Četvrt veka Bitke na Košarama: Simbol herojske borbe

Na današnji dan pre 25 godina, 9. aprila 1999. započela je Bitka za Košare. U sklopu Nato intervencije, više hiljada pripadnika OVK uz podršku Oružanih snaga Albanije i vazdušnu podršku Natoa napalo je karaulu na jugoslovensko-albanskoj granici koja se nalazila na obodu Prokletija, na vrhovima Juničke planine. Borbe na jugoslovensko-albanskoj granici trajale su 67 dana, a na strani tadašnje VJ odnele su 108 života. Sagovornici Kosovo onlajna, učesnici tih događaja, ističu da je ova bitka bila jedna od najtežih, ali i najvećih primera hrabrosti i patriotizma u novijoj istoriji Srbije.

Dugogodišnji načelnik Škole nacionalne odbrane, admiral u penziji Boško Antić kaže da je bitka na Košarama bila prva faza vazdušno-kopnenog napada Natoa na SRJ 1999. poznatija kao operacija “Strela” i da je ta bitka primer “dobro isplanirane odbrane i dobrog jedinstva komandovanja”.

“To je primer kako visok moral i dobar odnos komandnog kadra prema svojim vojnicima doprinosi uspehu u borbi. Kada sam bio na Vrbnici 1999. godine, dok je komandant 55. bataljona bio major Jović, prošetao sam se do jednog vojnika koji se nalazio u rovu, u snegu, samo mu je glava virila. Iza njega neka mitralješčina. Priđem i pitam kako je, a on kaže, odlično, smeje se. Kaže: ‘Nema problema, Laza i Pavke nas stalno obilaze’. Kada vojnik svog komandanta zove takvim nadimcima znajte da je visok moral”, naveo je Antić.

Prema njegovim rečima bitka na Košarama je bila klasičan primer vazdušno-kopnene bitke iz doktrine oružanih snaga SAD.

“To je bila klasična vazdušno-kopnena bitka po vojnoj doktirini SAD, doktrini kopnene vojske koja obično počinje sa udarima sa distance, a kada se stvore određeni uslovi dolazi upotreba kopnenih snaga i prodor pogodnim pravcima na teritoriju koju žele da osvoje”, kaže Antić.

Dodaje da su obaveštajni podaci govorili da je Nato prvobitno planirao da do intervencije na tadašnju SRJ dođe u jesen 1998. godine.

"Verovatno zato što agresor tada nije bio dovoljno pripremljen akcija je odložena za proleće i Prištinski korpus je potpuno spreman dočekao agresiju koja je praktično zbog Kosova i počela", rekao je Antić.

Objašnjava da je bitka na Košarama označila početak operacije “Strela” koja je bila zamišljena da se izvede u dve etape.

“U prvoj etapi trebalo je da se na Morinskom pravcu prodre u Metohiju prema Đakovici i odatle pogodnim pravcima da se ide prema Peći, prevoju Troja, a zatim prema Prištini i desno prema Prizrenu. Svi smo očekivali da će agresija ići Morinskim pravcem, takozvanim Bakalijevim putem koji vodi od karaule Morina ka Đakovici jer je to dosta pogodan pravac. Međutim, neprijatelj je tu izveo samo demonstrativni napad, a glavni pravac je bio preko Košara. Procenili su da će tu biti manji otpor, da će tu doći do pravca Junika i Đakovice”, navodi Antić.

Tvrdi da je tadašnji Generalštab VJ još 1997. godine imao razrađene scenarije kopnenog napada Nato, a u analizi koja je napravljena posle rata utvrđeno je da su se te procene u 85 odsto pokazale tačne kada je reč o metama napada.

“Bio sam načelnik Škole nacionalne odbrane i rukovodio komandno-štabnom ratnom vežbom Obuka ’97 koja je kroz vežbe i elaborate u potpunosti predvidela događaje godinu ipo dana kasnije. Taj elaborate je odnet negde, nisam znao gde. Tek kada je Momir Bulatović dao izjavu 2019. godine da je 85 posto predviđeno ciljeva Nato i da su za to najzaslužniji naši školovani ofirici bilo mi je jasno gde je taj dokument završio. Ponosan sam što su 90 odsto komandnog kadra Prištinskog korpusa Treće armije bili slušaoci ŠNO kojoj sam bio načelnik: od generala Lazarevića, Delića, Živanović... Bilo je 20-tak starešina”, kaže Antić.

