Mitropolit Teodosije: Istinu o Martovskom pogromu moramo čuvati jasno, trezveno i odgovorno

U okviru obeležavanja godišnjice od Martovskog pogroma, u Domu kulture u Gračanici održana je Komemorativna akademija sa koje je poručeno da se na događaje od pre 22 godine posmatra sa bolom u srcu, ali da je ruka pomirenja pružena svim ljudima dobre volje. Istaknuto je i da se ne sme pristati na zaborav, prekrajanje istine i pokušaje da se stradanje žrtava relativizuje.

Komemorativna akademija započela je intoniranjem himne Bože pravde.

Mitropolit Teodosije je poručio da 17. mart nije samo tragičan datum, već dan sećanja na stradanje ljudi, paljenje domova, rušenje svetinja i straha koji je u dva dana zahvatio čitav srpski narod na Kosovu.

„Pred očima sveta i pored velikog međunarodnog prisustva, napravljen je pokušaj da se izbrišu tragovi našeg vekovnog postojanja i da se preostali naš narod zauvek zaplaši i protera. Zato je Martovski pogrom ostao duboko urezan u naše kolektivno pamćenje kao jedan od najtužnijih i najtežih trenutaka naše novije istorije“, rekao je mitropolit Teodosije.

Podsetio je da je u to vreme bio iguman manastira Visoki Dečani, navodeći da je, zajedno sa bratijom, sa bolom pratio kako se plamen i nasilje šire od mesta do mesta.

„Tih dana je čovek mogao da oseti koliko je sve ovozemaljsko prolazno i kako se za jednu noć može srušiti ono što je vekovima građeno. Ali isto tako je bilo jasno i nešto drugo, da Kosovo i Metohija za nas nisu samo prostor i zemlja, nego su izvorište našeg duhovnog i istorijskog bića i da naša uteha nije u ljudskoj sili, nego u istini da posle stradanja i krsta dolaze obnova i vaskresenja. Zato nas ni tada, a ni danas, Gospod nije ostavio bez nadanja“, naglasio je mitropolit Teodosije.

Kako je istakao, na ovu tragediju se ne gleda sa gorčinom, nego sa bolom u srcu i sa svešću da je ona velika duhovna opomena.

„Martovski pogrom nije samo jedan u nizu istorijskih događaja koje pamtimo po stradanju, već i gorko svedočenje o ljudskoj nepravdi, ali istovremeno i svedočanstvo o snazi duhovnog podviga kojim je naš narod vekovima odolevao iskušenjima. Ako izgubimo istinu o onome što se dogodilo, onda ćemo izgubiti sposobnost da razlikujemo pravdu od nepravde, i dobro od zla. Posebno nas boli to, što i posle toliko godina mnogi prognani nisu dočekali povratak svojim domovima. Još pre više od decenije upozoravao sam da je povratak gotovo zaustavljen, a da su mnogi naši ljudi stalno pod pritiskom da prodaju svoju zemlju i napuste ognjišta. I danas nam je teško zbog činjenice da su naši gradovi na Kosovu i Metohiji ostali bez Srba koji su u njima živeli pre rata i pre pogroma“, dodao je mitropolit.

Mitropolit je naveo i da je ruka pomirenja pružena svim ljudima dobre volje, ali da se ne sme dozvoliti prekrajanje istine.

„Kosovo i Metohiju možemo izgubiti samo ako ga se, ne dao Bog, sami odreknemo. Naša crkva je uvek osuđivala svako etničko nasilje, bez obzira sa koje strane ono dolazilo. Ne želimo drugome ono što sebi ne želimo. Tražimo i očekujemo mir i dostojanstvo i život za sve ljude na ovim prostorima. Na zlo ne smemo odgovarati istom merom, niti na mržnjom mržnjom, jer bismo time izgubili naše hrišćansko i ljudsko dostojanstvo. Isto tako, ne smemo pristati ni na zaborav, ni na prekrajanje istine, ni na pokušaje da se stradanje žrtava opravda ni relativizuje. Pružamo ruku pomirenja svakom čoveku dobre volje, ali istinu o Martovskom pogromu moramo čuvati jasno, trezveno i odgovorno“, rekao je mitropolit.

