Politika: Katakombe jedinstvene u svetu u manastiru Sveti Jovan

U Gornjoj Sočanici, u opštini Leposavić, zahvaljujući ocu Damjanu, narod se sve više priklanja Bogu a na ulazu u portu manastira Sveti Jovan Krstitelj, koji decenijama stoji neograđen, gde nema manastirske kapije, i nema pravoslavnog krsta piše „molimo goste da ne ulaze vozilima u manastir, već da koriste parking prostor“, piše "Politika".

Čini se, vekovima tako. S leve strane ulaza stena, obrušava se, s desne od ulaza strmina.

Ipak je nešto novo. Nekih pola kilometra do manastira opštinari Leposavića, na čijoj se parohiji manastir nalazi, asfaltirali su prilaz manastiru. Nema više makadama, nema blata.

Široka porta, nadkrilio je bor, zasađen negde polovinom 18 veka. Tačnije, 1862. godine, kada je na temeljima stare crkve podignuta Crkva Svetog Jovana. Priča se da je u vreme Turaka, jedan izdubio deblo, hteo luč za potpalu da uzme. Ostala priča da je udario na drvo, na svetom mestu, da je u boga udario i da mu se to osvetilo. Poludeo je.

Ima i priča, ali ne potvrđenih, da se u udubljenju stabla prikazuje lik Svetog Jovana.

Vidi se da narod tu ostavlja novac, da se moli pod krošnjom bora, koji se digao u nebo, a koren se raširio do monaških konaka.

Ne bismo o priči, o liku Svetog Jovana, jer, sve ostaje samo na kazivanju.

Sedamo za letnju trpezariju. Oko dvadesetak metara dugačka, dočekuje sve one koji bi da se ovoj svetinji pomole, jedinstvenoj u svetu.

Pred nas izlazi otac Damjan (Prodanović), iguman manastira Sveti Jovan Krstitelj, došao ranije iz Zočišta, pa iz Crne Reke. Rodom je iz Bosne. Ne pitamo mnogo.

Smiren, sa uvek blagim osmehom na licu. Dočekuje nas ko stare znance. Nudi posluženjem, dok po krovu trpezarije udaraju šišarke bora. Mačka se vrzma oko nogu.

Seljani Sočanice, Slatine i okolnih sela, dobrovoljnim su prilozima izgradili trpezariju. Bude tu narod o praznicima, o slavi jesenjeg Svetog Jovana. Sad će za koji dan 11. septembra.

U vreme ove pošasti, koja je zadesila celu planetu, manje vernog naroda ima. A, dolaze ljudi ne samo sa severa Kosmeta, sa cele terotorije Kosova, već i iz Srbije, Republike Srpske.

Da vide „čudo neviđeno“.

Da vide Crkvu u kamenu, jednu od tri takvih koje imaju u bivšim jugoslovenskim republikama. Dve su na Kosmetu. Jedna ovde, druga u Crnoj Reci. U Crnoj Gori je Ostrog.

Ovo je  građevina iz 14 veka, koja je nikla na temeljima posvećene Vavedenju Majke Božije. Nikla je iznad katakombi, iznad prvih isposnica, gde stručnjaci pretpostavljaju da datiraju iz 2. ili 3. veka, koji se  naziva katakombni period hrišćanstva.

Stručnjaci Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Prištine pretpostavljaju da su ih koristili prvi hrišćani, koji su živeli u rimskom gradu Minicipium Dardanorum, čiji se ostaci grada još uvek nalaze u samom naselju Sočanica.

"Karakteristično za ovu crkvu je da se oltar nalazi u steni, a u samom oltaru je otvor koji vodi ka podzemnim hodnicima i dalje ka isposnicama. Ka katakombama. Kada se uređivao odvodni kanal oko crkve, kako bi se sprečilo urušavanje, otkrili smo i ulaz iz stene. Bio je zatrpan", govori nam smireno otac Damjan, dok zemljanim stepenicama silazimo u mrak, u podzemne tunele, u katakombe, gde u jednom ćočku isijava kandilo, nad Majkom Božjom.

Oseća se miris osveštanog ulja i tamjana. Odjednom, nešto nam prolete tik uz glavu.

„Slepi miš“, viknusmo tu u isposnici, u katakombi gde vlada neslućeni mir i gde nas čuva Bogorodica Majka.

I duh i molitve svih hrišćana koji su se tu podvizavali, koji su tihovali u steni podno kopaoničkih visova, u Gornjoj Sočanici, kako zovu ovaj kraj.

Oduvek su se seljani ponosili crkvom, a kasnije manastirom. Kad su hteli da kažu odakle su, govorili su: “Eno gore ispod one stene, e otud sam ja“.

„Ove katakombe su otkriće ne samo za pravoslavni svet, već i za svetsku kulturnu baštinu. One nikoga ne ostavljaju ravnodušnima“, govori iguman Damjan, dok se mi još uvek tresemo od onog šuštećeg zvuka slepog miša, u strahu da nam opet ne proleti.

„Nemojte da vas strah. Pa ništa vam ne može“, i dalje ujednačenim, mirnim glasom govori iguman manastira, tako da sve one naše teorije o slepom mišu u kosi, padaju u vodu.

Pravimo se hrabri, a noge klecaju.

Ne odolesmo da se ne slikamo. Tačno se na slici vidi strah.

Razmišljamo kako nam propade istorijska slika.

Ponovo uz zemljane uske stepenice. Obilazimo oko crkve, ka ulazu. Ne pitasmo kuda bi to iz katakombi, kroz oltar moglo u crkvu posvećenu Usekovanju glave Jovana Krstitelja.

