Problemi žena na Kosovu: Nasilje, nezaposlenost i neupućenost u zakonska prava

Nasilje nad ženama na Kosovu je u porastu, a sigurne kuće, kojih ima 10, gotovo pune, upozoravaju Nevenka Rikalo iz Udruženja žena „Ruka ruci“ i Igbalje Rogova iz Mreže žena koje pokušavaju da podignu svest kod pripadnica nežnijeg pola kada su njihova prava u pitanju, ali im pomognu i u ekonomskom osnaživanju.

Samo u periodu od januara do septembra meseca ove godine Kosovska policija zabeležila je 2.008 slučajeva nasilja prema ženama u porodici, međutim, pitanje je koliko se žena nije ohrabrilo da prijavi nasilje zbog ekonomske zavisnosti od partnera, ili nedovoljne upućenosti u njena zakonska prava. 

Prema podacima Mreže žena Kosova koja okuplja 140 organizacija koje se bave pravima žena i pomoći pripadnicama nežnijeg pola, na Kosovu je samo 18 odsto žena zaposleno, dok podaci Indeks žena, mira i bezbednosti za 2023. godinu pokazuju da je Kosovo u Evropi, posle Ukrajine, najgore mesto za život žena. 

Predsednica Mreže žena Igbalje Rogova ne slaže se sa podacima istraživanja Indeksa žena, tvrdeći da pitanja prilikom anketiranja nisu bila jasno i precizno postavljena.

„Nije tačno da je na Kosovu najgora situacija, da je Kosovo na drugom mestu u Evropi, jer ovde postoji dobar život za žene, ali problem je još u zapošljavanju. Ako nemate ekonomsku podršku onda sve postaje teško, i kada je nasilje u pitanju, obrazovanje... Inače, ja sam protiv tog istraživanja jer su pitanja bila zbunjujuća. Kada se pravi istraživanje, treba da bude dobar model i za pitanja, jer nije opasno na Kosovu biti žena, nego je teško zbog ekonomske nestabilnosti, zapošljavanja, a to utiče na nasilje nad ženama, na školovanje žena“, ističe Rogova.

Ona tvrdi da Kosovo ima dobre zakone kada su prava žena u pitanju, ali da ih žene ne koriste.

„Treba da prijave nasilje, treba da traže svoje pravo na imovinu, jer imamo zakone koje hrabre i podržavaju žene“, kaže ona.

Nasilje nad ženama nije samo problem na Kosovu, već svuda u svetu, dodaje Rogova.

„Kod nas žene ne iskorišćavaju dovoljno institucije. Kada govorim o institucijama govorim o policiji, sudovima, jer mi to ne možemo same rešiti. Ne mogu same organizacije na tome da rade, sada imamo institucije koje mogu pomoći“, rekla je Rogova.

Ona ističe da je Mreža žena sugerisala kosovskim institucijama da pomognu sigurnim kućama na Kosovu i da je prvi put ove godine kosovska vlada pristala da pomogne, dok, sa druge strane, organizcije ispred koje dolazi pomaže fondovima.

„Na početku je jedan grant iznosio oko 500 evra, sada je do 10.000 evra. Cilj nam je, jer kada mi kažemo, kao Mreža, hoćemo zajedno da radimo, ja ne mogu da očekujem te organizacije rade bez fondova, zato smo počeli sa fondovima Mreže Kosova što možete i videti na našem sajtu, koje su organizacije dobile grantove i gde su to upotrebile“, ističe ona.

Mreža žena je takođe započela kampanju „Crvene cipele“, pri kojoj se žene utorkom oblače u crveno i poručuju „Danas neću da kritikujem nijednu ženu“.

„Svaka žena treba da se bori za sebe, niko neće da ti pomogne ako ti prvo ne misliš na sebe, ali ta žena treba da ima nekoga da joj pomogne na tom putu i moj savet svim ženama je da se solidarišu jedna sa drugom. Moja vizija su tri velike želje. Jedna je da uključim muškarce u naš rad, jer ja ne verujem da možemo pomoći ženama ako muškarci nisu sa nama na tom putu, i vidim da sve više muškaraca podržava naš rad. Drugo mi je bilo važno da mlada generacije budu uključene i sada vidim i dečake i devojčice kako su uključeni i protestujemo zajedno protiv nasilja, ali treća želja mi se nije ipsunila, da žene budu solidarne jedna sa drugom i da prestanu da kritikuju jedna drugu“, tvrdi Rogova.