Navodi da su prema obaveštajnim podacima VJ napad na Košare 9. aprila, izvele tri brigade pripadnika OVK sa ukupno 6.000 vojnika.

“U prvoj fazi dejstva nalazilo se između 1.500 i 3.000 pripanika sa oko 300 mudžahedina. Njima se u drugoj fazi priključilo još toliko ljudi. To su bile ogromne snage koje je trebalo sačekati”, kaže Antić.

Ističe da su im se u prvih nekoliko dana, od 9. do 11. aprila, na Košarama suprostavila ukupno 120 graničara i starešina iz 53. graničnog bataljona i osmorica vojnika na minobacačima iz 125. motorizovane brigade.

“Istovremeno, 53. granični bataljon je bio i prednji odred 125. motorizovane brigade. Mnogi greše pa misle da je trebalo da bude neko drugi na toj prvoj liniji. U svakom borbenom rasporedu postoji taj prednji odred koji treba da dočeka prvi udar na neprijatelja, da omogući snagama iz pozadine da se pripreme i dejstvuju. Ovog puta te snage su bile u borbenim dejstvima, vodili su borbe u pozadini graničnog pojasa koji je iznosio pet kilometara”, navodi Antić.

Kaže da su se graničarima posle nekoliko dana priključili pripadnici 125. motorizovane brigade, delovi 72. brigade za specijalne operacija i 63. padobranske brigade, kao i delovi 5. i 52. policijskog bataljona.

“Na Košarama su se u tih šezdeset i nešto dana vodile krvave borbe, često puta prsa u prsa. Tu je bilo puno herojskih podviga koje treba istaći. Primer Ivana Vasojevića Jaguara koji je sa 12 boraca proterao 300 pripadnika OVK. Na nesreću nakon dva dana je poginuo od maskiranog pripadnika OVK jer je mislio da je naš vojnik”, kaže Antić.

Kao svojevrsni kuriozitet bitke na Košarama otkriva da su tokom borbi na planinu dovezena i dva tenka.

“Ta nadmorska visina je nezamisliva za njihov transport i upotrebu. Jedan italijanski stručnjak koji je učestvovao u pripremi i dejstvu snaga neprijatelja kasnije je rekao da kada su čuli tutnjavu tenkova sa planine uhvatila ih je panika i mislili su da će ih najuriti sve do Jadranskog mora. Taj tenk je danas simbol 125. motorizovane brigade”, kaže Antić.

Admiral Antić je sa tadašnjim komandantom Treće armije, generalom Nebojšom Pavkovićem pre nekoliko godina objavio knjigu “Košare i Paštrik - srpski Termopili”.

Upitan zbog čega je dat takav naslov i da li je pretenciozno poređenje, Antić kaže da oba događaja, u vojnom smislu, imaju značajnih podudaranja.

“Poznato je da je Leonid sa svojim Spartancima sprečio prodor Persijske vojske prema Atini i omogućio Sparti i Atini da se pripreme za odbranu. Tako su i borci na Košarama, a kasnije i na Paštriku koje ne treba razdvajati, to je jedinstvena operacija, uspeli da zaustave neprijatelja omogućivši da snage iza njih vode protiv terorističkih snaga jer je bilo nekoliko jakih brigada i da mogu da uvedu raspoložive snage u odbranu na Košarama i prelasku preko granice”, kazao je Antić.

On je odbacio tvrdnje da su nekadašnji komandanti Treće armije VJ, generali Nebojša Pavković i Vladim Lazarević u lošim odnosima.

“Interesantno je da su njih dvojica celo ratno vreme na Kosovu proveli zajedno, praktično družeći se. Danas nažalost neki pokušavaju da ih zavade naglašavajući čas jednog, čas drugo. Oni su nerazdvojan tandem. Ja ih dobro poznajem. Pavković mi je bio načelnik katedre Operatike, a Lazareviću sam bio načelnik i profesor u Školi nacionalne odbrane”, kazao je Antić.

Ratni komandant karaule Košare i zamenik 53. graničnog bataljona, penzionisani potpukovnik Dragutin Dimčevski ocenio je za Kosovo onlajn da je ova bitka simbol najveće i najduže herojske borbe u odbrani otadžbine, i da tadašnja Vojska Jugoslavije tada nije bila vojnički poražena.