Pomoćnica Direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Milena Parlić istakla je da je današnji dan živo sećanje koje, kako je istakla, opominje da stradanje nije počelo na današnji dan, niti se njime završilo.

„Pogromi koje smo doživeli bili su i ostali vrhunac jedne mržnje, simboli ćutanja sveta i trajno svedočanstvo istorijske nepravde načinjene jednoj zemlji. Zemlji koja je vekovima bila bedem, koja je milione života položila za odbranu Evrope, za mir koji je drugima značio budućnost“, kazala je ona.

Ovaj dan, dodala je, samo je jedan od simbola stradanja duše Srbije.

„I svi smo svedoci činjenice da je ta duša tokom prošlosti previše stradala i da je istinski napaćena. Istovremeno, ovaj datum je i danas dokaz nepokolebljive vere i hrabrosti pred kojom je kontinuitet uništavanja i mržnje nemoćan. Godine krvavog stradanja su za nama, godine iskušenja ispred nas. U svakom trenutku svi smo mi svesni na čijoj nevinoj krvi stojimo i šta nas opominje da ne posustajemo. Taj datum, 17. mart je podsetnik da zlodela mogu proći nekažnjeno i da se nepravda može institucionalizovati i silom nametnuti. On svake godine još jednom poljulja poverenje da je normalan suživot potpunih različitosti moguć”, ukazala je Parlić.

Naglasila je da snaga srpstva nije materijalna.

„Zato se ona ne ogleda ni u spaljenim kućama, ne nalazi u srušenim zidovima, pustim proteranim ulicama. Ona ne preti strahom i ne demonstrira se prinudom. Zato se ne može uništiti koliko god bili svirepi nasrtaji na nju. Naša tajna, draga braćo i sestre, krije se u duhovnom, verujućem, izvanzemaljskom. U onome što je nepojmljivo onima koji ne poznaju taj blagoslov i koji ga nikada neće spoznati jer se ne boje Gospoda. Onima koji bi da budu dželati, a ne znaju da Bog daje poslednji sud”, poručila je Parlić.

Kako je istakla, dostojanstvo onih koji su život položili obavezuje sve da ostanu dostojni u današnjim iskušenjima kojima se, poručila je, nastavljaju kršenja svih garantovanih univerzalnih prava.

„Kroz istoriju smo plaćali visoku cenu da bi te univerzalne vrednosti postale pravo svih naroda. I zato je bolnije kada se danas ta ista prava, stečena krvlju naših predaka, svakodnevno krše i osporavaju. I kao što narod, draga braćo i sestre, nosi svoj krst, tako ga nosi i država. Ona možda ne može uvek da otkloni svaku nepravdu, niti da izbriše sve posledice pogroma i progona, ali ne odustaje od svoje obaveze da bude uz svoj narod i da čuva njegovo pravo na život i dostojanstvo. Država, narod, crkva na Kosovu i Metohiji nisu tri odvojene sudbine. To je jedna ista, isto iskušenje, ista borba, briga, muka, želja i nada”, naglasila je Parlić.

Prema njenim rečima, svakodnevni pokušaji da se uskrate prava u svojoj suštini nose onu istu senku viđenu 1999. godine i u danima ponovljenog pogroma.

„Kada su mislili da će nas strah pobediti, da će paljenjem manastira izgoreti naša vera, da će razbijanjem krstova izbrisati naše pamćenje i trajanje, da će pepeo prekriti vekove, ali su zaboravili na naš predački zavet koji nosimo u svom duhu. Zavet da ćemo ostati ljudi, čak i onda kada pokušaju da nas liše čovečnosti. Vera za nas se ne svodi samo na reč. Tama ne može postati mrak dokle god postoji plamen pravoslavne sveće, pa makar upaljen na zgarištu svetinje. On uvek osvetljava i ne dogoreva ni u jednom srpskom srcu tamo gde je Bog u domu. Obraz i duša nemaju cenu. To znaju najbolje, znate vi koji ste ovde ostali bez svega. To znaju i oni koji bi dali sve da imaju ovde nešto. I jedni i drugi bogati su uverenjem da Bog nije u sili, u mržnji, već u istini i u pravdi”, kazala je Parlić.

