Sećanje na Albansku golgotu; Pavlović: Odluka Srbije jedinstven primer u svetskoj istoriji

Na današnji dan, 25. novembra 1915. godine, Vrhovna komanda srpske vojske donela je jednu od najtežih odluka u savremenoj istoriji Srbije – odluku o povlačenju preko Albanije. Istoričar, profesor dr. Momčilo Pavlović rekao je za Juronjuz Srbija da je odluka da se odbije kapitulacija, a da se vojska i državni vrh prebace na teritoriju druge zemlje, jedinstven primer u svetskoj istoriji.

„Srbi i Srbija treba da budu ponosni na svoje pretke. To je odluka koju gotovo nijedan drugi narod u takvim okolnostima nije doneo“, ističe Pavlović.

Novembar u srpskoj istoriji, kaže Pavlović, prepun je velikih datuma - od prisajedinjenja teritorija, do stvaranja Jugoslavije. Ali 25. novembar 1915. zauzima posebno mesto.

Godine 1914. Srbija je izvojevala velike pobede, ali već 1915. situacija se dramatično promenila.

Smenjeni Poćorek zamenjen je nemačkim generalom fon Makenzenom, a uz tajni dogovor sa Bugarskom, Centralne sile su prema Srbiji koncentrisale 800.000 vojnika. Srpske položaje zasipala je teška artiljerija sa Bežanijske kose i iz Banata, dok je vojska pružala otpor u stalnom povlačenju.

Dana 22. septembra 1915. Bugarska iznenada napada i prodire u južne krajeve – današnju Severnu Makedoniju. Zbog toga Vrhovna komanda povlači glavninu trupa prema Kosovu, nastojeći da obezbedi manevarski prostor. Vlada se spušta u Kruševac, gde je održana dramatična sednica na kojoj je zaključeno: odluku mora doneti vojska.

Teško bolestan načelnik Vrhovne komande, vojvoda Radomir Putnik, u jednom trenutku gubi kontakt sa komandantima armija, dok se vojska grupiše u Metohiji - tik uz granicu sa Crnom Gorom.

Posle gubitka komunikacije sa Putnikom, sazvan je Ratni savet - komandanti tri armije i jedne vojske: vojvoda Stepa Stepanović, vojvoda Živojin Mišić, general Pavle Jurišić-Šturm i general Mihajlo Živković.

Štampa je u međuvremenu širila defetizam i glasine o navodnoj kapitulaciji. Moral je bio težak, stanje vojske iscrpljeno.

Kontraofanziva na Kosovu

Na prvoj sednici, održanoj ujutru, Mišić predlaže nešto što će zauvek ostati zapisano u istoriji - kontraofanzivu na Kosovu.

„Da pružimo odsudnu bitku upravo ovde na Kosovu. Da sažežemo svo gvožđe i municiju koju smo poneli, spucamo na neprijatelja i da to bude odlučna bitka, da izginemo časno“, rekao je Mišić.

Ali njegov predlog je odbijen. Komanda donosi odluku o povlačenju. Topovi i teško naoružanje moraju se uništiti ili sakriti. Stoka koja ne može da izdrži put biće zaklana za vojsku. Samo najjače životinje, volovi i konji, mogu dalje.

U 15 časova zakazana je nova sednica. Mišić ponovo predlaže kontraofanzivu i udar prema Mitrovici, ali posle razmatranja realnog stanja, ostaje usamljen. I povinuje se.

Vrhovna komanda određuje tri pravca povlačenja - prvi: Peć-Rugovska klisura-Andrijevica-Podgorica-Skadar, drugi: Prizren-Ljum Kula-albanska bespuća-Drač, treći, najlakši: preko Struge i Debra ka Elbasanu i obali.

„Bile su dve mogućnosti - kapitulacija ili povlačenje. Kapitulacijom gubite vojsku, ali gubite i državu. Srbija je odabrala jedinstven put - da se sačuva i vojska i država“, kaže Pavlović.

Sa Kosova krenulo oko 400.000 ljudi

Sa vojskom se povlači vlada, ministri, regent Aleksandar i 25.000 austrougarskih zarobljenika, koje srpska vojska vodi da bi ih predala saveznicima.

Sa Kosova je krenulo oko 400.000 ljudi - vojnika, oficira, civila. Do obale Jadrana stiglo je oko 160.000 vojnika, 10.000 konja i oko 20.000 zarobljenika.

Saveznici su u Brindiziju izgradili ogromne baze i skladišta hrane. Italijanska mornarica bila je plaćena da dovozi namirnice i prevozi vojsku, ali nakon potapanja nekoliko brodova, Italijani postaju oprezni, pa se vojska dodatno iscrpljuje prelaskom još 150 kilometara do juga.

Italija se u decembru 1915. pokazuje kao malo raspoložena ka Srbiji. Vlada u izbeglištvu beleži dramatične izveštaje: nema hrane, vojska gladuje.

Tek posle navodne intervencije ruskog cara Nikolaja II, o kojoj istoričari i danas polemišu, počinje ozbiljno snabdevanje i evakuacija.

Na Krf je prebačeno oko 120–130.000 vojnika. Ostali su kroz Sredozemlje upućeni u Tunis, Francusku i Italiju.

Po iskrcavanju vrši se trijaža- oni u najtežem stanju odvajaju se u improvizovane bolnice gde se bukvalno čekalo – hoće li preživeti noć.

Na ostrvu Vido sahranjeno je oko 1.200 vojnika u prvim danima. Zemlja je bila plitka, tvrda, a kada više nije bilo mesta, tela su spuštana u more – u ono što će zauvek ostati poznato kao Plava grobnica.

„Postoje podaci da je 5.400 ljudi sahranjeno u Plavoj grobnici. To je jedna od ključnih identitetskih tačaka srpskog naroda“, podseća Pavlović.

Broj žrtava najveća nepoznanica

U septembru 1918. srpska vojska probija Solunski front. Bugarska izlazi iz rata. Savezničke snage otvaraju put ka oslobađanju Srbije, koja se u pobedničkom naletu vraća kući.

Iako postoji veliki broj teorija, Pavlović ističe da oko Prvog svetskog rata nema velikih kontroverzi. Najveće nepoznanice ostaju broj žrtava i pojedinosti ogromnih ljudskih tragedija.

„To je veliki period srpske istorije. I činjenica da Srbija nije potpisala kapitulaciju, već iznela vojsku i državu na tuđu teritoriju - to je jedinstven primer. Malo je takvih primera u istoriji i Srbija treba da se time ponosi“, kazao je Pavlović.