Mišić: Naša dužnost je da pričamo o palim herojima sa Košara, da ne odu u zaborav

Očekivali smo napad. Nismo bili iznenađeni kada je javljeno da su udarili na rejon Košara. Tražio sam dozvolu da krenem sa svojom jedinicom da pomognemo graničarima. Bili smo prvi koji smo im pritekli u pomoć, priseća se za Kosovo Onlajn potporučnik Petar Mišić tog 9. aprila 1999. godine kada je počela bitka na Košarama.

On je tada teško ranjen, ostao bez desne noge, od 12 ljudi u njegovoj jedinici, njih četvorica su tog dana izbačena iz stroja, a na žalost poginuo je jedan vojnik u zasedi. Kako navodi Mišić, tada tek 23-godišnjak, i danas bi isto uradio, stao u odbranu države koja je bila napadnuta.

Ispovest Petra Mišića

"Bili smo u selu Batuša koje je ispod Košara. Moja jedinica je pridodata 125. Motorizovanoj brigadi u sastavu 3. borbene grupe da dubinski obezbeđuje granicu. Tu smo i dočekali početak bombardovanja, a kada smo čuli da je karaula napadnuta, tražio sam dozvolu da se uključimo u borbena dejstva. Rekli su mi da pošaljem vojnike i ostanem u selu kako bi održavao vezu, ali kako sam mogao da pošaljem vojnike od 19, 20 godina, a da ja ne odem, Naravno da sam krenuo, ostavivši jednog vojnika na položaju, jer mi je bilo ispod časti da nekog pošaljem, a da ne krenem sam.

Krenuli smo u tri BOV-a u ranim jutarnjim časovima prema karauli -  11 vojnika i ja. Na putu nikog nismo sreli, ni teroriste ni naše jedinice, samo smo čuli detonacije. (Prvi BOV: Mišić, vozač Žarko Stojković,punilac Nikola Popović i nišandžija Durko Osmanović. Drugi BOV: vozač Goran Jevtić, nišandžija Marko Marinković i punilac Dragan Mitić i Srđan Petrović. Treći BOV: vozač Predrag Bulović, nišandžija Danilo Krsmanović i punilac Đorđe Ružić i Aleksandar Zlatić).

Vremenski uslovi nisu dozvoljavali da izađemo skroz do karaule, nego smo stali u neposrednoj blizini i krenuli da dejstvujemo. Bili smo pod vatrom ceo dan, snajperskom i pešadijskom, a konstantno je padala neka kiša, bilo je dosta hladno sećam se. Nije nam padalo na pamet da odustanemo.

U nekom trenutku smo videli komandanta 53. graničnog bataljona tada majora Šljivančanina, kako ide da dočeka četu Vojne policije. Na radio vezi smo kasnije čuli da je upao u zasedu gde je ranjen, a poginuo je vojnik koji ga je vozio.

S obzirom da nismo imali obezbeđen položaj za oklopna vozila, nije bilo bezbedno da ostanemo i preko noći. Oko 16.15 zatražio sam dozvolu da se vratimo nazad u selo Batuša. I počeli smo polako da se pakujemo.

Napravili smo plan nazad da idemo nazad istim tragovima ako naletimo na mine, a prvi BOV je trebalo da odgura vozilo (pinc) majora Šljivančanina u slučaju da nam blokira put.

U tom trenutku sam video da nam iz šume prilazi jedan naš vojnik i predstavlja se kao komandir karaule Dejan Agočević. Rekao je da su ostali bez municije i da mora do sela po municiju i sredstva. Sada, bilo mi nelogično što komandant ide, ali se on pravdao time da samo on zna put. Pozvao sam u štab i dobio dozvolu i da njega povezem.

Krenuli smo da se spuštamo ka Batuši oko 16.30, na putu je stajao pinc majora Šljivančanina. Shodno dogovoru vojnik iz prvog BOV-a je izašao, vozačka vrata su visila i on je trebalo da namota volan i da ga odguramo. Vojnik mi je pokazao šlem sa mesta vozača koji je bio kao sito. Rekao sam mu da ga vrati gde ga je našao.