Gradonačelnik Gračanice Novak Živić naglasio je da se nakon 22 godine od Martovskog pogroma danas dešava novi, ali ovog puta administrativni pogrom.

„Dok se sećamo naših stradalih Srba, spaljenih manastira, crkava i kuća, suočavamo se sa perfidnim pokušajem gašenja naših osnovnih ljudskih prava. Oni koji su nekada organizovali pogrom, danas nastoje da nas tretiraju kao strance u sopstvenim kućama. Nameću nam zakone o saobraćaju i boravku sa samo jednim ciljem - da nam život učine nepodnošljivim i nateraju nas da sami odemo“, rekao je Živić.

Poruka onima koji pišu zakone je jasna, kaže - možete da menjate papire, ali ne možete da promenite srpski narod.

„Politički pritisak je ogroman, ali naš jedini odgovor mora biti jedinstvo. Oni računaju na našu rasejanost i naš strah. Veruju da ćemo se pokolebati pred novim kaznama i birokratijom. Ali zaboravljaju jedno, mi smo narod koji je preživeo martovski oganj, ako nas nisu slomili bombama i paljevinama, budite sigurni – neće nas slomiti ni novim uredbama i zakonima. Preživeli smo pogrom 2004. godinu, preživećemo i ovo pravno nasilje“, rekao je Živić.

Zoran Simijonović iz Lipljana, kome je kuća spaljena tokom Martovskog pogroma, ističe da je međunarodna zajednica nemo posmatrala dešavanja 17. i 18. marta 2004. godine.

„U Lipljanu su se okupljali u centru grada, u tri grupe su napadali. Nas u severnom delu je čuvao finski Kfor jednim tenkom. Tu je bila zgrada gde su stanovali Srbi i čuli smo velike povike. Moja supruga, ja, majka, otac i troje dece smo zatvorili prozore. Kamenovani smo više puta, napadani, ali nismo hteli da idemo. U jednom trenutku je gorela kompletna ulica, nismo znali šta nam je činiti, ako se braniš rizikuješ da ti pobiju celu porodicu. Bilo je hiljadu ljudi na ulici. Sve je gorelo oko nas“, naveo je Simijonović.

On je ispričao da je u tom trenutku sa porodicom bio sklonjen u obližnjem Suvom Dolu i da je tada dobio informaciju da mu je kuća spaljena.

„Otišli smo do baze Kfora, izlazi vojnik i mi mu kažemo, pale nam kuću, možete li da nas prebacite do Lipljana da vidimo šta da radimo. On kaže izvinite, zvao sam oficira i ne možemo da vam pomognemo jer nije bezbedno“, priseća se Simijonović koji je nakon toga ponovo kupio kuću pored crkve u Lipljanu.

Goran Stanković iz Obilića navodi da je u Martovskom pogromu narod bio prepušten sam sebi.

„Ljudi su bili uzrujani, prepušteni su bili sami sebi, organizovali smo se onako kako smo znali i umeli. Telefoni su radili. Obišli smo naselje Todorovića, oni su već bili kamenovani, neke kuće su već počele da gore, mi nikakvu pomoć nismo imali od međunarodne zajednice“, naveo je on.

Ističe da je misija ispunjena i da je nakon 17. marta u tom gradu ostalo samo osmoro Srba.

„Od osam i po hiljada ljudi koliko je bilo u samom gradu Obiliću, ostalo je osmoro. Do pre desetak dana je bilo devetoro ljudi, a danas živi samo osmoro njih. I od toga sedmoro ljudi žive u zgradi školskog centra. I nažalost, šta doživljavaju ovi ljudi koji su ostali i vlasnici – da sada opštinsko rukovodstvo hoće tu zgradu da ruši“, naveo je Stanković.

Komemorativna akademija praćena je prigodnim umetničkim programom, a prethodno je u manastiru Gračanica služen parastos stradalima.