Zoran i Hamit iz Rabovca: Ne bavimo se politikom, nas brine kako da živimo bolje i zadržimo mlade

Rabovce je mešovito selo nadomak Lipljana i predstavlja jedinstven pozitivan primer suživota Srba i Albanaca koji se, pored svakodnevnih problema i dnevne politike, trude da normalno žive, sarađuju i pomažu jedni drugima.

Ispred kuće porodice Spasić, Zoran i Hamit, sede i razgovaraju uz kafu i čašicu domaće "ljute". Njih ne muče briselski pregovori niti politička dešavanja u Beogradu i u Prištini, to su teške teme rezervisane za ljude od politike. Njih brine ono što i svakog čoveka, kako da prežive i da zadrže mlade u selu.

Dok ispija kafu, Hamit Zaskoku ne propušta da kaže kako ovde Srbi i Albanci dobro sarađuju.

"U selu nemamo nikakav problem. Onaj ko hoće, on može uvek da napravi problem. Radimo zajedno poljoprivredne radove, pomažemo jedni drugima. Nekad za novac nekad ne, uglavnom dobro živimo", priča nam Hamit.

Minula ratna dešavanja ostavila su ožiljke, ali se u ovom selu obe strane trude da ih prenebregnu i ostave iza sebe. Trude se da budu od pomoći jedni drugima i da ne odmažu.  

"Komšija Hamit ima prodavnicu prehrambene robe koja je jedina u selu. Mušterije su Srbi i Albanci, tako da se ako ne u samom selu onda kod njega u prodavnici vide i ispričaju.  Možda u sto posto slučajeva ne govore jedni sa drugima, iz nekih drugih razloga, koji nisu politički. Srećemo se u polju jer su nam njive kao i kuće jedne do drugih i neminovno je da su u toku dana ne sretnemo i popričamo", kaže Zoran Spasić.

I pored svega Srbi odlaze iz sela, više porodica se odselilo odavde. Hamit tvrdi da oni to čine kako bi sebi obezbedili bolji život, a ne zbog pritiska ili lične bezbednosti.

"Možda do 10 srpskih porodica su napustile selo i otišle da žive u Dobrotinu, Lapljem Selu i Gračanici, ali nisu otišli za Srbiju. Кome je bolje ide gde hoće, ali ne mogu da kažu da imaju neki pritisak od Albanaca unutar sela. Na početku se neki otišli, a sada idu za bolju budućnost", tvrdi Zaskoku.

Selo sada broji tridesetak srpskih kuća i više od sto albanskih.  Džamiju i pravoslavnu crkvu deli razdaljina od stotinak metara dok albanska i srpska deca nastavu pohađaju u istoj školskoj zgradi po različitim smenama.  

"Mi smo oduvek bili primer multietničkog života ali međunarodna zajednica posle rata ,a i sadašnji političari, nisu hteli da podrže taj primer ili da vide taj primer. Obično išli su u manjim sredinama i prikazivali nas kao jedinstven primer. Mislim da bi više uticalo na stanovništvo da političari svojim primerom i albanski i srpski, sednu, pričaju i popiju kafu bez tenzija. Narod prati šta se dešava na višem nivou i onda se to održava među stanovništvom. Tako da bi možda trebali obrnuti smerom, ne da slede naš primer, nego da oni daju primer nama da svi živimo normalno", rekao je Spasić.

Razgovor sa Zoranom i Hamitom završvamo uz njihov apel da se pomogne srpskoj porodici Jovanović koja živi u teškim uslovima.

"Dobar sam komšija sa Donkom Jovanovićem. Njemu dva sina nigde ne rade. Ja pratim i gledam kako žive srpske porodice. Nijedna nije bez nekog primanja. Ja sam za to da im se pomogne. Meni je dobar život, ali kada vidim Zorana da živi loše ili nekog drugog da živi loše, ni meni nije svejedno", zaključuje priču iz Rabovca Hamit Zaskoku.