Priča o Peđi Leovcu stradalom u odbrani Kosova: Nakon ranjavanja vratio se na ratište gde je i poginuo

Prijatelji Predraga Peđe Leovca iz Pljevalja, prerano stradalog viteza, potrudili su se da rane ne zarastu i da u našim srcima kucaju srca junaka od Kosovskog boja do Košara, da njihova borba nije bila uzaludna, da njihova imena uvek budu na našim usnama, pišu Večernje novosti.

Predrag Peđa Leovac (1975-1999) nakon završetka gimnazije u rodnim Pljevljima, upisuje Vojnu akademiju u Beogradu. Po zavrešetku Akademije, vojnički put ga vodi na sveto Kosovo. Biva raspoređen u Prištinski korpus, 125. motorizovanu brigadu, 53. granični bataljon.

Na zemlji na kojoj je srpska istorija dobila svoj smisao, zemlji na kojoj srpsko srce najjače kuca, mladi potporučnik stasavao je u viteza svoga roda, dostojnog slave srpskog oružja i časti srpskog imena. Peđinu ljudsku veličinu najbolje opisuju reči njegovih drugova: „Peđa je bio naša savest. Kakav čovek, takav i junak, jednom rečju vitez".

Na ratište se vratio sa slomljenom vilicom

Nakon što je ranjen na Svetu Petku 1998. godine, Peđa je prevezen u Beograd na VMA, gde mu je konstatovan trostruki prelom vilice. Iako od posledica ranjavanja nije mogao ni da se hrani niti da govori, Peđa je insistirao da se vrati kući u rodna Pljevlja, a svoju želju ispisao je na ceduljici i predao svome ocu Milu, koji je došao da ga obiđe.

Vrativši se u svoj zavičaj, hraneći se na slamčicu, Peđa počinje da prikuplja snagu, kako bi se vratio svojim drugovima na Kosmet. Nedovoljno oporavljen, napušta svoj dom u februaru 1999 godine. Na rastunku, majci Milici obećava da će, ukoliko se ikad vrati, kući dojahati na "bijelom konju".

Vrativši se svojoj vojsci, prvo je od nadređinih tražio pušku koju je nosio prilikom ranjavanja. Kako je ona bila ostala u minskom polju, Peđi je ponuđena druga puška. On je to odbio, vratio se u neočišćeno minsko polje i tamo pronašao svoju pušku. Sa tom puškom je i poginuo 14. aprila 1999. godine, pri pokušaju zauzimanja vrha Maja Glava. Imao je 23 godine i 4 meseca.

U trenutku pogibije imao očev lanac oko vrata

U trenutku pogibije, Peđa je oko vrata nosio lančić koji je bio roditeljski poklon. Na lančiću su se nalazili krstić i mala ikona Presvete Bogorodice. Snajperski hitac, koji je Peđu kroz smrt poslao u večnost, prekinuo je taj lančić, koji je bio Peđina poslednja odbrana… 

"Za ne daj bože"

Kada su posle Peđine smrti dopremljene njegove stvari, otac Mile je u korici ratne zabeleške svoga sina pronašao 340 maraka, na kojima je bilo naznačeno „za ne daj Bože“. To je bio novac koji je otac Mile dao Peđi kada je krenuo na Vojnu akademiju. Dakle, prošlo je punih 5 godina a da niti jedan jedini fening tog novca Peđa nije potrošio.

Za svog kratkog ali velikog života, Peđa je zaslužio Orden za zasluge u odbrani i bezbednosti prvog stepena.