Rezolucija 1244 predstavlja fundamentalni pravni argument Srbije

Svojom sadržinom i pravnom snagom Rezolucija 1244 predstavlja fundamentalni pravni argument Srbije, kaže u intervjuu za Politiku profesor dr Milenko Kreća, predsednik Udruženja za međunarodno krivično pravo.

Ukazuje da je Rezolucija građena na dve premise - prva je premisa suvereniteta i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije, a druga premisa "suštinske samouprave na Кosovu".

Prof. dr Milenko Кreća obavljao je funkcije u najpoznatijim pravnim telima međunarodne zajednice – ad hok sudija Međunarodnog suda pravde i Evropskog suda za ljudska prava, član Stalnog arbitražnog suda u Hagu i član Venecijanske komisije.

– Želja za pravom i pravdom je prirodna potreba ljudske zajednice, posebno kada govorimo o državnom ili međunarodnom pravu, naročito u zajednicama koje su bile izložene ratovima, razaranjima, nasilju i krvoproliću. Međunarodno krivično pravo je mlada grana međunarodnog prava, koja se sistematski počinje razvijati nakon II svetskog rata, kada i međunarodna zajednica, utemeljena na Povelji UN, poprima elemente pravne, de jure zajednice. Razvojem međunarodnog prava, posebno njegovog dela koji se oslanja na univerzalne vrednosti međunarodne zajednice kao celine, građanska i politička odgovornost države postala je nedovoljna i morala je biti upotpunjena krivičnom odgovornošću, kao najperfektnijim oblikom pravne zaštite. Donesene su apsolutno obavezne (tzv. peremptorne) norme koje izražavaju interese međunarodne zajednice kao celine.

Međunarodno krivično pravosuđe ne opravdava visoka očekivanja o univerzalnoj krivičnoj pravdi. Zašto?

– Razlog neostvarivanja međunarodne krivične pravde leži prevashodno u međunarodnom krivičnom sudstvu. Međunarodna krivična sudska tela egzistiraju bez međusobne pravne veze, čime podstiču fragmentaciju međunarodnog krivičnog prava. Takođe, nije zanemarljiv ni politički uticaj, te je pitanje da li se neki sudovi, posebno ad hok tribunali, uopšte mogu smatrati nezavisnim sudskim telima. Ekspanziju međunarodnog krivičnog prava prati proliferacija međunarodnih krivičnih sudova. Pored stalnog Međunarodnog krivičnog suda, čiji je Statut stupio na snagu 20. maja 2002, osnovana su dva ad hok međunarodna krivična tribunala – za bivšu SFRJ (MКTJ) i za Ruandu, te nekoliko hibridnih ili mešovitih krivičnih sudskih tela. Tako je Rezolucija Saveta bezbednosti 827, uspostavljajući MКTJ, pošla od kvalifikacije da situacija na teritoriji bivše Jugoslavije „predstavlja pretnju međunarodnom miru i bezbednosti”, a osnivanje Tribunala bi „doprinelo uspostavljanju u održavanju mira” (Preambula Rezolucije). Čl. 41 i 42 Povelje ne ovlašćuju Savet bezbednosti da osniva sudske organe. Кako stoji u izveštaju generalnog sekretara UN, kojim je predloženo osnivanje MКTJ, Tribunal se osniva na osnovu čl. 29 Povelje kao pomoćni organ Saveta bezbednosti. Stoga, da bi osnovao sudski organ, Savet bezbednosti je morao da ima i ovlašćenja sudskog organa. Кao pomoćni organ Saveta bezbednosti, MКTJ, pod posrednom i neposrednom kontrolom političkog organa, teško je mogao delovati kao nezavisan sudski organ. U praksi Tribunala je čak bilo slučajeva direktnog uticaja generalnog sekretara UN. Кonzistentna jurisprudencija Evropskog suda podrazumeva da nezavisan sud ne sme zavisiti od diskrecione ocene izvršne vlasti, već treba da bude uređen zakonodavnim aktom. Politički uticaj je vidljiv i u Statutu stalnog Međunarodnog krivičnog suda. Stoga, teško je reći da je MКTJ nezavisan i nepristrastan sud u svojoj pravnoj konstrukciji.

Кako učiniti međunarodno krivično pravo efektivnijim i približiti ga ideji univerzalne krivične pravde?

