Lidija Milenković o stradanju od OVK na Kosovu 1998: Pravdi se ne nadam, samo bih da saznam sudbinu majke

Pre 25 godina pripadnici OVK izvršili su prve otmice Srba u selima u okolini Dečana, a nakon četvrt veka sudbine sedmoro nastradalih Srba i dalje su mahom nepoznate. Lidija Milenković, ćerka nastradalih Milice i Miloša Radunovića, očev grob u Peći ne može da obiđe, ali njegovu tragičnu sudbinu zna, za razliku od majčine koja se još uvek vodi kao nestala.

Milenković se za Kosovo onlajn prisetila poslednjeg susreta sa roditeljima koji se desio 1998. godine, 18. aprila, na treći dan Uskrsa. Od tada ih nije više videla.

"Bio je treći dan Uskrsa, bili smo kod roditelja, moj brat i ja sa decom i porodicama. Pucalo se ceo dan, mada u daljini, ne baš tu u selu Dašinovac. Molimo mi naše roditelje da idu sa nama, ali oni smatraju da nisu nikome ništa loše učinili, da oni znaju te komšije u selu, da su neki čak i kumovi i nismo uspeli da ih ubedimo da krenu sa nama", ispričala je.

Priseća se da se sa porodicom i decom 18. predveče vratila u Orahovac gde je tada živela.

"Izašli smo iz sela i više roditelje nisam videla. Čula sam da su ih ubili 23. aprila ali mi, njihova deca, nemamo ništa zvanično. Niko nam ništa nije rekao zvanično, ali se smatra da se to desilo 23. aprila jer od tada više nije moglo da se ide od Dečana prema selima, tamo je već bio OVK i kao glavni Ramuš Haradinaj. Mi smo tražili odgovore, razne priče slušali, ali konkretno ništa nismo dobili", navela je.

U septembru te godine, pronađene su kosti Miloša Radunovića, a Lidija navodi da su sahranili dve, tri kosti u Peći gde imaju porodičnu grobnicu, a koje su im dali nakon identifikacije.

"To su dve, tri koske koje su identifikovane, to smo sahranili u Peći jer tamo imamo porodičnu grobnicu, a moja mama se još uvek vodi kao nestala i ja se nadam da ću saznati gde joj je grob. Ne nadam se više da je živa, ali se nadam da ću saznati gde joj je grob i kako je stradala", navodi.

Priča da su je zvali iz Haškog tribunala i da je dolazila u Beograd da razgovara sa njima i to svakih pet, šest meseci.

"Oni se promene i onda ista pitanja, isti stav, isto sve i dobro videćemo. Prođe šest meseci oni se samo promene. Išla sam dva puta, kada sam otišla treći put rekla sam 'nemojte više da me zovete jer vi dođete samo da ispunite neke vaše norme i ništa ne rešavate'", naglašava.

Dve, tri godine nakon što je sahranila oca, kako dodaje, pojavila se komisija da ispita da li je Milošev identitet tačan.

"Uzimali su nam krv da bi se uradio DNK i ispostavilo se da stvarno jeste moj otac. Za oca imamo informaciju da je streljan i imamo te neke kosti za koje su potvrđene da su njegove. Našli smo i odelo gde je bio njegov novčanik, znači da je on stvarno, ali to je pronađeno u septembru i ko zna šta se sve desilo, razvukle lisici i psi, ali znali smo po garderobi, njegova lična karta, vozačka bile su tu. A za mamu nemam baš nikakvu informaciju, ona je inače bila srčani bolesnik i moguće je da je od straha kada je videla da tatu vode.., ali ne znam, sada nagađam i u svojoj glavi nešto razmišljam, ali vodi se i dalje kao nestala", kroz suze priča Milenković.

Kada su iskopavali posmrtne ostatke njenog oca, Lidija je pristala da ide da da krv za DNK, ali je postavila uslov da ide do Dašinovaca, da vidi tamo šta ima.

Kako kaže, to su ispoštovali, vozili su je sa pratnjom, ali razočarao je njihov odnos prema deci koja su čuvala stoku pored ulice.

