Adem Demaći – „naoružani prorok“ albanskog nacionalnog pokreta na Kosovu (7)

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Odbacivanje Hilovog sporazuma

Kada je nastala kriza 90-ih, Demaći nije prihvatio Rugovu kao političkog lidera.

"Gospodin Rugova i ja imamo isti cilj, ali je razlika u tome što se on mnogo više oslanja na spoljni faktor i nije spreman ništa da žrtvuje. Nije spreman da ide u opasne vode".

“Ja od početka nisam bio za takozvanu grupu G-15, pošto da nisam bio za Rugovu", rekao je Adem Demaći.

Demaći je priznao da ni Rugova nije bio za njega, iako ga je svojevremeno odredio za jednog od 15 pregovarača sa srpskim vlastima. Demaći, kako kaže, nije pristajao da sedi u takvom društvu, predviđajući “ovo što se dogodilo". On sada likuje, govoreći da je bio u pravu jer “on je u stanju da radi sam, samo iz svoje glave i - neka mu je na zdravlje. Mislim da njegov odlazak u Beograd predstavlja fatalnu grešku.

On je ovim korakom iznenadio ne samo Albance (pa i Srbe), nego i ceo svet koji je počeo da jače utiče na srpsku stranu u smislu popustanja. To nisu nikakvi pregovori. I šta to Rugova ima Slobi da kaže? Meni to nije jasno. Pa onaj ’okvir" Holbruka, to je samo kulturna autonomija", kaze Demaći.

Rugovi i njegovoj četvorci (Bakali, Agani, Suroi, Nuši) Demaći je osporio i legitimitet, jer je “prema Kačanickom ustavu" predsednik “Republike Kosova" imao obavezu da do 26. aprila, najkasnije šestog maja, konstituiše Parlament Kosova, “a nakon odlaska u Beograd i pod ovakvim uslovima sada vidim da on uopšte nema nameru sa saziva Skupštinu. Njegova partija je prepolovljena, on je ostao gotovo sam i podržava ga možda samo jedan krak Liberalne partije i krilo Socijaldemokratske partije Kaćuše Jašari". Rugova je, po Demaćiju, “očito spreman da prihvati kulturnu autonomiju i bojim se da nas čekaju rascepi (među Albnacima), krvoprolića i zla, jer Albanci ne mogu prihvatiti ništa drugo osim samostalnog i nezavisnog Kosova".

Dve godine kasnije, pridružio se Oslobodilačkoj vojsci Kosova (OVK), kao šef njenog političkog krila. U intervjuu za The New York Times 1998. godine, odbio je da osudi nasilje OVK, navodeći da „put nenasilja nije nigde odveo. Ljudi koji žive pod takvom vrstom represije imaju pravo na otpor.” 

Ono što se zbirno nazivalo "Oslobodilačkom vojskom Kosova" činile tri glavne grupacije koje nisu bile ni hijerarhijski, ni operativno povezane.

Prva je bila drenička grupa, koja je bila dominantna i pod uticajem albanskih "marksista - lenjinista" iz Švajcarske. Drugu su činili ljudi oko "premijera" Bujara Bukošija i Ahmeta Krasnićija (FARK) koji su imali podršku ne samo mešu Albancima, bivšim oficirima Jugoslovenske narodne armije i pripadnicima policije nego i vladajućih krugova u Tirani.

Između ove dve grupe tokom 1998. godine vodila se žestoka borba za vlast koja se završila pobedom "marksistalenjinista", bekstvom Ahmeta Krasnićija u Albaniju i njegovim ubistvom u Tirani septembra 1998. godine.

Podrška pripadnika FARK-a Ibrahimu Rugovi izazivala je žestoke reakcije njihovih protivnika, o čemu je svedočila izjava Jakupa Krasnićija, portparola OVK, da "ne priznaje ni Rugovu kao vrhovnog komandanta OVK, ni postojanje Prve brigade, koja deli politički pokret na Kosovu."

Treću struju OVK činili su relativno malobrojni sledbenici Adema Demaćija koji se, posle kratkotrajne uloge političkog lidera OVK u zimu 1998/99. razišao sa Hašimom Tačijem, Bardilom Mahmutijem i ostalim mladim "marksistima-lenjinistima“ i nastavio samostalno političku aktivnost. To je bio razlog zbog kojeg je OVK imala relativno decentralizovanu komandnu strukturu, koja se očuvala i po završetku rata.

Iako najjača, drenička grupa (Hašim Tači, Sami Luštaku, Jakup Krasnići, Šaban Šalja, Ram Buja i dr.) imala je rivale u drugim regionalnim grupacijama OVK, naročito onim na čijem čelu su Rustem Mustafa ("komandant Remi"), koji ima uporišta u Lapskoj oblasti, i Ramuš Haradinaj čija su uporišta u Metohiji. 

Dominacija OVK uklonila je ranije strukture političkog života. Dva radikalna politička protivnika umerenog rukovodstva kosovskih Albanaca, Redžep Ćosja i Adem Demaći odbili su da priznaju nezvanični kosovski parlament.

“Ne priznajemo taj parlamanet. To neće doprineti jedinstvu albanskog političkog pokreta, već će instuticionalizovati njegove podele“, navodi se u saopštenju Ćosjinog Albanskog demokratskog pokreta. Portparol Demaćijeve Parlamentarne partije Kosova Jonus Salihaj izjavio je da „parlament u kome nema polovine partija sa Kosova ne može da donosi nikakve odluke". Pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova „sada odlučuju o Kosovu", rekao je Salihaj.

