Adem Demaći – "naoružani prorok" albanskog nacionalnog pokreta na Kosovu (8)

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Albanski Napoleon bez konja

Ponavljajući da je prihvatanje rezultata referenduma iz 1991. od strane Srbije bio minimum da bi kosovski Albanci pregovarali, Demaći je ponudio da, ako Srbija prihvati volju Albanaca iz 1991, i saradnju u budućnosti, „da će Srbi koji budu živeli u republici Kosovo moći da regulišu svoj život onako kako oni to budu želeli, a ne da se Albanci prema njima odnose kao prema nekoj nacionalnoj manjini“.

U to vreme, OVK je doživela velike gubitke u sudarima sa srpskim snagama, pa je, kako je Demaći priznao, "OVK izgubila kompaktnu teritoriju koju je držala", ali je sačuvala svoju živu silu, koja je brojala između 10 000 i 30 000 ljudi. Demaći je naveo da su se oni koji je vode "borili u Bosni i u Hrvatskoj" i da su tu i "bivši oficiri JNA". Među njima nije bilo boraca iz islamskih zemalja, iako je bilo takvih ponuda, koje nisu prihvaćene. "Zna se kako su Amerikanci osetljivi na te stvari", sumirao je Demaći.

On je definisao da OVK ne vodi "gerilski", nego "partizanski rat", odbijajući da prihvati da su u pitanju "teroristi". "Teroristi su oni koji hoće da nametnu nekakvu ideologiju, veru. Ili da otmu nešto što im ne pripada. Ne mogu teroristi da budu oni koji se bore za slobodu", ocenio je Demaći. "Onaj ko tvrdi da je jedan narodni ustanak, kao ovaj na Kosovu, terorizam ili ne vidi ništa ili ima zadnje namere kao što ih ima srpski režim koji pokušava OVK da proglasi teroristima. Srpski narod mora da shvati da su Albanci na Kosovu primorani da se bore protiv srpskog režima", zaključio je Demaći.

Nedavno su se u Prištini pojavili dnevnici Redžepa Ćosje sa brojnim tekstovima i detaljima o Demaćiju, koje je priredio Seljatin Novosela. Uoči pregovora u Rambujeu, Demaći je odbijao da ide na njih, a Bujar Bukoši je neuspešno nastojao da se sastane sa Demaćijem i Ćosjom, dok je na celom Kosovu otvaren ratni fronta od strane OVK. Kosovo je, piše Ćosja, ulazilo u "dva strašna fronta": opasnost koja je dolazila od odbijanja komunikacije sa međunarodnom diplomatijom i, još gore, opasnost od ulaska u unutrašnji rat, sada ne samo partijski već i građanski. "Srbija nije mogla da dozvoli ulazak vojske kao što je FARK, ali bi Srbija, kao kompromis, mogla da dozvoli da deluje 'rugovska policija'", kako bi zadržala ionako krhki poredak, nakon što se na sceni pojavila Oslobodilačka vojske Kosova.

Demaći je jedina ličnost koja se ne slaže sa plodovima te konferencije, a ipak će Konferencija i zaključci ovih razgovora biti u njegovoj senci. Biće potrebni ne samo mnogi interni razgovori članova delegacije iz reda Albanaca, kao i sastanci naše i međunarodne delegacije, već i mnogo konsultacija i razgovora između albanske delegacije i Adema Demačija da bi se zaključila Međunarodna rezolucija Rambujea za Kosovo, koji je, kao što je poznato, otvorio put za bombardovanje Srbije od strane vojnih snaga NATO-a.

U Rambujeu, iza scene, Demaći je jedina ličnost koja se ne slaže sa rezultatima te konferencije, pa će Konferencija i zaključci ovih razgovora, što se tiče albanske strane, biti u njegovoj senci. Bili su potrebni sati i sati ubeđivanja, ne samo interni razgovori članova delegacije iz reda Albanaca, kao i sastanci albanske i međunarodne delegacije, već i mnogo konsultacija i razgovora između albanske delegacije i Adema Demaćija da bi se prihvatili zaključci Rambujea.

