Patrijarh Porfirije osveštao Spomen-kapelu stradalima na Vojničkom groblju u Mauthauzenu

Patrijarh srpski Porfirije osveštao je danas Spomen-kapelu Svetih srpskih novomučenika na Vojničkom groblju u Mauthauzenu, koja je sagrađena u znak sećanja na vojnike i civile, koji su u jesen 1914. godine zarobljeni i odvedeni iz Srbije i okruženja u logor Mauthauzen kod Linca.

Kroz taj logor do 1918. godine prošlo je oko 40.000 Srba, Italijana, Rusa i pripadnika drugih naroda.

Patrijarh SPC Porfirije služio je svetu arhijerejsku liturgiju, uz sasluženje mitropolita dabrobosanskog Hrizostoma i crnogorsko-primorskog Joanikija, episkopa austrijsko-švajcarskog Andreja, braničevskog Ignatija, bregalničkog Marka, slavonskog Jovana, osiječko-poljskog i baranjskog Heruvima, valjevskog Isihija, šabačkog Jeroteja, humskog Jovana i hvostanskog Alekseja.

Patrijarh SPC Porfirije istakao je da se osvećeni hram nalazi na strašnom, ali istovremeno i svetom mestu, mestu velikog stradanja naših predaka pravoslavnih Srba, ali i drugih naroda, u prvom redu braće Italijana, koji su sa njima zajedno tamnovali i zajedno bili pokopani na livadama tuge u mračnim godinama Prvog svetskog rata.

"Mauthauzen i mesto na kome je podignuta i osvećena ova crkva bio je mesto raspeća i pogrebenja, zatiranja naroda, što usled loših uslova i gladi, što usled epidemije tifusa i drugih bolesti, ali i svešteno gradilište na kome su ti stradalnici počeli da zidaju ovaj hram kako za svog života tako i svojom smrću. Mi ga, u neku ruku, samo dovršavamo, obnavljamo, ispunjavajući njihovo zaveštanje, njihovu volju i njihov blagoslo, da se na mestu njihovog stradanja jednog dana obavezno podigne hram", rekao je poglavar SPC.

Prema njegovim rečima, naši preci su u logoru živeli u neuglednim i prljavim barakama, a od njih su verom napravili hramove i sveta mesta. 

"Temelji ovog hrama su ne samo ispod nas nego svuda oko nas. Svaka mučenička kost ovde ostavljena i položena  je ugrađena u njega, povezana sa njim. Ovaj hram je plod koji je iznikao iz semena koje su bile te posejane sveštene kosti. Ovaj hram je kao neki svešteni ledeni breg – vidimo samo mali njegov deo koji je iznad vode, a mnogo veći je ispod nje, ispod nas. I ne samo ispod nas nego i iznad nas, na nebesima, u horovima svetih gde poju naša postradala braća, vojnici i seljaci, oficiri i učitelji, jedva porasla deca i čestiti starci. I ne samo iznad nas, nego i u nama je ovaj Hram, ako ponesemo u sebi iste one vrednosti, uverenja i opredeljenja, koje su imali, kojima su živeli i za koje su svoje živote dali naši preci", ukazao je patrijarh.

Naveo je i da na ovom, ali i drugim mestima kakvih u Evropi ima ne malo, Srbi, pripadnici naroda koji su ovde stradali, sve što se desilo mogu da posmatraju jednostavno i imaju jasna, crno-bela osećanja. 

"Da nam bude jasno šta je dobro, a šta je zlo. Кo je zločinac, a ko su žrtve. I tu, svakako, nema nikakvih dilema –  pogotovu što  su masovne egzekucije, iznurivanja do smrti od rada, gladi i izostanka lekarske brige, vršena na osnovu državnih zakona i zvaničnih naredbi, brižljivo beležena u knjigovodstvu smrti. Međutim, logika božja je drugačija od logike ljudske. Jer tamo gde nedužni stradaju, gospod blagodaću svojom to mesto pretvara u sveto mesto, u mesto molitve. Stoga  je za nas pravoslavne Srbe, Mauthauzen pre svega  mesto molitve,  molitve za postradale naše pretke mučenike, ali i mesto molitve njima", govorio je patrijarh Porfirije.

Pomenuo je i biskupa Linca Rudolfa Hitmajera, jednog od najpoznatijih besednika svoga vremena, koji je  10. februara 1915. godine posetio u logoru Mauthauzenu zatočene Srbe, od kojih je većina bila već obolela od tifusa, a biskup odlučio da ih lično  pomaže i neguje.   

