Rakočević: Srbi na Kosovu osuđeni na strah od upotrebe maternjeg jezika

Sve nadležne institucije, svaka država, međunarodna nevladina organizacija, svaki medij mora da oseti strah kosovskih Srba od upotrebe maternjeg jezika. Mora da vidi ogromnu diskriminaciju koja se na tom polju dešava i da shvati da, iako se u svim dokumentima kaže da su srpski i albanski ravnopravni jezici, to apsolutno ne važi, kaže za Kosovo onlajn Živojin Rakočević, novinar i književnik iz Gračanice.

On ukazuje da se o ugroženosti srpskog jezika na Kosovu jako malo priča.

„Ako postoji savršena ugroženost na Kosovu i Metohiji, onda je to ugroženost našeg jezika. Nema nikoga od nas koji živimo na Kosovu i Metohiji ko se bar jednom nedeljno ne zapita: 'Smem li da kažem nešto na svom jeziku?' Naš jezik u nama samima je toliko uplašen, ugrožen i toliko nestaje da je to zastrašujuća situacija. Jezik je sredstvo identifikacije i mi se nalazimo u onoj nesrećnoj poziciji u kojoj vi izdajete sopstveni jezik jer gledate kako se prema vama ponaša policajac, činovnik, kako se ponaša prodavačica, neko na ulici, ako govorite svoj maternji jezik. Osuđeni smo na strah od upotrebe maternjeg jezika“, navodi Rakočević.

Komentarišući preporuku Saveta za srpski jezik upućenu Vladi Srbije da se kod Unmika i drugih međunarodnih institucija interveniše kako bi se na prostoru Kosova zaštitila ćirilica, Rakočević kaže da je svaka akcija koja se preduzme dragocena, jer pruža sigurnost za decu koja se na ulici plaše da kažu „Dobar dan“.

„Svaka reč koja ohrabruje postojanje srpskog jezika na Kosovu i Metohiji i oduzimanje tog straha koji se 25 godina kupi u ovom narodu je dragocena. Unmik je na početku svoje misije odlučio da zaštiti makar imena mesta, da uvede obaveznu upotrebu i na albanskom i na srpskom jeziku, neki činovnici su probali da nešto urade, ali sve se to srušilo i sve je ostalo ljuštura. Sada je Unmik ljuštura ljušture. Njegova moć je gotovo nikakva, a druge međunarodne organizacije žmure nad svim tim. Prvi put u istoriji ovog prostora reč srpskog jezika je postala okidač da nestanete“, ističe naš sagovornik. 

Na Kosovu se, kaže, tokom godina dogodilo na hiljade preimenovanja mesta, pa je tako upisivanje u mape „Elez Hana“ umesto Đeneral Jankovića, bila „velika nacionalna pobeda“.  

„Ako kažete Metohija, vi ste izbačeni iz života. Vi više ništa ne možete uraditi ovde. I ko zna šta će sledeće smisliti administracija da vas osudi, jer kada osudi vaš jezik, osudila je vašu najdublju intimu, vaše najtajnije misli, vaše pravo da govorite maternjim jezikom. Ogromna većina nas ne zna, recimo, francuski, ali niko u Parizu ne strahuje od toga što ne zna francuski jezik. Ovde mi strahujemo jer nam se kaže: 'Vi morate govoriti albanski'. Vama policajac na nekom prelazu kaže: 'Ovo je Kosova, ti moraš da znaš albanski', a vi plaćate porez i taj policajac prima platu da kaže 'Dobar dan' na srpskom jeziku. To je vrlo duboka tema koja zahvata najintimnije psihološke jezičke slojeve i onaj banalni, društveni, svakodnevni, prosti život koji kaže: 'Da li da uđem u ovu prodavnicu, uzmem i ćutim ili da nešto kažem na svom maternjem jeziku'“, navodi Rakočević.