“Košare jesu i ostaće simbol najveće i najduže herojske borbe u odbrani otadžbine od Nato agresije i šta je snaga, zahvaljujući požrtvovanju i hrabrosti jedne mladosti ne žaleći svoje živote koja je branila i odbranila otadžbinu”, kaže Dimčevski.

Ističe da sećanje na dane tokom bitke za Košare, od 9. aprila do 14. juna ni danas, 25 godina kasnije, ne blede ni kod njega ni kod njegovih saboraca.

Dimčevski je rekao da oni i dalje vode borbu za Košare, ali sada da bi se saznala prava istina.

“Mi i danas vodimo bitku za Košare kako bi istina izašla na videlo jer se pojavljuje veliki broj lažnih boraca i komandanta, svako snima filmove, pišu knjige na osnovu neistine, a stvarnih učesnika nema nigde. Onih koji su bili 67 dana u bitci na Košarama”, naglašava.

Ističe da su borbe za Košare bili deo kopnene intervencije Nato 1999. godine i da je veoma ponosan što je komandovao tokom te bitke.

“Kopnena agresija nije uspela, vojnički nismo poraženi. I danas posle toliko godina analiziram moje odluke koje sam donosio u bitci na Košarama. Zaključak je da sam ispravno postupao i isto bi uradio ako zatreba. Veoma sam ponosan što sam komandovao u bitci na Košarama i odajem priznanje mojim saborcima”, naglašava.

Kaže da mu je jako teško da izdvoji neki poseban događaj iz 67 dana borbi, ali da su bez sumnje najteži bili početak napada - od 9. do 11. aprila i zatim u vreme Uskrsa, od 1. do 6. maja.

“Najžešći napadi bili su za vreme naših praznika. A od svih dana najtragičniji bio je za Uskrs, 11.aprila kada sam tokom izuzetno teške borbe imao najveće gubitke. Poginulo je osam boraca, sedmorica vojnika na redovnom odsluženju vojnog roka i jedan starešina, povređeno je još deset boraca. Ali, ovi gubici nisu nam umanjili borbeni moral, već su nas podstakli na veću odlučnost da istrajemo u toj neravnopravnoj borbi u odbrani rejona Košare. Mi smo svojom osposobljenošću, obučenošću, upornošću i istranošću izvršili zadatak. Zaustavili smo neprijatelja na granici i naneli mu gubitke i time vojnički odbranili otadžbinu”, zaključuje Dimčevski.

Nekadašnji pripadnik 53. graničnog bataljona i jedan od graničara koji je celo vreme rata proveo na Košarama Dimitrije Župić ocenjuje za Kosovo onlajn da sećanja na ovu bitku godinama ne blede, a da su ovu karaulu odbranili srpski inat i bratstvo graničara.

“Poznavanje terena, srpski inat i bratstvo. Bodrili smo jedni druge jer bilo je ako napustite položaj taj prostor ostaje prazan pošto smo među sobom bili udaljeni 10-15 metara. Ako napustite, onda tu neko može da prođe, da vam priđu u leđa. Zato se najviše uzdate u tog pored vas. On vam je bio i brat i sestra i majka i otac, sve. To bratstvo i dan danas negujemo, družimo se, viđamo se svake godine, organizujemo skupove. To nas održava”, kaže Župić.

Kaže da sećanja na rat nisu izbledela ni posle 25 godina, a da su godišnjice period kada i on, ali i njegovi saborci iznova preživljavaju sve ono što su doživeli na samoj granici sa Albanijom i 1998, a posebno tokom rata 1999.

“Od 24. marta kada krene, onda se vrati sve, sećate se svakog dana, sve više i više. Onda, kada prođe, a traje do maja-juna, e onda se stiša, pa ste šest meseci mirni i sve to tako ide. To je u neku ruku i dobro i loše. Srećom se nalazimo često. Nas Beograđana ima petoro-šestoro i onda pričamo. I koliko god sednemo u kafanu i dogovorimo se da ne pričamo o Košarama, već o kolima, fudbalu, o ženama... dovoljno je da samo neko pomene neki detalj sa Košara to se automatski prebacuje i kreće ponovo priča o Košarama. To je neki ventil. Tada se izduvate i bude vam mnogo lakše”, kaže Župić.

Objašnjava da je rat kod mnogih ostavio posledice.

“Ima momaka koji su počeli da piju, sve to ima svoje posledice. Ima i kod nas, samo što ih mi valjda vešto krijemo ili je nešto drugo”, ističe.

