Okupila se graničarska porodica sa Košara: Svake godine nas je manje, ko nije umro od metka, ubije ga rak

Na Zlatiboru je održano okupljanje pripadnika 53. graničnog bataljona koji je obezbeđivao najteži i najsuroviji deo granice tadašnje Savezne Republike Jugoslavije. Za njihove susrete, barem jednom godišnje, zaslužna su dva čoveka. Jednog više nema. Njegovo ime je Jugoslav Zorić, koji je pre dva meseca preminuo od karcinoma, prenosi Kurir.

Preživeli su sada porodica. Braća. Kumovi. I danas, 22. godine kasnije - svi za jednog i jedan za sve. I danas, kada se sastanu, sada ih se okupilo 38, suze u očima su tu. Sećaju se bola, izgubljenih drugova, ali i trenutaka kada su gledali smrti u oči, a ona ih ipak nije sustigla.

Jugoslav Zorić, koji je pre dva meseca preminuo od karcinoma je počeo ranije da okuplja heroje sa Košara u svojoj kući u Bečmenu. Jednom je to uradio i čak teško bolestan, i to niko nije znao. Okupio ih je potom na sahrani, na pomenu. Minulog vikenda njegovo ime čulo se nebrojeno puta. Kažu - najbolji od najboljih. Takav je bio. Bila je tu i njegova supruga Verica, sa njihovim naslednicima.

„Teško mi je, i srećna sam. Mog Juge nema, rane su sveže. Nije zaslužio takvu sudbinu, sve više verujem u to slušajući priče njegovih drugova, o tome kakav je čovek bio“,  rekla je njegova supruga.

Jugoslav je inače bio poznanik Janka Ilića, koji ih tri godine ugošćava u svojoj vili na Zlatiboru.

„Ne sme herojstvo da se zaboravi. Ono što su ti ljudi radili,  to je za udžbenike. Srce mi je puno kad su tu, kad ih vidim kao se grle, druže“, kaže Ilić kroz suze.

Crnogorac, Radojko Rovčanin, iz Bijelog Polja, došao je da sa saborcima sa košara podeli uspomene.

„Kada sam dobio prekomandu za vojsku, zakleo za zastavu trobrojku, da ću je braniti i pred Bogom i pred ljudima. Toplo mi oko srca kad vidim moje drugove, i patim za onima koji nisu tu“,plačući je rekao Rovčanin.

Dragutin Dimčevski, zamenik komandanta 53. graničnog bataljona tokom bitke na Košarama, rekao je, sedeći u ćošku, da mu je oko srca toplo dok gleda svoje momke koji su tada bili deca, a danas zreli ljudi.

„Srećan sam što ih vidim, što su živi i zdravi. Znate, ono što se gore dešavalo nemoguće je opisati rečima.Samo mi to znamo. Otud ova ljubav, sloga, bratstvo“, rekao je Dimčevski.

Svake godine sve ih je manje

Duško Šljivančanin, penzionisani pukovnik i tadašnji komandant 53. graničnog bataljona na Košarama bio je na ovom okupljanju, i takođe rekao da mu je milo što vidi sve svoje borce na okupu.

„Drago mi je što imamo priliku da se družimo. Ipak, tužno mi je što nas je svake godine sve manje.Neki ljudi odlaze u inostranstvo da rade. Ljudi, naši drugovi, umiru od posledica rata. Evo, Jugo nam je poslednji otišao. Nije ga odneo metak, nego rak. Voleo bih, i podnećemo inicijativu da se podigne neko spomen obeležje njemu u čast“, rekao je Šljivančanin.

Velika čast za borce

Prilikom posete boraca sa Košara sveštenik crkve Svetog Preobraženja Gospodnjeg želeo je da ugosti ove hrabre ljude. Održao je parastos poginulim borcima, svima onima koji su živote dali za odbranu otadžbine. Pročitana su njihova imena, i svi su se pomolili za pokoj duše oni koji su živote dali za otadžbinu.