Radojković i Gulić: Pogrom 2004. bio planska akcija usmerena na istrebljenje Srba i srpskog identiteta

Istoričari Milan Gulić i Stefan Radojković ukazali su da je nasilje tokom Martovskog pogroma 2004. godine bilo organizovana, planski vođena i koordinisana akcija, usmerena ne samo na fizičko istrebljenje i proterivanje srpskog naroda, već i na uništavanje njegovog identiteta – kulturne, verske i istorijske baštine, piše Juronjuz Srbija.

Prema njihovim ocenama, napadi nisu bili slučajni, ni spontani, već rezultat dugotrajnog procesa u kojem su sve više ekstremističke snage, logistička sinhronizacija i politički pritisci doveli do razaranja crkava, grobalja, objekata i zajednica koje su simbolizovale srpsko prisustvo na toj teritoriji.

Istoričar Stefan Radojković kazao je za Juronjuz da je nasilje nad Srbima na Kosovu nakon juna 1999. godine bilo kontinuirano, sa periodima većeg i manjeg intenziteta, a martovski pogrom 2004. predstavljao je kulminaciju tog procesa.

Radojković ističe da bezbednosna situacija za Srbe i druge nealbance u prvim godinama nakon dolaska međunarodnih snaga nije bila održiva.

„Od juna 1999. pa do kraja 2000. godine bilo je izuzetno teško biti Srbin na Kosovu i Metohiji. Nasilje je bilo konstantno, sa usponima i padovima, ali nikada nije prestajalo“, naveo je Radojković.

Kako objašnjava, napadi na srpske enklave trajali su godinama, a njihov intenzitet zavisio je od sposobnosti lokalnog stanovništva da se organizuje i odbrani.

„Dobar indikator opstanka Srba u određenim sredinama jeste način napada. Kada imate snajpersku ili minobacačku vatru, to znači da napadači ne mogu lako da uđu u selo ili enklavu, bilo zbog prisustva Kfora ili zbog organizovanosti Srba“, rekao je.

Tri ključna faktora

Radojković naglašava da se uzroci martovskog nasilja ne mogu posmatrati izolovano, već kao deo šire strategije, ukazujući na tri ključna faktora koji, prema njegovim rečima, potvrđuju da je reč o koordinisanom i planiranom napadu.

Prvi razlog, kako navodi, bila je politička dinamika i težnja ka ubrzanju procesa nezavisnosti.

„Postojao je osećaj nestrpljenja da se dođe do nezavisnosti ili makar da se ubrza taj proces. Do tada je važio princip ’standardi pa status’, ali se nakon martovskog pogroma situacija promenila i uvedeni su takozvani ‘light standardi’, što je značajno ubrzalo političke procese“, objasnio je Radojković.

Drugi faktor bio je povratak raseljenih Srba koji je, iako spor, počeo da daje određene rezultate.

„Postalo je jasno da postoji mogućnost povratka. Oko tri i po hiljade ljudi već se vratilo, što je za albansku stranu predstavljalo problem jer je ukazivalo na mogućnost opstanka Srba na tim prostorima“, rekao je.

Treći razlog, prema njegovim rečima, odnosi se na prisustvo Srba i njihovih institucija u urbanim sredinama.

„U šest većih gradova, koji su bili meta napada, pored malobrojnih Srba postojale su i institucije Republike Srbije ili Srpske pravoslavne crkve. Upravo to prisustvo moralo je da bude uklonjeno, jer je predstavljalo osnov za opstanak srpskog naroda“, istakao je Radojković.

Naglasio je da razmere nasilja, kao i njegova geografska rasprostranjenost, jasno ukazuju na planski karakter događaja.

„Ne možete imati događaj u kojem učestvuju desetine hiljada ljudi, koji zahvata gotovo čitavu teritoriju i traje više dana, a da to nije koordinisano i usmereno ka jasno definisanim ciljevima“, naglasio je Radojković.

Nasilje nad Srbima duboko ukorenjeno tokom 70-ih

Istoričar Milan Gulić ocenio je da uništavanje crkava i manastira tokom martovskog pogroma 2004. nije bilo slučajno, već deo šire, organizovane kampanje usmerene na brisanje kulturnog i istorijskog identiteta Srba.

Odgovarajući na pitanje zašto su verski objekti bili među glavnim metama nasilja, Gulić je ukazao da koreni napada sežu mnogo dublje, još u period pre 1999. godine.

„Nasilje nad Srbima na Kosovu i Metohiji nije počelo 1999, već je bilo duboko ukorenjeno i tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Tada je to bilo jedno od ključnih pitanja u Jugoslaviji, sa hiljadama proteranih. Nakon 1999. godine, to nasilje je postalo potpuno nesputano, bez institucija koje bi mogle da zaštite stanovništvo“, rekao je Gulić.

Posebno je istakao razmere razaranja imovine Srpske pravoslavne crkve, navodeći da u njenoj istoriji teško da postoji period u kojem je u tako kratkom vremenu uništeno toliko sakralnih objekata.

„Za samo tri dana uništeno je oko 39 crkava i manastira, od kojih su neki bili spomenici kulture od svetskog značaja. Stradali su manastir Devič, kompleks Svetih Arhanđela, Bogoslovija u Prizrenu, kao i brojne crkve u tom gradu, koji je pre pogroma imao jedinstvenu celinu sa više hramova na malom prostoru – svi su temeljno uništeni“, naveo je Gulić.

Osim verskih objekata, na meti su bila i groblja, freske, ikone i kulturna dobra. U pojedinim slučajevima nestala su i umetnička dela, poput radova slikara Uroša Predića iz jedne crkve u Štimlju, dok se za deo bibliotečke građe i danas ne zna šta je sa njom.

I kosovski policajci učestvovali u napadima

Gulić naglašava da obim i rasprostranjenost nasilja jasno ukazuju da nije reč o spontanom izlivu besa.

„Ako u pogromu učestvuju desetine hiljada ljudi, na prostoru koji obuhvata gotovo čitavu teritoriju Kosova i Metohije – u više od 20 opština – onda je jasno da se radi o organizovanom i planiranom zločinu“, istakao je on.

Prema njegovim rečima, dodatnu težinu ovim tvrdnjama daju i navodi da su pojedini pripadnici kosovske policije učestvovali u napadima, usmeravajući okupljene i pokazujući im srpske kuće i objekte.

„Bez ikakve dileme, radilo se o sistemskom nasilju. Na to su ukazivali i pojedini predstavnici međunarodnih misija, uključujući Unmik i Nato, koji su, iako možda nisu direktno priznali, jasno aludirali na organizovan karakter događaja“, rekao je Gulić.