Godine 1999. podneo je ostavku iz OVK nakon što je prisustvovao mirovnim pregovorima u Francuskoj, kritikujući predloženi sporazum zato što ne garantuje nezavisnost Republike Kosovo. Godina 1999. je godina konačnog razlaza Rugove i Tačija i velikog uspona čoveka koga su zvali Zmija dok je komandovao tzv. Oslobodilačkom vojskom Kosova.

"Ja sam suosnivač OVK. Od 1992. godine sam učestvovao u akcijama u Drenici. Bio sam od početnih ideja u oslobodilačkom ratu", tvrdio je Hašim Tači. Ali, Tači se umnogome već bavio politikom. On je bio eksponent 'dreničke grupe'. Političko poreklo Oslobodilačke vojske Kosova bila je mala grupa "enverističkih" političkih izbeglica koji su se zalagali za ujedinjenje Kosova sa Albanijom, koje je predstavljao Narodni pokret Kosova (LPK).U Rambujeu 1999. godine, na mirovnoj konferenciji o Kosovu, navodno je upitao: "Šta, zar ja da budem profesor istorije u  Mališevu?!" On je umesto profesure, u Rambujeu promovisan kao novi lider. Kosovski Albanci su u Rambuje otišli sa jednim vođom, to je bio Ibrahim Rugova, a vratili su se sa drugim – to je bio Hašim Tači. 

Odmah po okončanju bombardovanja u junu 1999. i ulaska NATO snaga, vratili su se u Prištinu svi koji su bili van nje tokom bombardovanja. Demaći se prisećao kako je vodio život bez straha u kosovskoj prestonici. 

"Većih neprijatnosti nije bilo. Nekoliko puta sam zaustavljen na ulici. Samo jednom, mislim da je to bilo 25. maja, priveli su me u policijsku stanicu. Bilo je pretnji, govorili su veoma ružne stvari. U jednom trenutku sam ih pitao - imate li pištolje. Naravno, rekli su. Onda sam im poručio - ubijte me, nemojte me vređati". Kasnije se pojavio neki komandir koji se pristojnije ponašao. Jedan od onih što su me u početku vređali mi je čak kasnije predložio da razgovaramo "prijateljski", što sam ja, naravno, posle onog vređanja, odbio. U policijskoj stanici bilo je i onih koji su želeli da sa mnom pričaju o politici. Objasnio sam im da postoji samo jedan čovek u njihovoj zemlji sa kojim ja mogu da pričam o politici. Šef njihov je to razumeo. Rekao je - svih 12 miliona Srba su Slobodan Milošević. Odgovorio sam : "U tom slučaju, ja nemam vremena da razgovaram sa tolikim brojem ljudi. Ali neprijatnosti tog ratnog vremena bile su više u onome što sam mogao da vidim, da čujem od drugih ljudi. Priština je bila skoro prazna. Svakoga dana šetao sam sa sestrom po gradu. Mogli smo da vidimo svašta - uništene radnje, poharane kuće, neke ljude sa maskama ili bez maski kako upadaju u kuće i stanove, prete, teraju ljude da idu u Makedoniju ili u Albaniju u izbeglištvo. Mnogi su odlazili bez ičega. Bila je to tragedija", rekao je Demaći.

U danima kada je posle okončanja bombardovanja, OVK u Prištini postala najvažniji faktor unutrašnjeg života Albanaca, bilo je i grotskinih scena. Ćosja opisuje kako je na televiziji video izveštaj svečanosti OVK posvećene Demaćiju. "U večernjem dnevniku vidim zanimljiv prizor: Adem Demaći paradira pred počasnim strojem koji mu je priredio komandant Remi – mislio sam da je rečeno – u Prištini. Gledajući ga takvog, malog i pomalo zaprepašćenog pred velikim redom boraca OVK, između njega i mene pojavljuju se scene iz istorijskih filmova o Napoleonu Bonaparti. U ovom slučaju, Ademu Demaćiju nedostaje samo beli konj da bude naš Napoleon! Možda je i samog Adema Demaćija nije uznemirila ova sličnost iz malog stripa", zajedljivo zapisuje Ćosja.

Sutra : Neuspešna simboza sa OVK