Stojković: Nismo bili svesni težine Košara, to je bio simbol svih odbrambenih bitaka

Nekadašnji pripadnik 52. artiljerijsko-raketne brigade Žarko Stojković, jedan od prvih ranjenih pripadnika Vojske Jugoslavije na Košarama izjavio je za Kosovo onlajn da ova bitka predstavlja stub odbrane i simbol odbrambenih ratova.

„Mi tada nismo bili svesni težine bitke na Košarama i njenog značaja. Kasnije se ispostavilo da je ta bitka predstavljala stub odbrane kao i simbol svih odbrambenih ratova koji je ostavio veliki pečat na svima nama“, kazao je Stojković.

Poručio je da su emocije i kod njega i kod njegovih saboraca i dalje velike bez obzira što je od tih događaja prošlo 26 godina.

„Emocije su velike zato što je karaulu Košare branilo 130 vojnika. Znači, 130 vojnika je sprečilo upad šiptarskh terorista, regularne vojske Albanije, vojski iz drugih zemalja među kojima su bili i mudžahedini i strani plaćenici Legije stranaca... Međutim, naši vojnici nisu pokleknuli pred svim tim izazovima dajući svoje živote, svoje delove tela, svoju krv za slobodu naše zemlje“, precizirao je Stojković.

Rodom iz Aleksinca on je pripadao partiji vojnika na redovnom odsluženju vojnog roka 1998. godine.

Završio je obuku za vozača Bova i rat ga je zadesio u Đakovici, u 52. artiljerijsko-raketnoj brigadi.

„U pitanju je jedinica koja se najmanje spominje, a imala je najviše angažovanja na Kosovu 1998. i 1999. godine. Tokom rata imali smo 16 poginulih“, objasnio je Stojković.

Upravo njegova jedinica je bila prva koja se tog jutra, 9. aprila uputila na ispomoć na Košare.

Krenuli su sa tri Bova i na tom prvu prvo naleteli na pincgaauer u kome su bili Duško Šljivančanin, komandant 53. graničnog bataljona i njegov vozač.

„Upali su u zasedu. Vozač Miroslav Stojanović je poginuo, a Šljivančanin ranjen. Nastavili smo dalje i odmah prihvatili vatru sa neprijateljem. Težište naše borbe bilo je u pravcu Rasa Košares“, priseća se.

Celog tog prvog dana trajale su borbe, a kada je pala noć odlučeno je da se zbog bezbednosti vrate u bazu, u podnožje Košara.

„Pri povratku smo izgurali pincgauer s puta i prvi Bov je nastavio ka dole. Ja sam vozio drugi i samo sam osetio jaku eksploziju ispod vozila i prašinu. Ništa posle toga se nisam sećao“, priča Stojković.

Kasnije je saznao da je njegovo vozilo pogodila protiv-tenkovska mina i raketa iz bestrzajnog topa.

Raketa je pokidala kupolu sa vozila i vojnici koji su bili u njoj, potporučnik Petar Mišić i nišandžija su teško ranjeni.

Nikola Popović i on su ostali u vozilu.

Objašnjava da su mu saborci kasnije ispričali da je iz njegovog vozila izbijala vatra, a toplota je aktivirala granate 20 milimetara zbog čega su mislili da nema preživelih, pa su planirali da po tela dođu tek sledećeg dana.

On je došao svesti nekoliko sati kasnije.

„Budim se kao iz sna i da osećam te bolove, sve jače i jače. Najviše sa desne strane plućnog krila ne znajući koje povrede imam. Imao sam jake bolove i u desnoj ruci, u levoj nozi. U tom momentu počinjem da razmišljam šta je moglo da se desi. Svakakve situacije mi prolaze kroz glavu. Mislio sam da nema nikog živog, da su svi nastradali. Prvo sam mislio da su Nato avioni pogodili našu kolonu. Nisam ni znao da je bila na tom mestu zaseda“, kaže.

Objašnjava da je u tom magnovanju osetio kao da sedi u nekom potoku. Tek kasnije je shvatio da je to bila krv saborca Popovića.

„Posle nekoliko minuta sam čuo neke razgovore oko vozila, ali nisam smeo da se javljam jer nisam znao koje su snage došle tu, da li su albanske ili naše. Slušao sam razgovor i čuo da pričaju na srpskom. Pozvao sam ih da me izvuku iz vozila. U tom momentu se stvorila tišina, oni su mislili ko zna ko je i odakle zove. Nisu verovali da u vozilu ima preživelih“, opisuje samo jedan od događaja prvo dana bitke na Košarama.

Nakon što su ga dvojica vojnika spustili niz planinu do Batuše, sela u kome se nalazio vojni sanitet ukazana mu je prva pomoć, a zatim je hitno prebačen prvo u Prištinu, a zatim za Vojnu bolnicu u Nišu.

Nakon što se oporavio počeo je da radi kao vozač autobusa u Beogradu.

Ipak, priznaje da se i dalje seća onoga što je proživeo.

„Sva ta dešavanja su ostavila veliki pečat svima nama. Eto, preko stradalih i povređenih saboraca, porodica poginulih zbog nedostatka njihovih sinova, očeva, kao i drugim ljudima, preko osiromašenog uranijuma zbog povećanog oboljevanja od kancera i drugih bolesti“, navodi.

Ipak, ne krije da je ponosan što je bio deo bitke za Košare i odbrane države.

„Zbog svega toga ja se osećam ponosno i eto što mogu da pričam o tim događajima i da spominjem te moje saborce i ta priča mora da neprekidno traje“, poručuje Stojković.