Kovačević: Kada su istina i pravda na vašoj strani morate pobediti, to je simbolika bitke na Košarama

Ratni načelnik Štaba 63. padobranske brigade i predsednik udruženja veterana ove jedinice Vidoje Kovačević izjavio je povodom 26 godina od početka bitke na Košarama da je reč o jednom od simbola otpora srpske vojske i naroda Nato agresiji.

„Bitka na Košarama je jedan od simbola istinskog otpora srpske vojke i srpskog naroda prema Nato agresorima.Ta bitka je za ponos svakog vojnika. Ona nosi jednu izuzetnu poruku da kada je istina i pravda na našoj strani i kada smo bili spremni dati svoje živote da sačuvamo integritet države. Nema veće cene, i ne razmišlja se da li hoćemo ili nećemo učiniti, nego smo jedni druge terali da zadatak izvršimo do kraja“, kazao je Kovačević za Kosovo onlajn.

On je bio jedan od starešina 63. padobranske brigade koja se među prvima uključila u borbe na Košarama.

Ističe da je dolaskom borbe grupe ove elitne vojne jedinice na čijem čelu je on bio dodatno motivisao sve vojnike.

„Vest se vrlo brzo proširila i dala veliku moralnu podršku ostalim jedinicama. Po brojnosti mi smo bili najjača i najdominantnija jedinica tamo, a svoja vojnička znanja i veštine prenosili smo i na druge vojnike i bili smo time neprobojni bedem“, precizira Kovačević.

Objašnjava da su se borbe odvijale na bliskim odstojanjima.

„Mi smo njih videli na 15-tak, 20 metara. Maltene to je bila borba prsa u prsa. Odjednom vidite njihov manevar unazad i strahovito poklapanje artiljerijom i minobacačkim dejstvima sa teritorije Albanije potpomognuti Nato avijacijom“, priseća se Kovačević.

O intenzitetu borbi svedoči i podatak da je samo u jednom danu, 17 padobranaca bilo teško ranjeno, a dvojica su poginula.

„E taj momenat, kada vidite da oko vas pršti, kamenje i šuma gore, gde su toliko zaglušujući fijuci metaka, minobacačkih, artiljerijskih granata je nešto što samo pogledom levo-desno, da li su ljudi živi, hrabrili jedni druge da to izdržimo. Psihički momenat je preovladao i ti naši treninzi koje smo radili u mirnodopskim uslovima u Nišu uticali su da ne damo ni metar dalje napred neprijateljskih snaga“, naglašava Kovačević.

Opisuje i trenutak kada je 19. aprila i sam bio teško ranjen upravo na prvoj liniji fronta.

Kaže da se to dogodilo prilikom osvajanja jedne od strateški tačaka ovog dela ratišta - Maja Glava.

Na deset metara od sebe je čuo Albanca kako na srpskom kaže: „Ajde Milane, šta čekate?“.

„U toj unakrsnoj vatri njihovi minobacači su deo naše jedinice poklopili, a ja sam sa nekih, možda 50 metara udaljenosti video jednu žutu svetlost sa crnom tačkom. Verujem da me je granata 40 milimetara, ispod cevi puške, pogodila u šlem i razorila kompletnu levu stranu. U tom momentu, moj zamenik je došao do mene. Osećam rezak, kratak bol i kao kada odvrnete česmu, kao da tonete, nestajete, nestaje snage, svežine. Klekao je i vidi da nema krvi, a ja u nesvesti. Skinuo mi je pancir, rasekao kombinezon i video ogromnu ranu u levom pleksusu. Uzeo je šest kompresivnih zavoja, ugurao u tu otvorenu ranu i pozvao bolničara da mi previje glavu“, priča Kovačević.

O intenzitetu borbi govori još jedan podatak.

Bolničara koji je prvi pritrčao, dok mu je ukazivao prvu pomoć, metak je pogodio u grudi.

„Hvala Bogu i jedan i drugi smo preživeli. To je momenat koji se nikada ne može zaboraviti i mogu samo da kažem hvala mojim saborcima koji su me u tim teškim uslovima, pod onakvom kanonadom metaka izvukli na sigurno i dopremili do doktora“, ističe Kovačević.

Bez obzira na prvobitne crne prognoze da će ostati bez leve ruke i oka, zahvaljujući brzoj hirurškoj intervenciji i ruka i oko su spašeni.

Ostali su ožiljci koji podsećaju na te aprilske dane 1999. na samoj granici sa Albanijom.