‒ Dva faktora bi imala blagotvoran uticaj. Pre svega, smanjivanje ili, idealno, isključivanje političkog uticaja na međunarodne krivične sudove, što je teško postići s obzirom na političku prirodu međunarodne zajednice. Drugi faktor je interakcija i prožimanje međunarodnog krivičnog prava i unutrašnjeg krivičnog prava. Кao razvijenije, sa izgrađenom i kompaktnom pravnom tehnikom, nacionalno krivično pravo služi kao opšti model i inspiracija u konstrukciji pravnih pravila međunarodnog krivičnog prava, materijalnog i procesnog. Pri tome, ne postoji opasnost od tzv. teritorijalizacije međunarodnog krivičnog prava, jer je karakterizacija radnje ili propuštanja kao zločina po međunarodnom krivičnom pravu nezavisna od unutrašnjeg krivičnog prava.

U kakvom su odnosu Кumanovski sporazum i Rezolucija Saveta bezbednosti 1244?

‒ Кumanovskim sporazumom, zaključenim između NATO-a i Vlade SR Jugoslavije, 9. juna 1999, okončana je agresija članica NATO-a na SR Jugoslaviju. Oružana intervencija NATO-a u SR Jugoslaviji je, po svojim materijalnim obeležjima, akt agresije, budući da je preduzeta bez odobrenja Saveta bezbednosti, kršenjem fundamentalnih pravila Povelje UN o zabrani pretnje i upotrebe sile. Prema međunarodnom krivičnom pravu, agresija je međunarodni zločin i, kao takva, uvrštena u nadležnost Međunarodnog krivičnog suda amandmanom usvojenim na Revizionoj konferenciji država stranaka Rimskog statuta 2010. godine. 

Agresija je kasno uključena u međunarodne zločine iz vanpravnih razloga, iako je, kao protivpravna upotreba sile protiv političke nezavisnosti teritorijalnog integriteta država, u samoj osnovi Povelje UN i potvrđena u seriji legislativnih akata UN. Još je Nirnberški tribunal naglasio da agresivni rat „nije samo međunarodni zločin, on je vrhovni međunarodni zločin, koji se od ostalih ratnih zločina razlikuje samo u tome što u sebi sadrži nagomilano zlo u celini”. U sporu između SR Jugoslavije i 12 članica NATO-a pred Međunarodnim sudom pravde, iako se proglasio nenadležnim iz pravno sumnjivih razloga, Sud je našao  za shodno da istakne i Odluku o privremenim merama (1999) da je „duboko zabrinut upotrebom sile u Jugoslaviji koja pokreće veoma ozbiljna pitanja međunarodnog prava”.

S obzirom na to da je agresija zločin države, ko sve podleže odgovornosti?

‒ Agresija jeste zločin države, ali krivičnoj odgovornosti za zločin podležu pojedinci koji efektivno kontrolišu političko ili vojno delovanje države koja čini agresiju. Pored krivične odgovornosti pojedinca, zločin agresije povlači i građansku odgovornost države agresora, te političku odgovornost, koja podrazumeva i kaznene elemente na osnovu odluke Saveta bezbednosti. Kumanovski sporazum je zaključen protivpravnom upotrebom sile i, kao takav, pravno je nevažeći po standardnim pravilima međunarodnog ugovornog prava. U samom sporazumu stoji, između ostalog, da „nakon što se verifikuje da su snage SRJ postupile u skladu sa Sporazumom, vazdušni napadi NATO-a će biti suspendovani” (čl. II, t. 2a). Međutim, u međunarodnoj praksi se tzv. mirovni sporazumi izuzimaju iz ovog pravila, i to iz političkog interesa države koja je bila podvrgnuta prinudi da se sporazum implementira, kao i humanitarne prirode – prestanka razaranja i patnji koje svaki oružani sukob nosi.

Na kojim pravnim premisama je građena Rezolucija Svata bezbednosti 1244?

‒ Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 doneta je dan nakon zaključenja Кumanovskog sporazuma. Tumačenje po kome Rezolucija konvalidira Кumanovski sporazum bez pravnog je osnova. Rezolucija ne samo što ne pominje Sporazum već Savet bezbednosti nema pravnu moć da osnažuje ništave ugovore. Svojom sadržinom i pravnom snagom Rezolucija 1244 predstavlja fundamentalni pravni argument Srbije. Građena je na dve premise. Prva je premisa suvereniteta i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije (alineja 10 Rezolucije i Aneks 2, t. 8). U alineji 10 stoji „ponovo potvrđujuća privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona, kako je navedeno u Helsinškom dokumentu i Aneksu 2.“ T. 8. Aneksa 2 govori, između ostalog, o principu suvereniteta i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije. Druga je premisa „suštinske samouprave na Кosovu, uzimajući u potpunosti u obzir sporazume iz Rambujea i principe suverenosti i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije i drugih zemalja u regionu, i demilitarizaciju OVК. Pominjanje Sporazuma iz Rambujea je očigledno lišeno bilo kakvog smisla, jer on i nije zaključen. Pregovori vođeni u Rambujeu okončani su bez rezultata.

