"Venčane bukve" - najsvetije mesto za meštane Belog Brda kod Leposavića

Baš kao nekada i dan danas iznad sela Belo Brdo kraj Leposavića postoji drvo ili molitvište, koje nosi naziv "Venčane bukve". Više od osamdeset godina njegova uloga posebno je važna u vreme obeležavanja seoske slave - molitve, a na tom mestu meštani se okupljaju kao u crkvi.

Slavlje molitve počinje okupljanjem kod "Venčane bukve" gde sveštenik zajedno sa meštanima čita molitvu. Nakon čega se na tom mestu zapali sveća i dariva novac ili nešto iz kuće. Meštani tada kreću u slavske litije kroz selo, a isti ritual se izvodi i kod drugog drveća za koje se verovalo da je sveto.

Svetislav Đurić, u selu poznatiji kao deda Tile, ima blizu 80 godina. On se priseća koliko je godina imao kada je dolazio na ovo svetilište kao dete.

"Kada sam imao sedam, osam godina počeli su to da obeležavaju. Mnogi to nazivaju molitva, mi smo tada zvali krsti, a negde se naziviju i litije. Mi zovemo molitva koja se obeležava u junu mesecu, a nema određeni datum jer se pomera po crkvenom kalendaru. Može se desiti da bude od 3.juna pa do kraja juna. Nama je molitva druga trojica", priča Đurić.

Zašto ovo sveto mesto nosi naziv "Venčane bukve" ne zna se, deda Tile nije uspeo do dana današnjeg kaže, da sazna odgovor.

"To se mesto zove `Venčane bukve`, zbog čega, ne znam. Da li se nekada neko ovde venčao ili nije, ne znam. To nije crkvište to je molitvište. I kako sam rekao, nije samo ovo mesto, ima ih nekoliko, ali mi smo ovo mesto zapazili kao posebno", dodaje on.

U toku molitve poštovali su se običaji domaćina i gospodalo se uz pesmu koje se, dodaje on, i danas seća.

"Naša tri sela iznose ovde. Kada krene kolona ljudi, odu na četiri, pet mesta, a ovde je peto, tu se sakupe, žene iznesu tepsije sa pitom i na nju stavljaju ne slanu grudu sira i tako međusobno dele jedni drugima. Dok stariji ljudi, domaćini iznose ibrik ili bardak s rakijom i jedni druge služe, piju i vesele se, okreću se i pevaju pesme o molitvi: 'Šta se beli sredo polje il' su ovce il' jaganjci, nit su ovce ni jaganjci, krste nose, krste nose. Gospode, gospode tri puta', da bi se oslovilo to mesto", priča Đurić.

Na litije ne idu svi kaže on, najvažnije da je tu onaj koji nosi krst na začelju i domaćini.

"Na ovom mestu se okreću i pevaju i taj krst stoji tu, a zatim nastavljaju dalje. Takmiče se sa konjima ko će brže i nastavljaju do zaseoka Marušiće gde takođe ima mesto gde se okreću. To bude kasno u noć i kada tamo završe vraćaju se. Krst koji je uzet vraća se u crkvu na mesto i odlaze svi kući. Ne idu često svi, аli oni koji vode meštane, oni i krstonoše idu do kraja", dodaje Đurić.

Kroz razgovor se seća i kako su se tada mladi upoznavali i sklapali brakove.

"Moj pokojni otac vodio je red na molitvama i tako napred ide krstonoša uz pratnju dvojice ljudi, zatim ljudi koji imaju konje, zatim domaćin poziva devojke i momke koji su za udaju i ženidbu i govori ima da idu dvoje po dvoje. To je isto kao danas kada devojka čeka da uhvati cveće, bidermajer na svadbama. Koje su devojke za udaju, da se uključuju u prve redove", priča Đurić.

Za drvo koje se u selu i danas smatra svetim mestom, veruje se da će biti kažnjen ko oskrnavi svetilište i da ga čeka veliko zlo.