Rođeni Beograđanin, Župić je bio vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka, partija vojnika 1998/1999.

“U Zaječar sam otišao na služenje vojnog roka, posle toga u Đakovicu, a zatim karaula Košare. Odatle sam se spustio kada je rat završen”, priča.

Sa još stotinak svojih vršnjaka sa karaule Košare, iz sastava 53. graničnog bataljona puna tri dana su sami, od 9. do 11. aprila, odolevali višestruko brojnijem i opremljenijem neprijatelju.

Kaže da svih 67 dana borbi na granici sa Albanijom, sve i da hoće, nikada ne može da zaboravi.

“To nikada ne može da se zaboravi. U ovih 25 godina to su, ne mogu da kažem da su traume, postoji i to, ali to je nešto što bi rekao naš drugar iz vojske, pesnik: ‘Mi smo napustili Košare, ali Košare nikada neće napustiti nas’”, kaže Župić.

I dalje su mu sveža sećanja na sve što se događalo te 1999, a posebno početak napada na Košare.

Bio je Veliki petak, a prvo je napadnuto zasedno mesto C4/6 gde je, kako ističe, vodnik Ivan Vasojević sa 12 vojnika odbio napad 300-350 pripadnika OVK.

“Tu su ih razbili. Krenuli su na drugu stranu, ka karauli. Onda je počeo napad i na kotu 601 Rasa Košares. I to je stvarno bila borba. Nova godina je ništa. Kada kažete vatromet, to je stvarno ništa. Bio sam iza karaule kod minobacača, davali smo podršku ljudima u zasedama i išao sam napred prema karauli. Kada sam pogledao prema koti 601 to je bukvalno padala mina pored mina. Ne znam kako su ti ljudi preživeli. Samo sam se pitao da li je neko ostao živ. I kada sam video te ljude posle, kada smo se posle dva dana povukli, video sam ih. Bilo je ranjenih, ali je bilo dosta živih, i tada sam bio jako srećan”, priča Župić.

Kaže da su ga posle rata najčešće pitali da li je bilo straha.

“Naravno da ga je bilo. Kada smo došli na granicu pričali su nam da strah čuva granicu. Tog 9. aprila kada je krenulo, jeste, bilo je napada i pre toga, pogotovo su to znali ovi stariji klasići. Kada je počeo taj napad osećate strah, ali onda u vama proradi adrenalin. Izmešaju se strah i adrenalin i onda je to onaj srpski inat, ne dam svoje. To je onda borba i sa samim sobom i sa neprijateljem. Pa ko izdrži”, kaže Župić.

Ističe da mu je teško da izdvoji neki poseban događaj iz borbi koje su trajale 67 dana i noći, a da je jedan od dana koje nikada neće zaboraviti 6. maj.

Kaže da je tada iz pravca Albanije počeo jedan od najvećih napada na karaulu Košare.

Geler minobacačke mine je u rovu pored njegovog pogodila u grudi saborca Žarka Nikšića.

“Nekako sam dotrčao do njega, ne znam kako se stvorio neki zavoj. Pocepali smo mu košulju, previli ga i onda sam istrčao dole do majora Dimčevskog i pitao da nam da vozilo da ga odvezu dole, do saniteta. Ali, pošto je bio jako veliki napad u koji su bili uključeni i avioni, nije smeo. Rekao mi je da probam da ga spustim sa još nekim na ruke”.

Do saniteta u Batuši bilo je oko pet kilometara, ali Župić kaže da tokom spuštanja nije razmišljao o razdaljini već da li će njegov saborac ostati živ.

Kaže, da je ta neizvesnost nešto što su i on i ostali pripadnici vojske najteže podnosili.

“I kada sam čuo posle da je ostao živ, bio mi je baš drago. Ali, to, taj put i ta neizvesnost da li će preživeti mi je bila najteža. Svaki trunutak je težak, svaka pogibija vojnika, ali kada nosite ranjenog i pitate se u sebi: ‘Nosim ga da preživi, a da li će?’, a napuštate položaj sa još trojicom vojnika koji takođe mnogo znače toj liniji da ne popusti”, priseća se Župić.

Sa drugim pripadnicima 53. graničnog bataljona, vojnicima na redovnom odsluženju vojnog roka 2002. godine je osnovao humanitarnu organizaciju “Branioci otadžbine” koja je i danas aktivna.