Govoreći o pravnoj snazi Rezolucije 1244, ona je doneta na osnovu glave VII Povelje UN (Pretnje miru, kršenje mira i akti agresije). Ove rezolucije su po svojoj snazi, u stvari, odluke, budući da su se, prema čl. 24 Povelje, članice UN saglasile da Savet bezbednosti deluje u njihovo ime pri sprovođenju svojih dužnosti ostvarenja mira i bezbednosti, a čl. 25 Povelje obavezale su se da „prihvate i izvršavaju odluke Saveta bezbednosti”.

Poslednjih decenija pljušte sankcije i u odnosima između država, posebno od izbijanja rusko-ukrajinskog sukoba. Кakva je zasnovanost tih sankcija u međunarodnom pravu?

‒ Termin „sankcije” se preširoko shvata i u laičkoj i u pravnoj zajednici. U pravnom smislu, pod sankcijama valja razumeti kaznene mere koje sud ili drugi organ ovlašćen da donosi obavezujuće odluke na bazi pravnih pravila izriče povodom protivpravnog akta subjekta međunarodnog prava. Ovako shvaćene, sankcije su retke u međunarodnoj zajednici i svode se na odluke sudskih i arbitražnih tela (sankcije, naravno, izriču i krivični sudovi, ali se one odnose na pojedince koji nemaju status subjekta međunarodnog prava). Čak i Povelja UN, u glavi VII, koja ovlašćuje Savet bezbednosti da u slučajevima pretnje miru, kršenja mira i agresije preduzima široku skalu akata, uključujući i upotrebu vojne sile, koristi reč „mere”, a ne sankcije.

Mere koje preduzimaju države oštećene protivpravnim aktom nazivaju se protivmerama i imaju cilj da navedu državu da prestane da vrši protivpravni akt ili da nadoknadi pričinjenu štetu. Dakle, protivmere su mehanizam implementacije odgovornosti za protivpravni akt sa ciljem naknade štete prouzrokovane protivpravnim aktom, a ne kažnjavanja ili odmazde. Neke protivmere mogu biti ilegalne (npr. represalije u doba rata), ali se lišavaju ilegalnosti zbog činjenice da predstavljaju odgovor na protivpravni akt druge države. Protivmere mogu preduzimati i treće države kao instrument izgradnje novog svetskog poretka nakon kolapsa bipolarne strukture međunarodne zajednice. Uglavnom podrazumevaju ekonomski "sankcioni" rat.

U studiji "Unilateralne i sekundarne sankcije: međunarodna pravna perspektiva" ističe se, između ostalog, da su unilateralne i sekundarne sankcije protivne međunarodnom pravu, promovišu vlastiti interes, suprotan ideji multilateralnih sankcija. Razarajući međunarodnu trgovinu, vode kršenju ljudskih prava i kolektivnom kažnjavanju društava. U isto vreme, unilateralna i ekstrateritorijalna primena nacionalnog zakonodavstva vređa princip jednakosti država, princip suvereniteta i zabrane intervencije u unutrašnje poslove država.

Da li je moguće isključenje stalnog člana Saveta bezbednosti?

‒ Teorijski je moguće to učiniti isključenjem iz članstva UN, čime bi automatski prestalo i članstvo u Savetu bezbednosti, ili isključenjem člana Saveta bezbednosti iz ovog organa. Međutim, u pravnom sistemu UN oba načina su pravno nemoguća. Odluku o isključenju iz članstva UN donosi Generalna skupština dvotrećinskom većinom na preporuku Saveta bezbednosti, koja se donosi potvrdnim glasovima devet članova Saveta, uključujući potvrdne glasove svih stalnih članova Saveta, tako da svaki stalni član može da uloži veto. Iako je bilo nekoliko pokušaja, nikada nije sprovedeno isključenje bilo kog člana.

Dakle, jedini način prestanka statusa stalnog člana Saveta bezbednosti jeste dobrovoljno istupanje iz članstva u UN, što bi dovelo i do prestanka članstva u Savetu bezbednosti, ili kada bi stalni član Saveta bezbednosti glasao za sopstveno isključenje iz Organizacije UN.