U jesen 1998. Demaći je ušao u novu krizu u odnosima sa OVK kojima je bio politički predstavnik. On se posle jedne akcije u kojoj je oteto 13 albanskih političara privremeno povukao, obrazlažići da to čini zbog bolesti. U to vreme došlo je i do velikih nemira u Albaniji, kada je Salji Beriša izgubio izbore i pokušao da svrgne Fatosa Nanoa koji je tada bio predsednik vlade.

Demaći je osudio Berišino ponašanje, ali je istakao da su kosovski Albanci "odavno krenuli da se oslobode srpskog tutorstva bez računa da će nam Albanija biti od velike i značajne pomoći », iako «bilo ko da dođe u Albaniji na vlast, narod u Albaniji saosećaće sa nama". Demaći je potvrdio da OVK održava odnose sa političarima u Sandžaku, "jer se svi mi kuvamo u istom loncu", ali "oni se nisu mešali ni kada se vodio rat u Bosni, što im je bila obaveza, pa ne vidim zasto bi sada baš nama pomagali".

Demaćijev temperament opisana je epizodom kada je posetio UČK u Drenici, da bi se posle toga grupu presreli jugoslovenski vojnici. Ona se prepričava, mada se ne zna koliko je istinita i šta je tu legenda, a šta stvarnost.

Krajem jeseni 1998, navodno su Demaći i njegov savetnik za vojna pitanja, Sulejman Ajeti posetili su u štab OVK u Drenici. U sumrak su stigli do naselja Sopaj u Lapušniku u Glogovcu, gde su ih iznenada okružili. Njihov komandir upitao je Demaćija kuda idu. Demaći je prkosno uzvratio: "Na putu smo ka OVK, koju vi svakodmevno doživljavate na svojoj koži i ne usuđujete se da je zaustavite, ali zaustavljate mene, mirnog i nenaoružanog čoveka".

Dok su čekali da im komandant overi dokumenta, Demaćiju je prišao mladi vojnik i zapretio mu automatom čiju cev mu je primako do grla: "Ubio bih te na licu mesta”. Demaći je navodno, malo ustuknuo, pocepao košulju da bi otkrio grudi,pa uzvratio: „Pucaj“! Vojnik se zbunio. U to se vratio njegov komandir koji je vratio dokumenta i pustio ih da nastave put. 

Demaći je objasnio da je on predstavnik "političkog", "mirnog“ dela OVK, koji predstavljaju „mirni pokret OVK što je pokušaj da se političkim sredstvima reši problem. To je jedan stariji pokret. A OVK je stvorena nedavno, onda kada je bilo sto odsto sigurno da srpski rezim i naši prijatelji Amerikanci i Evropejci ne misle da nas nagrade što smo sve vreme bili mirni“.

On je objasnio da je očekivano „da će nas Srbija prihvatiti, a da će Amerikanci i Evropejci da prinude Srbiju da prihvati volju Albanaca izraženu na referendumu 1991. godine. Čekali smo sve do Dejtona. Sada je jasno da svet ne želi našu slobodu“, rekao je Demaći.

Ova podela na „mirovno“ i na „vojno krilo“ OVK, proistkla je iz shvatanja da se  Srbija samo mirnijim putem ne može ubediti. Demaći je bio ubeđen da se ni volja Albanaca ne može ostvariti samo vojnom snagom, te zbog toga ipak „treba pregovarati“.

On je precizirao da je to značilo "Kosovo – republiku“, „potpuno suverenu, samostalnu državu i kada od toga nije bilo ništa, rodjena je OVK“.

U tada sklopljenom sporazumu Hil – Milošević, ocenio je da „projekat gospodina Hila vrvi od nedefinisanosti iz kojih se vidi da Kosovo mora ostati pod srpskim suverenitetom. Nudi nam se manje nego sto smo imali po Ustavu iz 1974. godine. Čuo sam da ni gospodin Rugova nije prihvatio taj sporazum“, izjavio je Demaći.

Ovde se misli na sporazum koji je postignut 2. septembra 1998. gde je Kristofer Hil, tada američki ambasador u u Makedoniji , nakon odvojenog sastanka sa Vladom Srbije i liderima kosovskih Albanaca, izvestio da su dve strane generalno saglasne oko osnovnog mirovnog okvira autonomije koji bi odložio konačno rešavanje pravnog statusa Kosova za privremeni period od oko tri godine.

Bivši potpredsednik savezne vlade i predsednik Vlade Srbije, Nikola Šainović, ispričao je da je Kristofer Hil u proleće 1998. imao dve političke aktivnosti, jedna je sprovođenje sporazuma Milošević-Rugova o obrazovanju uz posredovanje Vatikana, i druga, pregovori Milošević-Rugova o samoupravi na Kosovu. 

"Pošto Milošević i Rugova ne razgovaraju direktno, Hil prenosi poruke od jednog do drugog i tako su dokumenti o nacrtu samouprave na Kosovu i Metohiji pod nazivom Hil 1, Hil 2 i Hil . On je tu uporno radio i sarađivao na tome da se napravi koncept samouprave na KiM koji bi uz sporazum o obrazovanju bio značajan faktor stabilnosti. Drugim rečima rata ne bi bilo 1999. godine", rekao je Šainović.

Sutra: Albanski Napoleon bez konja