“Humanitarno udruženje je i dalje aktivno, postoji od 2002. godine kada niko nije smeo da priča o Košarama mi smo pričali, išli po Srbiji. Tada su generali trebalo da budu isporučeni u Hag, pa smo išli i pravili tribine ‘Da li je zločin braniti otadžbinu’ i na taj način smo njima davali podršku. Takođe smo pomagali braći kojima je bila potrebna pomoć. I danas smo aktivni, radimo. Koliko možemo pomažemo. Nikada nismo dinar tražili od države. Sve što možemo uradimo sami. To je ono što nas i drži”, zaključuje Župić.

Poslednji graničar koji je tokom napada na Košare, 9. aprila 1999. napustio kotu Rasa Košares na samoj granici sa Albanijom, Milenko Marić kaže za Kosovo onlajn da taj dan nikada neće zaboraviti, a da je priča o odbrani Košara priča o bratstvu koje i dalje traje.

“Najmlađa generacija vojske, ona je odbranila Košare. Održalo nas je bratstvo i drugarstvo. Bili smo složni kao braća i to nas je održalo na Košarama. I sada, posle 25. godina isto to mislimo. I dalje se družimo, okupljamo”, kaže Marić.

Rodom iz Beograda, pripadao je poslednjoj, martovskoj klasi vojnika na redovnom odsluženju vojnog roka 53. graničnog bataljona koja je obuku imala u Đakovici 1998.

Te godine je prebačen na Košare i odatle se nije pomerao sve dok nije teško ranjen.

“Od 1998. godine na Košarama smo imali upade, razbijanje terorističkih grupa, unos oružja, oduzimanje... Mislim da je bilo više od 50 tih napada na naše položaje. Međutim, taj 9. april je bio jedan od najtežih dana. To je krenulo ujutro i nije se više znalo odakle i sa čim se puca. Ipak, bili smo opkoljeni sa svih strana. To prvo jutro je na nas 100 krenulo njih 1.500 . To treba doživeti”, kaže Marić.

Priznaje da ni danas, 25 godina kasnije sećanja na taj 9. april nisu nimalo bleđa.

“Ne može da se taj 9. april izbaci iz glave”, ističe.

Objašnjava da je sveopšti napad na Košare počeo oko 4.15 časova artiljerijskim napadom na karaulu Morina, ali da se vatra ubrzo preselila i na njihove položaje.

“Napad iz Albanije počeo je artiljerijskom pripremom u ranim jutarnjim satima, oko 4. 15 časova prema karauli Morina, ali vatra ubrzo preselila i na položaje karaule Košare, prvo na zasedno mesto C4, a zatim i na položaj Rasa Košares. Napadnuti smo sa artiljerijom. Nema šta nas nije gađalo da bi nas isterali odatle jer je to bio najviši nivo koji je držao ne samo Košare već i deo Albanije”, priča.

Sa još osmoricom graničara Marić je bio upravo na položaju Rasa Košares koji se tog prvog dana našao na najžešćem udaru.

“Prvo je krenuo napad na C4 gde su primećeni, pa na Rasa Košares gde sam se nalazio. C4 je od nas tražilo podršku, ali smo uspeli da ispalimo samo jednu minu i tada su nas poklopile artiljerijske jedinice iz Albanije. Tu je na hiljada mina palo. I svi su mislili da smo mi gore mrtvi”, priča Marić.

Objašnjava da je oko 9.30 - 10 časova artiljerija naglo zaćutala.

Tada je počeo kopneni napad.

“Prvi napad je krenuo sa 501 i od Kaptaže ka nama. Prvo smo odbili jednom, pa smo opet bili  poklopljeni. Kako smo posle saznali, gađali su nas Plotunima, to su sedmocevni bacači raketa. I već u 12 časova smo se rasturili po zasednim mestima 502. Poslednje mene, niko na Rasa Košares posle 14 časova nije. Non stop se spominju Rasa Košares, ali to nije istina”, navodi.

Kaže da kada su ih ostali graničari videli, nisu mogli da veruju da su preživeli.

“Uspeli smo da se izvučemo sa jednim ranjenim. Nažalost, taj vojnik je preminuo posle 1999. godine. Ako je potrebno reći, umro je prirodnom smrću”, kaže Marić.

Napadi na Košare nastavljeni su nesmanjenom žestinom celog tog dana. On je ranjen u jednom od artiljerijskih napada tokom te prve večeri.

