Patrijarh Porfirije: SPC uvek za mir, jer dobro poznaje traume ratnih stradanja

Srpska pravoslavna crkva vrlo dobro poznaje svu složenost i traume ratnih stradanja, budući da je i sama podnela strašna stradanja u ratovima koji su obeležili 20. vek. Čak i u 21. veku, i dalje nosi krst svog stradanja – prevashodno na Кosovu i Metohiji, ali svakako i drugde. Iz tog razloga crkva ne samo da je više puta upućivala apele za mir u Ukrajini, za koji se svakodnevno moli, već pokušava da pomogne gde i koliko može, poručio je danas patrijarh SPC Porfirije u obraćanju na svečanosti Fondacije “Pro Orijente” u bečkoj Nadbiskupiji.

"Da jedinstvo i mir ne predstavljaju datost, već prevashodno stalni zadatak i podvig, vidi se ne samo u ekumenskim odnosima, već i na primeru same pravoslavne crkve, koju su uzdrmala velika iskušenja. Ne zaboravljajući stradanja pravoslavnih, ali, svakako, i svih hrišćana, na Bliskom Istoku, ova iskušenja su u poslednje vreme dostigla crkveni i politički vrhunac u nesrećnim ratnim sukobima u Ukrajini”, rekao je poglavar SPC.

Kako je istakao, rat u Ukrajini je otvorio jednu duboku ranu na telu pravoslavne crkve.

“SPC vrlo dobro poznaje svu složenost i traume ratnih stradanja, budući da je i sama podnela strašna stradanja u ratovima koji su obeležili 20. vek. Čak i u 21. veku, ona i dalje nosi krst svoga stradanja – prevashodno na Кosovu i Metohiji, ali, svakako, i drugde. Iz tog razloga naša crkva ne samo da je više puta upućivala apele za mir u Ukrajini, i da se za mir u toj prijateljskoj zemlji svakodnevno moli, već pokušava da pomogne gde i koliko može", istakao je on.

Lep primer jedne takve delatnosti, kaže, pruža i briga vladike austrijsko-švajcarskog Andreja za pravoslavne vernike iz Ukrajine, kojima je Eparhija austrijsko-švajcarska pružila nesebičnu pomoć u organizovanju crkvenih zajednica u Beču i Rimu, a slično je i na drugim mestima u pravoslavnom svetu, na primer u Srbiji i Zagrebu.

U crkvenom pogledu, dodao je, Sveti arhijerejski Sabor SPC kao kanonsku i zakonitu pravoslavnu crkvu u Ukrajini nedvosmisleno priznaje jedino Ukrajinsku pravoslavnu crkvu sa mitropolitom Onufrijem.

"Ovakav stav počiva na poštovanju vekovnog kanonskog poretka pravoslavne crkve", naglasio je patrijarh.

Ukrajinska pravoslavna crkva, ukazao je, trenutno trpi “golgotske muke”, podsećajući na saopštenje SPC s kraja marta u kojem se kaže da "ratove, pravedne i nepravedne, vode države, a ne crkve i da je čudovišnog karaktera i sam tretman neke crkve kao neprijatelja zbog činjenice da pripadnici tragično sukobljenih strana, ukoliko su vernici, jesu vernici jedne te iste crkve".

"Crkva apeluje, dela na različite načine i moli se da u Ukrajini, ali i na Bliskom Istoku, kao i na Кosovu i Metohiji, i svuda u svetu, zavlada mir, pomirenje i zajedništvo među ljudima. Pritom ona, konačno, ima u vidu biblijsko shvatanje mira, koje se ne sastoji samo u odsustvu rata i sukoba, niti mir smešta samo u politički, ekonomski, socijalni ili psihološki kontekst, već obuhvata sve ove aspekte sintetisane u jednu egzistencijalnu celinu. Danas dominira kultura po kojoj se reč „mir“ uglavnom iscrpljuje u okvirima ovih nekoliko dominantnih odrednica" naglasio je patrijarh, navodi se u saoptenju SPC.

On je istakao da kao jedna od nužnih preokupacija savremenog političkog, ekonomskog i medijskog diskursa, politički mir bi značio skladno funkcionisanje državnih, međudržavnih i društvenih sistema i njihovih relacija.

"Кolektivno iskustvo svedoči da je istorija na svim nivoima društvene stvarnosti (porodica, brak, stalež, partija, rasa, nacija, država, pol i dr) ispunjena nesporazumima, neslaganjima. Кrah sna o miru, kao idealu naprednog sveta, objavljen je nečovečnim ratovima poslednjeg stoleća u kojima su stradali milioni. Paradoksalno, ovi sukobi su u osnovi uzrokovani devijacijom i isključivom individualizacijom potrebe za nekim vidom subjektivnog, selektivnog, egocentričnog ili ekskluzivnog ‘mira’. Ovo iskustvo je lekcija da svaka selektivna koncentracija i centralizacija moći i sile, po prirodi stvari i slabosti ljudskoj, pre ili kasnije vodi političko-socijalnom disbalansu, divergentnoj poziciji u odnosu na mir i, naposletku, direktnoj ugroženosti samog života", podvukao je on.

Patrijarh je podsetio da Povelja Ujedinjenih nacija, nastala po okončanju Drugog svetskog rata, sadrži odredbe koje regulišu očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti, kao i posredovanje u međudržavnim razmiricama.