Krenuli smo dalje, kada je prvi BOV odgurao vozilo, prelazimo par metara kada u istom trenutku nalećemo na protivtenkovsku minu i pogađa nas raketni bacač. Od siline pogotka kupola je otkinuta,  mi smo razbacani, a BOV od devet tona se okreće naglavačke. Vojnici, deca od 19-20 godina bez ikakve komande, samoincijativno otvaraju vatru, dejstvuju iz topova i pešadijskog naoružanja. Neutrališu teororističku grupu. Ne znam kolika je bila, čuo sam kasnije da je bilo nekih 10 ljudi u toj grupi koja nas je napala.

U jednim trenutku staje paljba. Tišina je tolika da se ne čuje ništa, osim BOV-a koji vozi u leru. U nekom trenutku uspevam da sednem. Gledam ruke, grudi, nemam ranu. Leva noga, tačnije čizma me steže, boli, desna noga ispod kolena visi nogavica, Nema tog dela noge. Prva misao mi je da ću da iskrvarim tu. Prilazi mi vojnik i kaišem steže da ne iskrvarim. Stavljaju me u BOV i u tom trenutku ne znam šta je bilo s naša dva vojnika koji su bili s nama u vozilu. Prva informacija je da su poginuli. Izgubili smo dva mlada momka.

U  tom trenutku moja karijera je završena i ja sam ratni invalid.  To je taj deo priče. I koliko god je to nešto strašno što se meni desilo, stali smo u odbranu naše države. Ja sam završio Vojnu akadamiju koja mi je bila san, i dan danas mi nije žao što sam bio na Kosovu i što samo učestvovao u odbrani.

O Nikoli Popoviću

Kada smo pogođeni, unutar vozila se sve aktiviralo, municija, sredstva....U nekom trenutku noći Žarko koji se onesvestio budi se, kada čuje s spoljne strane albanske glasove. Nije im se odazvao. Nikola koji je imao 20 godina, na žalost je stradao. Ujutru kada je čuo glasove srpskih dobrovoljaca koji su poslati da obezbede mesto, Žarko im se javio i tada su ga izvadili iz vozila.

Hteo bih da pričam o Nikoli. Nastradao je na Veliki petak. Njegovo telo, dva dana kasnije na Uskrs, krenuli su da odnesu njegovim roditeljima u Novi Pazar. Dvojica mojih kolega i dva moja vojnika u vojnom vozilu su krenuli na taj put. Imali smo problema da pronađu tačnu adresu, i u jednom trenutku videvši jednu ženu ispred kuće staju da pitaju za pravac. Ona ih videvši utrčava u kuću i vraća se s ofarbanim jajima. Kaže i njen sin je na Kosovu, i dugo ga nije čula pa bi njima da da jaja, biće kao da je njemu dala. Pitaju je moji vojnici gde je njen sin, koja jedinica, kako se zove. Kaže zove se Nikola Popović. Nisu imali tad snage da je kažu bilo šta. Otišli su i vratili posle nekoliko sati. To su strašne scene, koje su se dešavale i moram da naglasim mi koji smo se vratili sa raznoraznim povredama, kako god, i bez ruku, nogu, vratili smo se. Ja sam sada otac četvoro dece. Naša dužnost je da pričamo o onim koji su dali svoje živote za ovu državu. Da ih spominjemo. Da ne dozvolimo da ti heroji umru po drugi put.

Do kraja rata moja jedinica nije imala većih incidenata. Svi su se vratili kućama, posle je jedinica rasformirana. I dan danas smo u kontaktu, a danas idemo da našem bratu i drugu Nikoli u Novom Pazaru odamo počast."

Bitka na Košarama

Napad na Košare je otpočeo 9. aprila 1999. godine. Bitka je trajala 67 dana. Združene snage OVK, Vojske Albanije i NATO su napale jedinice Vojske Jugoslavije. Živote je izgubio 108 vojnika, podoficira, oficira, rezervista i dobrovoljaca. Kada je postalo očigledno da kopnena ofanziva preko Košara nije moguća, krajem maja OVK i NATO su pokušali drugim putem da prodru preko planine Paštrik. Isto nisu uspeli.