Geleri minobacačke mine pokidali su mu stomak i polomili desnu nogu.

“Saborci su me nekako spustili do Batuše. Bilo je to veče dosta i ranjenih i mrtvih. Mene su prvo prebacili u bolnicu u Prištini gde sam proveo 20 dana, pa zatim u Vojnu bolnicu u Nišu. Tu sam ležao pod šatorom, pored bolnice, nije bilo mesta. Kada mi se rana ucrvljala hitno su me prabacili na VMA i tamo sam dočekao kraj rata”, objašnjava.

Kaže da mu smeta što ni danas, 25 godina od bitke na Košarama mnogi ne znaju pravu istinu posebno o ulozi 53. graničnog bataljona.

“Trebalo bi barem neka istina da se kaže, a mnogi ne znaju pravu istinu. Mnogi su videli Košare samo na fotografiji. Izgleda da su svi bili na Košarama samo graničari nisu. I to naravno boli. Proveli smo 15 meseci tamo, a nigde nas nema, a ko je bio osam sati tog ima svuda”, ističe Marić.

Šerif u kanadskog gradu Alberta i nekadašnji pripadnik 63. padobranske brigade VS Vladan Stoiljković koji je u sastavu te jedinice učestvovao u borbama na Košarama od 11. aprila do 3. juna, kaže da je za njega bitka za Košare bila drugi Kosovski boj u kome je grupa golobradih mladića pokazala kako se brani i voli zemlja.

“Za mene je bitka na Košarama definitivno drugi Kosovski boj. Bitka gde smo pokazali, gde je grupa golobradih mladića pokazala, kako se brani i kako se voli zemlje, gde smo pokazali da smo se suprostavili mnogo jačem neprijatelju, brojčano, oružano... Pokazali smo da niko od nas nije hteo da se pomeri ni jedan metar. Zato je to bitka koja definitivno treba da uđe u udžbenike, da se mladim naraštajima pokaže kako se voli i kako se branila zemlja”, kaže Stoiljković.

Kaže da je njegova jedinica, 63. padobranska brigada na Košare stigla 11. aprila.

“Trebalo nam je pet-šest sati da se popnemo jer je put bio težak i zahtevan. Dok smo prilazili videli smo razbacanu opremu, delove koje je vojska ostavljala u prvom naletu jer se napad deseio 9. aprila. Po tome smo mogli da zaključimo da nas čeka ozbiljna i teška borba. Na samom vrhu sam, preko Šabani livada, u 5. 20 ušao u borbu i bio sam sve do 3. juna kada sam ranjen”, navodi Stoiljković.

Kaže da je za njega najteže bilo između 10. i 11. maja kada su prostor Košara zasule kasetne bombe.

Te večeri su se, priseća se, pripremali za napad na neprijateljske položaje oko Maja glave zbog čega im je pridodata grupa od 80 do 100 vojnika.

“Dok nam je major davao instrukcije za tu akciju počeo je napad kasetnim bombama. Video sam varnice koje lete na sve strane i zvuk koji je ličio na riku volova. Imao sam osećaj da mi telo lebdi dvadesetak santimenata iznad zemlje i da me te detonacije pomeraju levo-desno”, priča Stoiljković.

Kada je sve utihnulo ugledao je scene ravne onima iz horor filmova.

“Sa leve strane više nije bilo bunkera gde smo boravili. Jedan vojnik je pored bio mrtav. Drugi je ustao i kada sam ga pitao da li je dobro odgovorio mi je: ‘Nemam prst’. Pritrčali smo trećem koji je kašljao i pljuvao krv. Kada smo ga okrenuli videli smo da ga je pogodio geler u obliku zdenka sira. Izgovorio je: ‘Majko moja, ja umre’. I tu je izdahnuo. Od tog mrtvog vojnika sam uzeo šlem jer je moj od detonacija negde odleteo. Probijajući se videli smo desetak mrtvih vojnika i jednog kako sedi. Nije imao noge, a pušku je stavio pod bradu. Mislim da je izgovorio: ‘Kad nemam noge šta će mi život’ i opalio... Celu tu noć smo snosili u podnožje ranjene i mrtve. Oko nas više nije bilo ni drveća, ni lišća, grana... Zemlja je bila toliko rastresita, mekana, kao ona u kojoj se sadi cveće. Kada se razdanilo video sam da je ta staza kojom smo snosili saborce bila skroz krvava. Kao da je neko odvrnuo slavinu i kao da je potok krvi tekao. Bio je sneg, sve se videlo. Moja uniforma je bila toliko natoljpljena kvrlju da sam sav bio mokar od krvi. Definitivno, za mene je to jedan od, ako ne i najteži događaj”, priča Stoiljković.