Tom prilikom se zarazio, razboleo i umro veoma brzo, već 5. marta 1915.

"Zapovest da volimo neprijatelje svoje pokazuje da nema trajnog neprijateljstva među ljudima, da ljudi nisu osuđeni da budu neprijatelji jedni drugima, ukoliko to prekinu u svom srcu. Ukoliko se u mom srcu braćo i sestre, i u vašim srcima, prekine ta linija mržnje, straha, sukobljavanja, neprijateljstva – ona na izvestan način prestaje da postoji i u celom svetu", rekao je patrijarh SPC.

Poručio je da je hram i Spomenik stradanju koje se tamo desilo, spomenik onih koji su život ostavili među ovim žicama i ogradama, i opomenik generacijama koje dolaze, da paze da se ovakvo zlo nikada i nigde ne ponovi.

Osvećenju kapele prisustvovali su ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Srbije Nikola Selaković, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, kao i predsednik Skupštine RS Nenad Stevandić.

Ministar Selaković preneo je svima pozdrave predsednika Srbije Aleksandra Vučića i Vlade Srbije, i zahvalio se svima koji su doprineli da se kapela na vojničkom groblju izgradi.

“A, razlog je poseban. Ovo je prvi put posle 1918. godine da Srbi, SPC, srpske države, podižu u Gornjoj Austriji jedan spomenik svojim stradalim sinovima u Prvom svetskom ratu. Sve spomenike do sada podizali su ili oni sapatnici koji su sa našim precima robovali na ovom prostoru ili Crni krst Austrije. Zato što je od 1918. do sada uvek bilo nekih prečih stvari, ili je beda bila tolika, materijalna između dva rata, tako i duhovna posle Drugog svetskog rata, da mi to kao narod nismo mogli da učinimo”, rekao je Selaković.

Zato je važno što se danas, na tom mestu, prvi put posle jednog veka, osvećuje kapela u kojoj će se buduće generacije naše dece moliti za zdravlje i blagostanje roda srpskog, hrišćanskog i pravoslavnog, za mir među ljudima, za mir na prostorima gde živi srpski narod.

Poručio je da će Srbija da sledi ovaj primer na svakom mestu, a uz pomoć i dozvolu Beča i Crnog krsta Austrije, kako bi na dostojan način obeležili svako mesto gde su naši preci stradali.

Podsetio je da je u logoru Mauthauzen boravilo 45.000 ljudi, od kojih je više od 15.000 bilo naših predaka, a od njih - 8.252 Srba su ovde našli svoje večno počivalište.

“U vremenu koje je pred nama, kolliko do kraja ove godine uz blagoslov vladike i pomoć i saradnju sa nadležnim institucijama Austrije želimo da ovde u sklopu ovog hrama da obeležimo i svako ime i prezime, jer su oni sačuvani. Da svako kada bude dolazio može svoga pretka da nađe. I ne samo ovde, u Mauthauzenu, odnosno Rajfendorfu, nego i u Nežideru, Ašahu na Dunavu, kao što smo već uradili u Velikom Međeru u Slovačkoj i kao što treba da uradimo u Indrihovicama”, rekao je minsitar.

Dodao je da danas ima i poseban lični razlog zbog čega je danas tu i zbog čega su sa njim došli i članovi njegove porodice.

“Došli smo posle 107 godina da zapalimo sveću stricu moga oca, koji počiva na 40-ak kilometara odavde, gde je bio drugi logor, Ašah. Tamo je jedini spomenik podigla austrijska država. Tamo ćemo se truditi da obeležimo dostojno to mesto, kako treba da izgleda. Ali, će sve ovo što mi radimo biti uzaludno ako ovde ne budu dolazila naša deca, naši ljudi. Danas je došlo vreme da i hoćemo i možemo da obeležimo mesta našeg stradanja”, rekao je Selaković.

Podsetio je da će i u Donjoj Gradini i Beogradu, graditi Memorijalni centar.

“Teško je na ovakvom mestu i u ovakvim govorima zauzdati emocije, ali u prvom memorijalu gde je Srbija smogla snage da podigne spomenik, u Zetinjliku kraj Soluna, stoje uklesane reči pesnika Vojislava Ilića mlađeg, kojeg su upisale u Panteon srpskih pesnika. I na svakom mestu gde počivaju naši preci, te reči imaju smisla”, naveo je Selaković.

Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik istakao je da ne može da nestane sećanje na stradanje srpskog naroda i da je došlo vreme da generacija koja je smogla snage da nakon 100 godina nađe prostora u vremenu, novca i volje, obeleži to mesto stradanja.

“Došao sam ovde, da sa vama u ovom trenutku, zahvalim našim precima, našoj veri, i poverenju koje smo imali u vremenu gradeći i braneći naš identitet svuda gde smo živeli i stradali. A naš identitet je vezan za našu crkvu, naše nacionalno osećanje, pismo i jezik. Kao što su oni tada, tako smo i mi danas, u savremenoj Austriji, branioci našeg identiteta i vere. Ponosan sam zbog toga što sam danas ovde sa vama”, poručio je Dodik okupljenima.

Kako je rekao, tri puta je bio na mestu na kom je i danas, ali je 2014. godine bio pomalo postiđen činjenicom da veliki broj stradalih nije imao dostojno obeležje, zbog čega i prihvatio inicijativu da pomogne u ovom plemenitom činu.

“Drago mi je što smo kapelu uspeli da izgradimo ovako veličanstvenom. Hvala patrijarhu Porfiriju što smo zajedno mogli da obeležimo ovako važan trenutak. Ministar Selaković je sa mnom vodio brigu o tome da se ovo izgradi. Nastavićemo da sadržaj još više popunimo, činjenicoim da ovde istaknemo sva imena stradaloih ljudi na različite načine”, naveo je Dodik.

Podsetio je da je teška istorija srpskog naroda, koji se u dva velika rata prepolovio.

“U Prvom svetskom ratu izgubili smo polovinu muškog stanovništva. Deo tih stradalnika je i ovde, ali naši logori su od Kanade do Severne Afrike, pa sve do mnogih zemalja, ne samo kod nas. U Prvom svetskom ratu bilo je 300 logora u kojima je stradalo 200.000 Srba, neki su formirani već 1915., a poznat je onaj u Doboju u kojem ubijeno i stradalo 10.000 Srba od čega skoro 1.000 dece. To su bili prvi koncentracioni logori, odatle, odavde, pa opet u krug, pa sve do Aušvica, Dahaua, Jasenovca, Prebilovca, dalje do Jadovna, Broda na Drini, do Garavice kod Bihaća. Pa sve do poslednjih koje smo gledali u Lori kod Splita početkom ‘90-ih gde su opet stradali naši, pa sve do Viktor Bubnja u Sarajevu gde su privođeni i ubijani Srbi samo što priapdaju srpskom narodu i veri. Nama se možda čini da bi bilo i po božijoj pravdi prioritet da bude završeno”, nabrojao je Dodik.

Ukazao je da danas živimo u nestabilnom svetu, potpuno nesređenom, u kojem Srbi moraju da znaju gde će “skretati dalje”.

“To srpsko jedinstvo može biti valjan odgovor stradalnicima, koji su stradali u ime srpstva, srpske ideje i srpskog naroda. Jasenovac kao najveće startište srpskog anroda, pola miliona pobijenih za ideju NDH, koja je imala program da jednu rećinu Srba pobije, jednu raseli, jednu prekrsti. Tih pola miliona Srba nikada nisu dobili pravu istinsku verifikaciju, jer je komunistički režim bivše Jugoslavije to sklanjao i tretirao kao žrtve fašističkog terora. 14.000 Srba je ubijeno 1941. na Garavicama kod Bihaća. Tada u Bihaću živelo 54 odsto Srba, a danas je tamo, zahvaljujući svešteničkoj porodici, ukupno samo 24-oro Srba. Ne procenata. To stradanje moralo je da stvori energiju koju bi trebalo pretvoriti u ujedinjenje, koje ne mora da uznači teritorijalno, već našu posvećenost našem narodu, ne mrzeći druge. Moramo da se vratimo našim korenima i u njima naći našu snagu za buduća vremena. Srbija je naša otadžbina”, poručio je Dodik.

Dodao je da su danas RS i Srbija u poziciji da mnoge procese, zajednički gradi.

“Danas RS dobro stoji, sigurna je. Sigurna u sebe, sa potencijalom koji ima, ideju koju ima, i da iza nje stoji vera srpskog naroda. RS ima nameru da nastavi da opstane i ostane da se razvija i jača, uzajedno sa Srbijom, da bude garant miora na Balkanu, i da izbegne poklušaje da se Srbi uvuku u bilo kakav rat. Srbi nemaju više potencijala da gube u bilo kakvom ratu. Zato je važno da na ovaj način obeležimo naše stradanje”, zaključio je Dodik.