Crkva je skoro freskopisana, urađen je nov hrastovi oltar. Ručno rađen. U Crkvi mir, neka posebna blagost i radost, dok znate da se za vas svuda okolo mole i čuvaju vas sveci.

Na zidovima crkve sačuvana su dva natpisa koja još uvek nisu dešifrovana. 

A, na osnovu jedne nadgrobne ploče pronađene pored same crkve, zabeleženo je da je bila aktivna još 1643. godine, i da se pominje u povelji kralja Milutina, kao zadužbina Banjske.

Ponovo smo napolju, na jesnjem suncu. Oseća se septembar. Ne peče zvezda, a vetar s Kopaonika se već sručio.

Projuri lisica.

„Slepi miš, sad lisica“, trgosmo se.

„To su naše domaće životinje. Godinama imaju tu leglo. A, najlukavije su kad se prži riba. Svojevremeno, osetivši miris ribe, privukla se u kuhinju, ne pomera, čeka“, osmehuje se otac Damjan, kojem blagost ne silazi sa lica.

Razgledamo gostinski konak. Trebalo bi ga srediti. Renovirati. Sagrađen je još u 19. veku, a otad, malo šta je urađeno. Tek neki radovi na krovu, da ne bi voda sve odnela. I, o krov i konake. Svuda cveće.

Pitamo oca Damjana ko je zadužen za „ovu lepotu“. Smeje se.

Čak i zvonik ceo u saksijama raznobojnog cveća. A, i zvonik bi trebalo zameniti. Hrastovim, ne cerovim daskama. Sagrađen je od čamovine, pa i zvono slabije odjekuje. A, po crkvenom zvonu iz manastira Svetog Jovana, narod meri vreme.

U vreme korone, na svaka dva sata oglašavaju se zvona iz ove svetinje. Kao i u svim hramovima SPC na Kosovu i Metohiji.

Sagrađen je zvonik onda, kada su se 2002. godine monasi u manastir Svetog Nikole vratili.

Do tad je bila samo parohijska crkva, a i saborovalo se ujesen, a pričešćivalo pred Božić. Pred praznik Vavedenje Majke Bogorodice, pred praznik koji pada u toku božićnog posta. I, sada se verni narod pričešćuje, seče u crkvi slavski kolač, a Vavedenje Majke Bogorodice mnogi u ovom kraju slave kao malu slavu.

Krenusmo ka novoj destileriji, koju je otac Damjan sa bratstvom pre tri godine sagradio. I, još je sređuje. Unutra puna drvena burad rakije. Najstarija je iz 2010. godine.

Sto kvadrata ima destilerija. Bila je to ideja oca Damjana, koji je dole u strmini kalemio stare šljive moravke. Kalemio mu kalemar iz Srbije. Dogodine čeka novi rod, a ovih dana traži prevoz za 12 tona šljiva.

„Neko će se ponuditi“, gotovo ubedljivo kažemo.

„Hoće, verujem“, sve istom smirenošću govori otac Damjan, koji je kalemio šljive u strmini gde sve ručno mora da se okopava i gde nijedna mašina ne može da priđe.

A, posla ima. Šljive, nadaleko čuvene moravke treba da se okopaju, da se pokosi trava oko njih.

Čini nam se, ništa strmoglavije odavno nismo videli.

Manastir ima pet hektara  što zemlje, što šume. Al, zemlja posna, i u takvu je „stranu“. Gde su nove kalemljene šljive, dugo su monasi krčili od šiblja.

Posla u manastiru i oko svetinje uvek ima. Provode vreme u molitvi i u radu. U manastirskoj prodavnici svega. Od ikona, brojanica, krstića, melema, do meda.

Manastir ima svoj pčelinjak.

Zasadio je otac Damjan, sa igumanom manastora Ceranjska Reka, na tamošnjem imanju oko 70 stabala „turskog“, a neki ga zovu i „kalifornijski orah“. Sadnice je dobio na poklon, kaošto je na poklon dobio i sadnice čoveka koji izbvozi srpsku šljivu u Rusiju.

Čeka mnogo posla bratstvo manastira Sveti Jovan. Uskoro će slava. Spremiće manje no inače, ali slavu posvećenu Usekovanju Svetog Jovana treba obeležiti kako i dolikuje.

Ima mnogo planova otac Damjan. Očekuje da skoro počne kopanje bunara, koje će imati vode „za dva sela“.

„Oduvek smo imali pomoć države Srbije. Kancelarije za Kosovo i Metohiju, koja nas nikada nije odbila. Svaki naš predlog je finansijski ispratila. A, nikad nam pomoć nije odbila ni opština Leposavić“, govori u dahu iguman manastira Sveti Jovan.

Oseća se jesen. Tamo ka Sočanici, već se izmešale boje sunca i plamtećeg ruja. Čuju se i glasovi seljana. Zašli u kukuruzišta. Još je rano, ali da obiđu rod. Na ulazu, dva dotrajala manastirska vozila.

Pitamo oca Damjabna, kako zimi izlazi uz ovu usprtost, kad sneg zaveje, kad krenu da brišu kopaonički ledeni vetrovi.

„Stavim lance, dokle može, a onda peške“.

Od Sočanice do Manastira ima nešto više od tri kilometra. Skreće se s desne strane magistralnog puta Kosovska Mitrovica-Kraljevo. Pa uzbrdo, na nekoj nadmorskoj visini od oko šest stotina metara. Ne može da se promaši. Koga kod pitate, svi će vam s radošću reći gde je manastir „Sveti Jovan“.

Ako nikako drugačije, upravljajte s po onoj visokoj krečnjačkoj steni, na kojoj je iscrtan ogroman beli krst.