Ranjen je desetak dana pred kraj rata, 3. juna 1999.

Objašnjava da je to jutro sa dvojicom saboraca dobio naređenje da izvidi desnu ivicu neke šume na samoj granici sa Albanijom.

“Videli su nas pre nego mi njih. Video sam vojnika kako leži u crnoj uniformi i drugog kako stoji iznad njega. Poslednje čega se sećam je da sam video barutne cevi iz njegove cevi i kako od siline udarca padam i gledam svoje čizme. Dobio sam metak u glavu. Probio je skroz šlem i napravio mi zarez na glavi”, priča.

Kaže da su njegovi saborci u prvom trenutku mislili da poginuo. Tek kada je završen obračun sa neprijateljem došli su po njega i shvatili da je još živ.

“Duboko verujem da mi je taj šlem od vojnika koji je poginuo spasao život. Štit oko šlema je bio mnogo uži, pa mi je šlem bio iznad onog položaja koji je predviđen. To me je spasilo”, pomiriljivo konstatuje Stoiljković.

Nakon rata, nekoliko godina je u Beogradu radio kao komercijalista, a onda se sa suprugom otisnuo u Kanadu. Tamo je, od 2016. godine šerif u Alberti.

“Pripadnik zakona u Kanadi je privilegija i ujedno je jako težak i odgovoran posao. Taj posao ovde nosi veliku odgovornost i opasnost na ulici, ali je malo drugačije nego u Srbiji. Ovde se stvari odvijaju bukvalno kao na filmu. Ima naravno privilegija, posebno status u društvu, u srpskoj zajednici, u crkvi. Meni je mnogo drago da mogu da pomognem našim ljudima koji su ovde”, kaže Stoiljković.

Na pitanje koliko Kanađani uopšte znaju za događaje na Kosovu, a posebno na Košarama objašnjava da uglavnom misle da je Srbija - Sajberija, pa se iznenade kada saznaju da nije.

Dodaje da se ispostavilo da je njegov nadređeni u policiji svojevremeno, 1993. godine bio u snagama Unprofora u Hrvatskoj i da je bio među pripadnicima kanadskog kontigenta koji su sprečili zločin nad Srbima u Medačkom džepu.

“Kada smo se upoznali, rekao mi je nešto što mi danas prija: ‘Srbi su jedini poštovali dat dogovor od sve tri zaraćene strane u Medačkom džepu’. Ali, dosta Kanađana ne zna šta se desilo. Nisu znali čak ni za najveću kanadsku bitku posle Korejskog rata, a to je bila upravo bitka u Medačkom džepu. O tome je napravljen i film ‘Kanadski tajni rat’. Ta jedinica koja je zaustavila Hrvate u ratnim zločinima je dobila orden Ratne časti i Medalju za hrabrost lično od kraljice pre desetak godina”, objašnjava Stoiljković koji je prošle godine odlučio da se porodicom ipak vrati u Srbiju.

“Kanada je dobra zemlja, ali Srbija je definitivno bolja. Vratio sam se u Srbiju iz prostog razloga: zbog žene i deteta. Hoćemo da dete podižemo po srpskim aršinima, da odrasta gde su mu baba i deda, stric i strina..., a mi smo ovde sami. U zadnjih 10-12 godina vidimo progres i napredak u zemlji i hoćemo da podižemo ovu Srbiju. Pre neki dan iz škole me pozvao sin na telefon i rekao:’ Tata, jel smem da delim užinu?’. To je u Kanadi zabranjeno, kao i grlenje, da se ‘baci pet’”, kaže.

Dodaje da su trenutno zaokupljeni onim, običnim, a životnim problemima, međutim da je uveren da će se sve završiti dobro.

“Moja supruga je završila Političke nauke i tu ide malo teško oko tog njenog zaposlenja, aplicirali smo na nekoliko mesta, za sada neuspešno. Ali videćemo, nadamo se da će to sve biti u redu. Srbija je ipak naša zemlja, borio sam se za tu zemlju. Definitivno ne idemo nigde iz Srbije”, zaključuje Stoiljković.