"U svetlu novijih istorijskih zbivanja, koncept pacifizma bi se takođe mogao razumeti kao u osnovi hrišćanski, u smislu buđenja senzibiliteta za prevenciju ratnog konflikta. Međutim, i pored naprednih oblika pacifizma i drugih civilizacijskih proizvoda modernog društva, koji se mogu razumeti kao usavršeni mehanizmi drevnih hrišćanskih pogleda na civilizacijsko uređenje, svet i dalje potresaju vesti o društvenim podelama, krizama, terorističkim napadima, novim ratnim sukobima. Dovoljno je pomenuti kako se u poslednjim godinama etnički mozaik evrope i šire znatno promenio sa talasima ugroženih migranata iz bliskoistočnih zemalja, što je, zatim, u poslednje tri godine iz javnog diskursa i fokusa skoro u potpunosti potisnula kovid pandemija uzrokovana kovid 19 virusom, a koju opet prate predviđanja ekonomskih katastrofa po njenom okončanju", rekao je on.

Svet i njegovi sistemi se, dodaje, brzo menjaju i promene su sve gušće, fluidnije i neuhvatljivije, a sve ovo svedoči o tome da pozornica sveta ne zna za predah, kada je u pitanju vreme mira, iako, istovremeno, mir po sebi zauzima neprikosnoveno mesto u lestvici njegovih vrhunskih vrednosti.

"Socijalni i ekonomski mir su, takođe, međusobno uslovljeni i povezani sa političkim mirom. Zajedno i integralno podrazumevaju sklad i poredak u organizaciji i funkcionisanju društva. Društveni mir se manifestuje kao rezultat stabilnosti i napretka društvenih subjekata i članova zajednice, kao i socijalne pravde, jednakih prava i dostojanstvenog života za sve slojeve. S druge strane, razumevanje društvenog mira i njegovog optimuma često je veoma varijabilno, budući da je njegovo polazište obično određeno individualističkim, subjektivnim težnjama i razumevanjem egzistencije i blagostanja, koje, pak, ponekada mogu da dominiraju nad željama većine", objasnio je patrijarh.

Hrišćanski koncept mira ne znači samo odsustvo konflikta, nego višedimenzionalnu realnost koja izvire iz teološkog iskustva: interpersonalnu, istorijsko–političku, socijalnu, psihološku, ekološku, ali i filosofsku, duhovno-kosmološku i eshatološku, ukazao je on.

Patrijarh je istakao da se u hrišćanskom ključu koncept mira ogleda u prepletu dve ose: jednu čini biblijska osnova i otkrivenje, a druga, dinamična, odnosi se na život i iskustvo crkve kao prostora otelovljenja suštinskih vrednosti života.

Simbol mira, podvukao je, predstavlja i spomen-crkva koja će sutra u Mauthauzenu biti osvećena.

Patrijarh je, u svom obraćanju, zahvalio zbog prijateljskih odnosa koji vladaju između Rimokatoličke Crkve i Srpske Pravoslavne Crkve u Austriji.

Podsetio j e da je “Pro Oriente” institucija čije ime je poznato širom hrišćanskog sveta kao fondacija koja se temelji na neumornom zalaganju za jedinstvo hrišćanskih crkava Istoka i Zapada.

"Кao što je dobro poznato, SPC učestvuje u ekumenskom dijalogu gotovo od samog njegovog početka. Neki važni članovi njene jerarhije, kao i teolozi, uzimali su učešće u mnogobrojnim manifestacijama ekumenskog karaktera, a neki su bili i nosioci važnih funkcija u ekumenskim institucijama. Bez obzira na traumatična istorijska iskustva vezana za ratove u 20. veku, Srpska Pravoslavna Crkva nikada nije odustala od zalaganja za dijalog, zajedničko svedočenje za Hrista i jevanđelske vrednosti i prevazilaženje podela među Crkvama i narodima", rekao je on.

Patrijarh je danas razgovarao i sa ministarkom za pitanja žena, porodice, integracija i medija Suzanom Rab zamolivši za rešavanje položaja srpske nacionalne zajednice u Austriji, koja, iako brojna, još ne uživa ista prava kao druge zajednice koje imaju tradicionalno prebivalište u toj zemlji.

"Pravoslavni Srbi su u austrijskoj, a potom i u Austro-ugarskoj carevini, prisutni još od 16. veka. Dakle, punih pet stoleća. Posle pada mnogovekovne srpske srednjevekovne države pod tursku okupaciju, desetine hiljade mojih sunarodnika je prešlo, u potrazi za utočištem i slobodom, u carstvo kojim se upravljalo iz ovog prelepog grada. Кroz taj petovekovni suživot naša dva naroda, nizali su se nebrojeni primeri zajedničke herojske borbe za slobodu i hrišćansku veru. To je, zaista možemo reći, jedna veličanstvena zajednička istorija, koje uvek treba da se sećamo. Oslanjajući se upravo na takvu svetlu zajedničku prošlost, slobodni smo izneti i ovom prilikom neka pitanja koja se direktno tiču, sa jedne strane, Srpske Pravoslavne Crkve i pravoslavnih Srba koji žive i rade u ovoj zemlji, a sa druge strane, države Austrije i njenih zakona", rekao je on.

S tim u vezi je ukazao na korišćenje BHS jezika (bošnjačko-hrvatsko-srpski) u Austriji, dodajući da su Srbi stari evropski narod koji ima svoj srpski jezik i svoje ćirilično pismo.

"Poštujući druge narode i jezike, molimo Vas da naš jezik i pismo prepoznate onakvim kakva oni jesu – autotohni i jedinstveni. To će biti istinska i prava pomoć austrijske države u očuvanju jezika i kulture pravoslavnih Srba koji su austrijski građani", naglasio je on.

Zatražio je i zakonsko priznanje SPC u Austriji koje joj pripada.