"Razočarala sam se kada sam videla da deci pored puta koja čuvaju goveda sviraju i mašu kao da su atomske bombe kod te dece", dodala je.

Upitana da li očekuje da će pravda biti zadovoljena s obzirom i na suđenje u Hagu, a i na dogovor o nestalima u okviru usmenog sporazuma Beograda i Prištine postignutog u Ohridu, Milenkovićeva kaže da se ne nada nikakvoj pravdi, već da se nada da će doći do ekshumacije i da će saznati gde je i kako nastradala njena majka.

"Inače, pravdu ne očekujem, sve se vidi i zna i mi smo svesni ovog bezobrazluka. Čisto sumnjam, ja sam dole odrasla i ostarila i znam da sve i da se potegne to pitanje u okviru dijaloga, Albanci nikada neće reći ono što nije njima u korist. To je takav narod i ne očekujem nikakvu pravdu. Haradinaj je bio glavni za deo gde su moji roditelji živeli, pa šta smo videli, otišao, prošetao se i dokazao svoju nevinost. Ništa ne očekujem, samo se nadam i molim Bogu da saznam gde mi je majka poginula", navodi. 

Kada je reč o drugim Srbima koji su nastradali u tom pohodu OVK, Milenković navodi da ima informaciju da su se njen otac i Slobodan Radošević borili sa Šiptarima, ali da su streljani.

Međutim, kako dodaje, i te informacije da su uhvatili njenog oca i odveli ga do Radoševića, kao i da su se njih dvojica suprotstavila pripadnicima OVK-a i da su streljani, su nezvanične.

"Oni su ubijeni nadomak sela, tu su nađene te kosti, vodi se kao Radonjičko jezero, ali nađene su kosti malo iznad našeg imanja. U selu su tada ostali i Vlahovići, Milka i Milovan, kao i dve sestre o kojima ništa ne znam, bila sam mlada, a njih dve su živele malo dalje. Njih sedam, osam više nije izašlo iz sela, a mi večito tragamo za svima njima".

Navodeći da su je iz Haškog tribunala pitali ima li dokaza za bilo šta, Lidija naglašava da im je odgovarala da ima bilo kakve dokaze ni ona danas ne bi bila živa.

Zahvaljujući se redakciji Kosovo onlajna što se, kako kaže, makar neko setio da progovori dve reči o tim događajima i izvinjavajući se što nije izdržala da obavi razgovor do kraja sa potisnutim emocijama, Lidija Milenković kroz suze kaže da od svega toga "nema ništa" da pravdu ne očekuje, niti joj može pomoći, a da joj je jedina želja da sazna sudbinu svoje majke i da je sahrani kako bi mogla na grob da joj ode. 

Pre 25 godina, 23. aprila, OVK je izvršio prve masovne otmice Srba, a tog dana 1998. godine kidnapovana je Milica Radunović iz sela Dašinovaca kod Dečana, koja je ujedno i prva evidentirana žrtva otmice na Kosovu.

Od 23. aprila 1998. godine ubijeno je i oteto sedmoro Srba: Milica Radunović (1938) i njen suprug Miloš (1938) Slobodan Radošević (1943) iz Dašinovca, Vukosava Marković (1937) i njena sestra Darinka Kovač (1932), iz Gornjeg Ratiša, koje su ubijene i pronađene pored Radonjičkog jezera.

Pregledom forenzičara utvrđene su prostrelne rane vatrenim oružjem, a na telu Vukosave Marković i višestruki prelomi kostiju.

Zločini su nastavljeni u selu Gornji Ratiš, a oteti su, mučeni i ubijeni Milovan Vlahović (1935) i njegova supruga Milka Vlahović (1933).

Posmrtni ostaci Milovana Vlahovića pronađeni su 12. septembra 1998. godine, kao i posmrtni ostaci Slobodana Radoševića i Miloša Radunovića na putu ka Dašinovcima, a delovi ženskog tela i spaljene odeće nisu mogli biti identifikovani.

Forenzičari su potvrdili da je najmanje 39 zemnih ostataka žrtava, pronađenih na obodu Radonjičkog jezera, a šest žrtava na poljoprivrednom dobru Ekonomija.