvo su hteli da uzmu kao da pripada Ministarstvu unutrašnjih poslova. Kada je tadašnji gradonačelnik Prištine dokazao Ministarstvu unutrašnjih poslova da to ne pripada njima, onda su smislili drugi razlog, odnosno da ne treba centar za zajednice da bude u sklopu policijske stanice. Ja sam tada rekao, dobro, obezbedite nam bezbedan prostor u centru grada gde Srbi mogu slobodno da se okupljaju. Oni su rekli, to nije na nama, to je na vama, vi treba da tražite prostor. Treće opravdanje je bilo da hoće da drže tu bicikle u sklopu biciklističke policijske jedinice. Mi smo im tada rekli znate li kako će da zvuči ako kažemo da ste isterali Srbe zbog bicikala. Išli smo svaki put sa dobrom namerom, samo da bi Srbi ostali tu", kazao je.

Dodaje da s obzirom da je postojala policija zadužena za zajednice, svakog dana ujutru su od sedam ili osam sati bili tu sa zajednicom i to KPS.

"Njihovi policajci, dvoje, troje, nekada i više jer je tu bio mini kafe bar gde su mogli da skuvaju kafu. Tu su svi volontirali, ljudi koji su tu živeli. Međutim, posebno nakon 2004. godine, kada je spaljena Crkva, to je bilo jedino utočište gde su Srbi mogli da dođu. Pre 2004. godine je moglo da se ode i do crkve, pa smo imali dva centra, međutim posle 2004. samo su mogli da dođu do tog centra za zajednice. Nigde drugo nisu mogli da odu, to su već bili ljudi u godinama, preko 70 i 80 godina i tom ministru bi bilo bolje da se bavi kako da zaštiti te ljude, kako da im omogući bolji život, nego što se bori za 40 kvadrata i što za humanitarni posao kaže da je nelegalna delatnost. Šta, da nisu našli kilo kokaina, sto kilograma?! Čak se ni tablete ne dele. Unutra je omogućen pregled, da se izmeri krvni pritisak i šećer i ništa više", zaključuje Ilić.