Savetnica u „Ženskom inkluzivnom centru“, prihvatilištu za žrtve porodičnog nasilja u opštini Novo Brdo, Nevenka Rikalo, upozorava na porast nasilja nad ženama.

„Ženski inkluzivni centar je otvoren pre tri godine i možemo reći da se iz godine u godinu povećava broj prijava žrtava koje su izložene nasilju u porodici. Na Kosovu postoji devet sigurnih kuća od kojih jedna pripada Ministarstvu unutrašnjih poslova i ona je isključivo za žrtve trafikinga, dok ovih devet sigurnih kuća su raspoređene po regionima, među kojima je i Novo Brdo, i Zubin Potok, kao dve opštine koje prihvataju žrtve porodičnog nasilja i žene koje su iz nevećinskih zajednica. Ženski inkluzivni centar je takva sigurna kuća koja prihvata žrtve, i u ovom periodu imali smo, od januara do oktobra, 15 prijavljenih žena koje su zatražile pomoć uz asistenciju policije ili Centra za socijalni rad i 18 dece. Među žrtvama nisu samo žene iz nevećinskih, već i žene iz većinskih zajednica, tako da smo počele pomalo da učimo i albanski jezik da bi mogle da se sporazumevamo sa našim korisnicama“, ističe Rikalo.

Ona ukazuje da je siromaštvo na Kosovu oblik kome su najizloženije žene.

„Pored nezaposlenosti, možemo da kažemo da žene ne stavljaju u prvi plan ni svoje zdravlje, kao ni edukaciju. Možda na zdravlje utiče i to što uvek sama žena vodi brigu pre o svojoj prododici, svojim članovima porodice, nego sebi i važi ona izreka „neka, drugi put ću ja“. Za obrazovanje možemo da kažemo da jeste povećan stepen obrazovanja ženskog pola, ali zato je vrlo mali broj žena koje se nalaze na mestima odlučivanja, ne samo u politici, nego i na rukovodećim mestima kada je neki biznis u pitanju. Interesantno je i to da je veliki procenat žena neinformisan o načinu kako mogu da ostvare svoj ekonomski položaj, jer vrlo malo znaju o pravu na nasleđivanje i ujedno nisu informisane za dobijanje kredita kako bi pokrenule neki biznis“, rekla je Rikalo.

Na pitanje, da li se razlikuje položaj žena u gradovima i ruralnim sredinama na Kosovu, Rikalo ističe da to zavisi iz kog se ugla gleda.

„Ako gledamo za očuvanje zdravlja, mnogo su ugroženije žene iz ruralnih sredina, jer još uvek nije organizovan javni prevoz iz sela da bi one došle na preglede, a i vrlo malo lekara radi u selima gde bi mogli da pruže organizovanu zdravstvenu pomoć, a što se tiče, ako pogledamo sigurnu kuću, veća je mogućnost zapošljavanja i pružanja te reintegracije žena u gradu. U gradu postoje mogućnosti za bolje zapošljavanje, mnogi biznisi prihvataju žene koje su izašle iz kruga nasilja, dok u selima vrlo mali procenat imamo biznisa gde bi ljudi prihvatili da zaposle ženu koja je bila izložena nasilju“, tvrdi Rikalo.

Uprkos svemu, Rikalo ističe da institucije rade svoj deo posla i podseća na Istanbulsku konvenciju koja je donesena 2011. godine, a ratifikovana 2020. godine.

„Sada se Zakon o zaštiti od nasilja u porodici, Zakon o nasleđivanju, Zakon o ravnopravosti polova usklađuje sa Instanbulskom konvencijom, jer neće se raditi isključivo samo sa žrtvama porodičnog nasilja, već i sa nasilnicima, to je jedna novina koju je Istanbulska konvencija donela i sada se usklađuju zakoni, administrativna uputstva, uredbe po kojima treba da se radi i to je pozitivan pomak što se tiče rada institucija“, rekla je Rikalo.