Vodenica Vlajkovića iz Grnčara više od 140 godina čuva tradiciju mlevenja žitarica

Vodenice su vekovima bile simbol života, rada i zajedništva naših predaka. Iako ih je danas sve manje, one i dalje čuvaju duh prošlih vremena i bogatu tradiciju našeg naroda. Vodenica porodice Vlajković iz Grnčara jedina je u ovom kraju koja odoleva vremenu. U njoj se i danas okreće vodenički točak i melje najsitnije brašno.

Srećko Vlajković iz Grnčara jedan je od vlasnika vodenice koja je više od jednog veka u vlasništvu njegove porodice. Ističe da na ovaj način nastavlja tradiciju svojih predaka.

„Ova vodenica postoji više od 140 godina i ranije se zvala Brankova vodenica, a sada je u vlasništvu nas Vlajkovića. U njoj su radili moji preci – čukundeda, pradeda, deda i otac. Ovde se melju sve vrste žitarica: ječam, kukuruz, pšenica i raž. Najviše se melje beli kukuruz za projino brašno, dok se žuti kukuruz melje nešto manje, jer se to uglavnom radi u električnim mlinovima. Jedan običan dan u vodenici zavisi od obima posla. Ako ima mnogo da se melje, radnik ustaje u četiri ili pet ujutru kako bi se što više samlelo. Ranije je bilo mnogo više posla. Čekalo se po dva ili tri dana, a ljudi su donosili i po deset ili više vreća kukuruza, najčešće zaprežnim kolima. Najvažnije je da vodenica ima dovoljno vode“, kaže Vlajković.

Ističe da je za nesmetan rad vodenice neophodno stalno održavanje, kao i popravka i zamena delova, dok najveći problem predstavlja pronalazak i transport vodeničkog kamena.

„Imamo koš u koji se sipa žitarica, čeketalo koje udara u pokretni kamen, kao i dva kamena – jedan pokretni i jedan nepokretni. Kada pokretni kamen pokrene čeketalo, žitarica počinje da pada. Tu je i raboš, od kojeg zavisi da li će žitarice padati brže ili sporije, kao i vreteno na kojem se nalazi točak sa perajima. Voda udara u peraja i pokreće točak. Vodenica radi pomoću ležajeva, što ubrzava proces mlevenja. Najveći problem nam je pronalazak vodeničkog kamena, jer su veoma veliki i teško se dopremaju. Važno je da se oba kamena redovno klepaju i budu hrapava kako bi se žitarice što bolje samlele“, objašnjava Vlajković.

Posao vodeničara godinama obavlja Ranko Maksimović, koji kaže da je za kvalitetno brašno najvažnija hladna voda.

„Ovde ne postoji radno vreme. Nekada ustajem u šest ujutru, a nekada radim celu noć, u zavisnosti od obima posla. Kada je vodostaj nizak, moram da radim noću, jer se brašno za ljudsku upotrebu melje rano, dok je voda hladna. Kada sunce ogreje i voda postane toplija, vodenica ne može da melje kao što treba“, kaže Maksimović.

Vlajković ističe da je nekada gotovo svaka porodica u ovom kraju imala svoju vodenicu, dok danas svi žito melju upravo u njihovoj, jedinoj koja je još uvek u funkciji u ovoj opštini. Nada se da mlevenje žita na vodeničkom točku neće otići u zaborav.

„Nadamo se da ćemo nastaviti da radimo, jer je ovo jedina vodenica u našoj opštini koja je i dalje u funkciji. Potrudićemo se da sačuvamo ovu tradiciju i da vodenica nastavi da radi. Mnoge druge su prestale sa radom zbog nedostatka vode. Da nije bilo kiše, ni mi danas ne bismo mogli da radimo“, zaključuje Vlajković.