Niti koje spajaju vekove: Tajna i lepota kosovskog veza

Kosovski vez predstavlja jedan od najprepoznatljivijih simbola srpskog kulturnog nasleđa, čiji raskošni motivi i specifične crvene niti već vekovima čuvaju priču o tradiciji, identitetu i duhovnosti srpskog naroda sa prostora Kosova. Ova autentična tehnika, koja se od 2012. godine nalazi na Nacionalnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, i danas pleni pažnju svojom bezvremenskom lepotom.

Кosovski vez je stilizovan dekorativni vez izveden na tradicionalnoj odeći, posebno na košuljama i haljinama. On spada u domen znanja i veština vezanih za tradicionalne zanate i predstavalja tradicionalni način ukrašavanja odeće srpskog naroda.

Pored odeće, vezom su ukrašavani i drugi tekstilni predmeti u kući kao što su stolnjaci, peškiri, zavese, posteljina, a  izrađivao se i na drugim različitim predmetima tekstilnog pokućstva, prvenstveno na onima kojima se ukrašavao stambeni prostor.

U kosovskom vezu, koji potiče još iz srednjovekovne Srbije, dominira crvena boja uz dodatak plave, crne ili zlatne niti, a najčešći motivi su kosovski božur, sunce, ptice, kao i geometrijski ornamenti.

Što se tiče tehnike izrade u kosovskom vezu dominira pokrstica, bod u obliku krsta, kao i pun vez.

Lepote kosovskog veza pominju se u srpskim narodnim pesmama, kao i sprave i materijali za vez, đerđef, igla, ibrišim, zlato i ukazuje se poštovanje prema dobroj vezilji i osećanjima koja ona unosi u svoj rad.

Danas kosovski vez zauzima prestižno mesto na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, dok zahvaljujući udruženjima koja neguju ovu veštinu, kosovski vez zadovoljava i važan kriterijum održivosti.

Takvo je i Udruženje žena „Avenija“ čije vezilje sa ljubavlju neguju ovaj simbol tradicije.

Vezilja Rada Vasić iz tog udruženja je kosovski vez učila od majke i sestara. Danas se ovom tehnikom bavi uspešno, a njeni radovi predstavljeni su na mnogim manifestacijama.

„Mislim da je kosovski vez dosta važan i da svaka žena treba da zna kada je nastao, šta on predstavlja, ko ga je koristio, ko ga je nosio... Žene su se najviše kosovkim vezom bavile između Prvog i Drugog svetskog rata. U početku su vezle žene iz grada, a onda su počele i žene sa sela. Vezu se peškiri, košulje, nošnja, tada su bile ručno rađene nošnje od prirodnih materijala i onda su žene to ukrašavale, pogotovo nošnju sa kojom se išlo u goste“, rekla je ona.

Kosovski vez ova vezilja najčešće radi na srpskom platnu, dok se kako kaže, ranije radilo na šifonu.

Deverske marame, peškiri, posteljina, samo su neki od komada koje je Vasić izvezla, dok je, kako kaže, za dobar vez prethodno potreban crtež motiva.

Vasić navodi da se sada kosovski vez uglavnom traži za krštenja, ali i na venčanjima.

„Zadnjih par godina mlade mame za krštenja uglavnom traže da im se uradi neki motiv i komplet od srpskog platna. To je ono što su nosili naši preci i lepo izgleda, zato se i traži. U par slučajeva imali smo i zahteve za venčanja – traže da im uradimo pojas, nešto oko rukava ili mušku košulju. Imali smo i nekoliko mušterija koje su došle ciljano da im nešto izvezemo“, kaže ona.

Vasić ističe da i danas ima zainteresovanih mladih devojaka da nauče tehniku kosovskog veza, ali da je tempo života brz i da zbog toga nemaju mnogo vremena za učenje.

„Takvih je relativno malo jer se danas brzo živi, tempo je brz i mladi nemaju vremena. Iako bi hteli i ima zainteresovanih kojima se to sviđa i koji vole to da rade, ili bar žele da nauče, ali dođu par puta i na tome se završi, jer imaju previše obaveza“, izjavila je Vasić.

Ipak, smatra da kosovski vez neće otići u zaborav, jer uvek postoji neko ko se interesuje da nauči tehniku i prenese je mlađim generacijama.

„Uvek postoji neko koga to interesuje, ko voli i hoće da nauči. Biće sve ređe da se neko ovim bavi, ali mislim da se ova tehnika ipak neće izgubiti“, dodala je vezilja.

Vasić je prvi bod naučila od majke i svojih starijih sestara, jer je ranije, kako priča ova vezilja, svaka devojka morala da ima spremu koja je bila sačinjena od miljea, izvezene posteljine, jastučića, pa da tek onda razmišlja o udaji.

Iako se ovom tehnikom bavi već godinama, Vasić kaže da i dalje uči.

„Ja sam najmlađa od pet sestara, znate kako je ranije bilo – svaka devojka je morala da ima spremu. Prvo je morala da se spremi, pa tek onda da nađe momka i da se uda. S obzirom na to da sam imala četiri starije sestre, imala sam od koga i da učim. Ipak, uvek ima nešto novo da se nauči. Kada je reč o kosovskom vezu, tradicija se vidi i čuva, ali što se same tehnike tiče, uvek se pojavi nešto novo. Zato uvek težim ka tome da naučim neki novi bod ili motiv“, kazala je Vasić.

Tokom godina Vasić je usavršila i tehniku heklanja, kombinovanu tehniku heklanja i veza i mnoge druge, a nada se da će svoje umeće preneti na unuke.